Došao je još jedan Vidovdan. Čini mi se da je prethodnih nedelja ovaj Vidovdan bio očekivaniji no ranijih godina. To nije slučajno. U medijima je Vlada uporno stvarala tenziju i potencirala priču o “novom Vidovdanu” koji, valjda, treba da zameni “stari” i “prokaženi” i da anulira sve prethodne vidovdanske poraze. Sa jednim “pobedničkim” Vidovdanom, zaboravili bismo i Kosovsku bitku, i Gavrila Principa, i Miloševića. Pridodavanjem novog kvaliteta, Vidovdan bi ritualno bio oslobođen svoje prošlosti i “prokletstva”, i tako “očišćen” i “našminkan”, stao bi u red novih praznika, koje možemo i moramo ponosno da slavimo. To bi sada postao “evropski Vidovdan”, simbol nove Srbije koja je konačno prešla zamišljenu granicu sa Evropom, pre svega u civilizacijskom smislu.

Međutim, šta ostaje od Vidovdana ako mu oduzememo njegovu istinsku istoriju? Šta Vidovdan znači Srbima ukoliko nije povezan sa Kosovom, Principom i Miloševićem? Taj demistifikovani Vidovdan ne korespondira sa sadašnjošću preko svojih skrivenih atributa – rezolucije Informbiroa ili prvog jugoslovenskog ustava. Ogoljeni i obezvidovljeni Vidovdan, gubi svoju magijsku ulogu u plemenu. Srpskom društvu u kome Vidovdan nije simbol stradanja i poraza, jednostavno ne treba takav Vidovdan. To je Vlada u lansiranju svoje nove vidovdanske politike nekako previdela. Pošla je od pretpostavke da će Srbi i taj novi, evropski Vidovdan slaviti sa istim žarom i predanošću, i da će, nekako, sve te čisto vidovdanske emocije sada preneti i na novo značenje koje se Vidovdanu ni krivom ni dužnom pridodaje. Pomislili su naivno da će se vidovdanski nacionalni naboj transferisati u evrooptimizam samo pukim preklapanjem praznika i zamenom simboličnog značenja. Na stranu što su se malo zatrčali i proglasili pobedničkim Vidovdan koji će i pored svog evropskog prefiksa izgleda ostati hronično gubitnički.

Vlada ne samo da nije uspela u prevaspitavanju Vidovdana, već je i na sopstvenom primeru osetila sav njegov obredni potencijal. Prihvativši igru u kojoj Vidovdan zaista nešto znači, Vlada je prihvatila i da Vidovdan predstavlja usud, fatum srpskog naroda, pa ma u kom smeru se kretao i ma kakvu sudbinu birao. Kada to posmatramo kao celinu sa svim martovskim godišnjicama dolazimo do zaključka da se čitava naša istorija može svesti na dve reči, mart i Vidovdan. Šta nije izgubljeno u martu nije preteklo Vidovdanu. Pa se onda postavlja pitanje, ima li išta smisla, sutra, kada Vidovdan prođe?

 
Peščanik.net, 28.06.2013.