Čitajući naše novine čovek svašta može da nauči, i baš je prava šteta što tako stečeno znanje nigde izvan Srbije ne može da mu koristi. Zašto? Zato što to znanje koje one nesebično distribuišu važi samo za Srbiju: drugde je sasvim neupotrebljivo. Pošto naše novine, čak i one navodno ili stvarno ugledne, naprosto obožavaju da barataju nekim lokalnim istinama koje-se-podrazumevaju, ta naši smo, šta tu ima da se priča? Neko ko nije „naš“ tu se ne bi snašao: ne zbog jezične, nego zbog pojmovne barijere.
Hoćete zgodan primer? Evo vam ga, ali na vašu odgovornost; nemojte posle da se žalite da niste upozoreni. Kako se bliži dan američkih predsedničkih izbora, tako raste tenzija ne samo u USA, nego u celom svetu: hoće li severnoamerički savez dobiti prvog crnog predsednika, ili još jednog rigidnog WASP republikanca? Ozbiljne novine diljem sveta analiziraju celu stvar iz svih zamislivih uglova; neko je još pre više meseci razložno primetio da bi Obama u ostatku sveta nadmoćno pobedio, i da to i ne bi bilo tako blesavo kako na prvi pogled izgleda, jer je Amerika, na kraju krajeva, isuviše moćna i globalno uticajna velesila da bismo je smeli prepustiti samo Amerikancima… Deluje kao štos, ali nije: Amerika globalizuje svet, ali i svet globalizuje Ameriku.
No, ni to kod Nas Srbalja ne važi: briga nas za Obamu, ko je on nama uopšte; kao što se onomad ni s Klintonom nikako nismo voleli (još daleko pre „zločinačkog bombardovanja“), mada je dotični u najvećem delu sveta bio možda i najomiljeniji američki predsednik u poslednjih nekoliko decenija (bez obzira na neobičnu mrlju na jednoj plavoj haljini). A zašto je to nas „baš briga“ za Obamu, baš kao što ne brenujemo ni njegovog vremešnog protivkandidata? Zato što nema indicija da bilo koji od njih namerava da nam, recimo, „vrati oteto Kosovo“, što je jedina tema u vascelom kosmosu o kojoj pošteni Srbin ima da razmišlja i da se sekira. Mislite, Srbin koji živi u Srbiji? Ma jok: Srbin kao takav, Srbin uopšte, bilo gde, including USA. Naime, nauka je nedvosmisleno potvrdila da postoji izvestan broj Srba koji poseduju američke pasoše, štaviše, uredno obitavaju u land of the free & home of the brave, tamo rade i plaćaju poreze, piju pivo, četuju i chatuju, zalivaju sarmu koka-kolom i, uopšte, sastavni su deo američkog društva. Naše novine, hvala Bogu, nemaju problema s tom notornom činjenicom. Zanimljivo je, međutim, šta one rade s njom.
Spoljnopolitički komentator „Politike“ Vladimir Radomirović, kojem je to malo (s obzirom na kapacitete) nego je uzgred još i zamenik glavnog i odgovornog urednika „najstarijeg lista na Balkanu“ – ergo, ne tamo makar kakav slobodni strelac nego Ovlašćeno Lice – u broju od 19. 10. 2008. razmatra ishod izbora iz specifičnog ugla: za koga će, i zašto, glasati američki Srbi, „ako uopšte izađu na biračka mesta“, kako domeće komentator zdvojno (Zašto, pobogu i pribogu, ne bi izašli, ka’ da su šugavi?! Pa, valjda, zbog onog zajedničkog kosovskog hendikepa obojice finalista izbora, šta li). Radomirović prekorno zaključuje da se ni jedan ni drugi kandidat nije naročito istakao glede „srpske stvari“, mada je bilo izvesnih pokušaja udvaranja vaskolikom glasajućem USA-srpstvu; uostalom, nisu severnoamerički srbosedeocibili bolje sreće ni s Bušom – za kojeg su, tvrdi komentator, glasali da ne bi glasali za Klintona, alias Holbruka & Olbrajtovu – pa im se ni sada nije nadati nikakvome dobru, ko god pobedio. Ma, neću ni da pitam odakle on to uopšte zna – mislim, zar glasanje nije tajno? Ko je to, i kakvim metodama (špijunaža? javlja-mi-se?), istraživao Serbian vote u Americi?! I da li je Srbin koji je, recimo, glasao za Klintona – ako, božemeprosti, ima čak i takvih – još uopšte Srbin, ili se tim sramnim činom svečano ispisao iz (u)rođene mu community?
