Ovo sa kraljevima u republici i republikancima u kraljevini u celome svetu se zna kako ide – u Srbiji niko živ ne zna ništa o tome.

Neka tamo Francuska je već više od dva veka republika, iako ima i Luja nekog XXI kao naslednika, no on je građanin kao i svi drugi. Poslednji put je bilo ovako: vratio se bio u Pariz Filip Orleanski, naslednik prestola, godine 1890. Jer je hteo da služi vojsku kao običan vojnik. Uhapšen je smesta i proteran. Nismo mi za hapšenje, ali ovo se kod nas pretvara u cirkus u kojem smo svi – ne samo građanin NJKV nego svi mi uključujući i predsednika Republike. On sa rukom na srcu pod lentom sa insignijama Republike sluša kraljevsku himnu i tako dalje. Malo se prašine podigne kada se sazna koliko miliona evra izdvaja Republika kao apanažu za Dvor, i to je sve. Poreski obveznici ćute a popovi zamahnu kadionicama. Doveli su jednom i decu iz nekog vrtića i jedna je hrabra devojčica kazala NJKV u lice – kakav si mi ti princ a nemaš ni krunu na glavi. Zabeleženo je to u jednoj dobroj knjizi o tome. No, tako je to, ali Srblji vole kralja i kada on ne valja, a ne podnose ga kada kojim čudom valja makar malo.

Neke primere ne možemo zaobići jer su zaista istorijski i opomena su svima nama u Srbiji – ako Srblje uopšte vredi podsećati na nešto.

Imali smo mi i kralja i kraljicu – Aleksandra i Dragu – koji su pored mnogih mana bili i „evropejci“.Kraljica Draga je bila bezmalo poliglota, prevodila je s više jezika i sasekoše je Srblji u komade, i šta su sve od njenog tela nosili na sabljama – sve do Terazija – crnorukci-pretorijanci, zazor je i pominjati. To je nešto mračno i skaredno i bolje je ćutati o tome – bilo je to jedne majske noći 1903. A ni ono nakon poslednjeg svetskog rata u Beogradu nije bilo kako valja i kako se ljudima i građanima priliči – nosili su Srblji parole i vikali da neće kralja jer ne valja. Sećamo se toga lepo. A to s tim kraljem Petrom II – to je otac NJKV – on je mlad i još nepunoletan imenovao Vladu nakon 27. marta i patrijarh Gavrilo ga je blagoslovio – taj patrijarh je bio ubeđeni antifašista – i napokon je otišao iz zemlje. U raljama svetske politike i zlatnom kavezu Britanske imperije svašta je činio, ali je na kraju velikog i krvavog rata sačuvao smisao – makar u nekoj meri – za realnost. Odlično je – uzgred – govorio srpski iako je zapinjao sa glasom r. Kada je video kuda stvar ide i sa monarhijom i sa republikom i sa Titom i sa Dražom, obratio se na svoj rođendan narodima Jugoslavije. Govor je prenosio i Radio Beograd, već u rukama komunista. Naređeno je bilo građanima da govor saslušaju i to su naredili i četnički komandanti svojim trupama na Jelici, a kralj je kazao da napuste Dražu i put izdaje i da se priklone Titu kao heroju otpora – i tako dalje. Bilo je zabranjeno točenje pića i uzvikivanje parola. Slušali su svim, pa i četnici pod oružjem i ostala je zabeležena pesma tužna i pijano-melanholična s Jelice koja se potom pevala svuda:

Mi za kralja, kralj za Tita
Šta će biti, i bog se pita.

To je vihor svetske politike, ali i neki smisao za realnost koji je kralj Petar II ipak manifestovao. Bilo je kako je bilo, istoriju znamo, samo još da je nauči uvaženi predsednik Tadić sa svojima. Neće to skoro – istorija nam slabo ide, bolje nam ide veronauka. Građanin NJKV se ne snalazi i nema čula za realnost, s njim se tera komedija a i on bogme tera komediju s nama. I s Republikom naravno. Preteruju naravno i oni koji mu zameraju što ne zna srpski jezik, jer nije svako nadaren da negde u Danskoj ili Italiji nakon malo vremena lepo progovori danski ili italijanski i čita novine. Ne zna NJKV mnogo toga što je važnije: pojma on nema šta je monarhija i šta je republika, jer i Rusija je bila republika pa se Staljin – ili Putin danas – držao kao car-samodržac. Španija je monarhija, ali njen vladar je primer republikanske svesti i kraljevskog smisla za demokratiju – jedino njegovi ljudi i ljudi komunističkog prvaka Santjaga Karilja nisu legli na pod u Kortesu kada je frankovski oficir već sipao rafale iz mitraljeza u nameri da sruši Republiku i da vrati kaudilja Franka. Nije to bilo davno i sve znamo – ali u Beogradu je drugačije. Komedijaš komedijaša tera na odžak, kako bi se reklo ovde u kićenom Sremu. Kažu neki monarhisti – njihovo pravo ne sporimo – da je kralj znak kao i saobraćajni znak, ali šta vrede znaci podnapitim vozačima i građanima koji su odavno zbunjeni ovim pričama o NJKV i o monarhiji u republici i republici u monarhiji i tako dalje. Svi smo sluđeni i zbunjeni, ali se pred izbore oko Đurđevdana valja i tako mora, a šta će biti videćemo. No slutimo da se ništa neće promeniti, jer Srblji vole kralja i kad ne valja i lišavaju ga glave kada makar malo valja. I nema nikakve veze između kralja Milutina i električne energije, ali će se uskoro jedna hidroelektrana na Ibru, moderna i reverzibilna, zvati imenom kralja i nasilnika Milutina iz roda Nemanjića, jer to je „svetorodna loza“, kako u svakoj prilici sveštenici glagoljut. Izvinjavamo se onima kojima jezik naših starih ne ide.

Nije lako u Srbiji ni monarhistima ni republikancima, jer i jedne i druge svakodnevno sluđuju opijatima iz novina, gde na primer čitam predlog da se dečji krematorijum nazove – Veseli plamičak.

 
Zapisi iz palanke,

Peščanik.net, 21.01.2012.

The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Mirko Đorđević (Svi tekstovi)