Pre par nedelja moji po svetu rasuti prijatelji i ja zbijali smo šale na račun iščuđavanja stranaca na saznanje da smo iz Srbije:
– Znaš, sada idemo u diskoteku, to je jedna velika prostorija gde se pušta glasna muzika i puno je ljudi tamo i svi igraju. Vi u Srbiji verovatno nemate tako nešto.
– Molim te ponovi, nisam razumeo… Joj stvarno, pa ja to nikada nisam video, naravno da mi u Srbiji nemamo tako nešto, mi se zabavljamo po pećinama.
– Po pećinama, kako, nije mi jasno.
– Lepo, pećine su nam glavna mesta za izlaske, odemo tamo, uzmemo naše buzdovane, šuplje goveđe rogove i pravimo buku, glavna fora u Srbiji.
Dobio sam informaciju da je naša zemlja rešila da „ugasi” Istraživačku stanicu Petnica, ali onako suptilno, perfidno-pokvareno kao što sve radi poslednjih godinu dana, zakonito, nikako protivzakonito. Shvatam da je vreme da i ljudi poput mene prekinu da ćute i govore samo na međunarodnim konferencijama i stranim univerzitetima.
Oduvek sam znao da ću biti naučnik i odlazak u Istraživačku stanicu Petnica došao je nekako spontano. Seminar hemije. Još uvek se jasno sećam prvog dana zime 1998. i okupljanja na autobuskoj stanici u Valjevu. Uplašeni i uzbuđeni pogledi mojih vršnjaka u iščekivanju petničkog autobusa. Gledamo se ispod oka i u sebi procenjujemo ko bi još mogao da bude taj/ta što ide na isti seminar. Susret sa Ninom Jevtić, tada (i sada) rukovodiocem seminara hemije. Susret sa Vigorom Majićem, tada (i sada) direktorom Stanice. Susret sa najautentičnijim i najinteligentnijim predstavnikom Stanice, Savanom. Ulazak u Biblioteku, miris znanja, miris neotkrivenog bogatstva, miris mogućnosti. Miris budućnosti. Za nekoga ko je dolazio iz malog mesta (za koje će se ispostaviti da je, gle paradoksa, najnerazvijenija opština u Srbiji i mesto sa najviše doktora nauka po glavi stanovnika u našoj zemlji) to je bilo nadrealno; osećaj nelimitiranog pristupa informacijama, susret sa savremenom tehnologijom, susret sa internetom. To sada zvuči smešno ovoj današnjoj deci, ali to je mesto gde sam naučio da koristim računar. O druženju i prijateljima neću da govorim. Većina mojih najbližih prijatelja su petnički polaznici.
I tako je sve počelo. Tako sam nastao ja, tu, tog dana; ja ,ovakav kakav sam danas, sam se rodio na tom trotoaru valjevske autobuske stanice. Tu je počeo eksperiment iz naučno-fantastičnih filmova, eksperiment dirigovanog odrastanja i oblikovanja svesti slobodnim mišljenjem. Ne znam da li razumete, jer malo ljudi je iskusilo taj osećaj da svet zaista nema granica: Sky was and still is our limit. I pregurali smo svašta: jeli omlet sumnjivog ukusa za doručak i večeru, poparu i još neke čudne stvari koje nikada pre ni posle nisam jeo; preživeli bombardovanje, neki od nas ga i dočekali u Stanici, vratili se tog leta da zajedno gledamo pomračenje sunca; završili srednju školu i otišli iz Stanice, većina otišla da se ne vrati, jer smo „porasli”, neki od nas nastavili da u njoj „žive” – ali Stanica nikada nije otišla iz nas.
Par godina kasnije diplomirao sam na Hemijskom fakuletu Univerziteta u Beogradu sa najvećim prosekom po ubrzanom režmu studiranja, zatim magistrao i na kraju postao i najmlađi doktor biohemijskih nauka u istoriji Univerziteta sa 26 godina. O nagradama neću da govorim, jer ja nisam ništo posebno, ja sam samo jedan od mnogih, isti kao i sva moja petnička braća i sestre.
Petnica me održava mladim. Svih ovih godina posle diplomiranja odlazio sam tamo i držao predavanja, mentorisao istraživačke projetke neke od te divne dece, ali iznad svega pokušavao da im pokažem kako je moguće biti drugačiji, kako je lepo biti drugačiji i kako je to ono u čemu leži lepota ljudi, u različitosti. Da podgnute glave stoje i ponosno nose svoj dar, jer je on jedinstven, i da ne posustaju pod pritiscima raznih Miladina Kovačevića, zvezda Granda, Pink-estetike i drugih trovača uma, a oni su meni uzvraćali inteligentnim pitanjima, nesputanošću uma, dečijom radoznalošću – onim što je esencija svakog naučnika. Učeći njih, učio sam i dalje.