U tome je, dakle, fundamentalni problem s Radomirovićevim razglabanjem. Naravno da razne iseljeničke zajednice unutar USA gaje kojekakve etničke sentimente, i jasno je da ti sentimenti imaju i svoje političko ovaploćenje, i da oni u nekim situacijama mogu u manjoj ili većoj meri da utiču i na glasačko opredeljenje. „Politikin“ amerikanista, međutim, groteskno apsolutizuje tu prirodnu stvar na svaki dostupan mu način: uporno govori o “Srbima“ kao o nekakvom monolitu, toliko da bi čovek zaključio kako bi bilo najracionalnije da se izabere/izviče nekakav Ovlašćeni Srbin koji bi glasao u ime svih Srba s američkim pasošem: mislim, zašto da se toliki ljudi cimaju da idu do glasačkog mesta, kad već svi ionako misle i glasaju kao jedan? Drugo: sledeći Radomirovićeve misaone meandre, za glasača-Srbina iz Mineapolisa, Majamija ili Sijetla apsolutno ne postoji niti jedna relevantna tema osim Srbije i Kosova, to je jedino o čemu on brine, i samo po tome se opredeljuje. To što živi hiljadama kilometara od Kosova, i što će tamo gde je sada gotovo bez izuzetka i ostati, i što će tamo živeti i njegova deca i unuci, sve to nema nikakve veze: koga je briga za Sinsinati, sad kad je biti ili ne biti u Glogovcu? Šta ko nudi u američkoj unutrašnjoj politici i ekonomiji, mitskom Radomirovićevom monolit-Srbinu sasvim je nevažno. Ako si Srbin i glasač, ima da meriš sve i svakoga prema „zavičajnim“ merilima, i tačka. Ti zapravo i nisi samostalno ljudsko biće koje je neka egzistencijalna nevolja naterala čak preko okeana, nego si neka vrsta delegata-izaslanika Starog Kraja: pošto mi koji smo Ovde ne možemo da glasamo na USA-izborima, ti glasaš i u naše ime; šta ima veze – ionako svi glasamo isto, zar ne? Dakle, pazi da nas ne obrukaš…
Ljudi doseljeni iz Srbije, ili ljudi srpske nacionalnosti, u ovoj su razbokorenoj autorskoj viziji ukinuti kao autonomni i suvereno svojevoljni pojedinci i pojedinke koje se odlikuju sasvim normalnim međusobnim razlikama koje uslovljavaju različite poglede, pa bogme i interese: neki su imućni, drugi siromašni; neki imaju sjajne poslove, drugi žive od socijalne pomoći ili se „snalaze“ od danas do sutra; neki su obrazovani, drugi neuki; neki su liberalnih nazora, drugi su konzervativci i tradicionalisti; neki su odlično uklopljeni u američko društvo, drugi su sasvim alijenirani i životare u samostvorenom etničkom getu. Kako tako različiti ljudi mogu da glasaju isto, pa bilo to u Americi, Srbiji ili u Lesotou? Daj im bilo kakvu mogućnost izbora, i oni će izabrati različito, to je jasno kao dan. Naravno, „manjinska“ pozicija i sve što je prati može da ima donekle homogenizujući efekat, ali ovde je naglasak nadonekle: „odnekle“ su sve one prirodne i zdrave ljudske razlike, i legitimno upražnjavanje slobodne volje. O tome Radomirović ni slovceta: za njega postoje samo „Srbi“ kao bezbrojglavo anonimno mnoštvo suštinski neslobodnih i nevažnih, pokorno sliveno u Jedan Glas (i glas).
Svet u kojem žive naše novine, kao i ogroman deo naše medijske, akademske i političke (para)elite, bio bi nezasluženi kompliment nazvati, recimo, etnocentričnim: ma kakvi, to je svet koji teško da je i do etnosa istinski dobacio, to je svet koji je autentično „globalno selo“, ali ne ono makluanovsko. Ne, to je svet u kojem se niko nikada mentalno ne miče iz rodnog sela, pa taman trbuhom (“za kruhom“) otišao na drugi kraj planete. I njima je, analitičarima i opevateljima tog sve virtuelnijeg sveta, to kanda normalno, i baš im je nekako dobro da bude baš tako
Peščani sprud
Peščanik.net, 21.10.2008.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Teofil Pančić (see all)
- Rat drugim sredstvima - 07/12/2022
- Media and the past that is not passing - 27/12/2019
- Mediji i prošlost koja ne prolazi - 27/12/2019