Već par meseci sam na posledoktorskim studijama u Nemačkoj, na Univerzitetu u Erlangenu-Ninbergu i to kod prve žene redovnog profesora u Bavarskoj, koja je to postigla sa svojih 37 godina, i gle čuda dolazi takođe sa Univerziteta u Beogradu i takođe je petnički polaznik.
Informacija o ukidanju finansiranja Stanice za mene i sve ostale petničke polaznike bila je kao vest o smrti najbliže osobe, vest o smrti dela života nas samih. Pojavio se neki nacrt projekta kojim bi mogla da se obezbede neka sredstva, možda, ali ne onoliko koliko je Petnici potrebno (a to je 250 000 evra. Koliko smo ono platili za Miladina Kovačevića? Koliko smo odvojili za osmo mesto na fudbalskom turniru u Donjim Debilićima? Koliko za vozni park Vlade? Za bilborde i ostali propagandni materijal?) Možda je to način da se naša država obračuna sa poslednjom oazom slobodnog uma na ovim prostorima i jednom za svagda ubije i poslednju nadu da ovo društvo može da se promeni. Ako malo bolje pogledate sastav ljudi u državnom vrhu sa jedne, i trenutne petničke polaznike sa druge strane, shvatate da je na neki način njihov čin opravdan, jer ova još uvek maloletna deca su već gorostasi po svojim intelektualnim sposobnostima, koja svojom zdravom, neinficiranom svešću daleko nadmašuju naš državni vrh i predstavljaju mu direktnu pretnju.
Strašno je to što ni u doba godina izolacije, mračnog vremena Miloševića i nemaštine, Petnica nikada nije bila u situaciji u kojoj je sada. Do danas se uvek nalazilo načina da se pomogne Stanici.
Nekoliko stvari mi nije jasno. Dokle? Dokle ćemo trpeti da jedan nekompetentan rudiment najmračnije istorije srpske države, profesor na nekom privatnom Univezitetu sumnjivog porekla i finansija, a znan kao ministar prosvete, radi takve stvari?
Dokle će jedan neuspeli predsednik Vlade, bankar ili ekonomista po struci, a znan kao Ministar nauke i potpredsednik Vlade imati pravo da smanjuje budžet (koji jedva i da je postojao) državnim univerzitetima?
Hoćemo li se odreći jedinog autentičnog srpskog proizvoda, naše pameti?
Hoće li zajedno sa nasilnim gašenjem slobodnog umetničkog duha i postepenim intravenoznim uspavljivanjem naučnog duha nestati i regrutni stroj srpske budućnosti?
Gde je taj srpski nacionalizam onda kada mu urušavaju mladost, guše slobodu mišljenja, znanja, gajenja različitosti, nove Milutine Milankoviće i Nikole Tesle?
Gde je ta „stara“ i oronula institucija najvišeg ranga u našem društvu znana kao SANU, hoće li se probuditi iz svog zmiskog sna koji traje već dvadeset godina i stati u odbranu Petnice?
Gde je predsednik države, zbog koga sam seo na autobus i prevalio 600 km da bih došao, prvi put posle septembarskih izbora 2000. da glasam i sprečim retrogradnu evoluciju Srbije znanu kao radikalizacija, a koji je znao da koristi, zajedno sa gore pomenutim potpredsednikom Vlade, Petnicu u svojoj predizbornoj kampanji i kasnije, za promovisanje svoje politike i stranke?
Hoćemo li da ćutimo i gledamo kako nestajemo kao društvo?
Vratiću se na anegdotu sa početka i ispričati jednu novu, umesto zaključka:
– Ti si iz Srbije?! Ne bih nikada rekla, deluješ tako nekako moderno i čisto.
– Kako misliš čisto, zašto ne bih bio čist?
– Pa ne, ja sam mislila da vi nemate struju i vodu tamo.
– Znaš, u pravu si. Mi nemamo struju. Isekli smo je sami. Ubili smo one koji znaju kako da prečiste vodu. Živimo u srednjevekovnom mraku.
Srbija je u mraku! Spasimo Petnicu.
Peščanik.net, 25.06.2009.
