Da se datum izbora u Srbiji približava, može se uveriti svako ko makar i površno prati medije. Porast tenzija je očigledan. Lideri političkih stranaka svakodnevno daju izjave medijima, obilaze Srbiju, putuju u inostranstvo, svađaju se međusobno i neprekidno naručuju ispitivanja javnog mnjenja. Reklo bi se – normalno predizborno ponašanje, da nije jedne užasavajuće činjenice: celokupan politički govor lišen je ideje o tome kako Srbiju izvući iz ozbiljne ekonomske i društvene krize!
Zapravo, umesto da pratimo šta politički govor sadrži, mnogo bolje bi bilo pratiti ono što ne sadrži. Šta se to vrlo pažljivo izostavlja ili što se daju krajnje uopštene izjave. Možda bi bilo najbolje poći od ekonomskih pitanja. Ko je do sada izneo i jednu ozbiljnu ideju o povećanju ekonomskog rasta ili smanjenju nezaposlenosti? Kako misle da smanje javnu potrošnju ili javna preduzeća učine efikasnijim? Čak i nesrećno prodati NIS pokazao je kako je loš gazda država bila i kako se u relativno kratkom vremenu može popraviti ekonomsko poslovanje, pa i u tako monopolskom preduzeću.
Duboka ekonomska kriza se samo stidljivo pojavljuje na početku predizborne kampanje. Ona je marginalizovana pre svega zbog potpune nesposobnosti političke elite da predloži ikakvo suvislo rešenje. Umesto toga, vlast prekida razgovore sa MMF-om, i to da bi probila budžetska ograničenja i podelila nešto veće plate i penzije uoči izbora. Kontrolisani mediji prevazišli su sebe. O ovom prekidu pregovora skoro ništa nisu izvestili, kao ni o propasti „Sartida”, koji će od najvećeg izvoznika u Srbiji, postati najveći gubitnik za poreske obveznike. Umesto toga, serviraju se sportski uspesi kao nacionalno postignuće i priče o ugroženosti političara, kao najvažnija pitanja ovog trenutka.
A problem severa Kosova, odjednom je gurnut u drugi plan i predstavljen skoro kao lični problem Borka Stefanovića i nekih neodređenih pregovora, iako ti pregovori određuju ukupnu političku poziciju Srbije u ovoj deceniji. Referendum koji je organizovan u četiri opštine na severu Kosova, a koji vrlo direktno pomaže i dobrim delom organizuje nacionalistička opozicija, jasno pokazuje da se u senci marginalnih tema koje se serviraju ovdašnjoj javnosti, krije presudna politička borba oko pravca razvoja Srbije. Umesto da vlast izađe pred građane i to otvoreno kaže, ona se skriva iza nebitnih pitanja ili ignoriše ovu poltičku dramu.
I naravno, ako nemamo prave odgovore na ekonomsku krizu i ako se pitanje budućih evropskih integracija Srbije, tretira kao potpuno odvojeno od događaja na severu Kosova i odnosa Beograd – Priština, onda se postavlja umesno pitanje, šta je uopšte predizborna kampanja danas u Srbiji? Da ona pokazuje nemoć političke elite, više je nego očigledno. Ali ona ima još jednu, rekao bih dramatičnu karakteristiku. Ona pokazuje odsustvo ikakve vizije Srbije u godinama koje dolaze. To nije više pitanje „hleba i igara“, kojim političari i vlastodršci kupuju vreme. To je pitanje nesposobnosti da se preuzme odgovornost za budućnost.
Da li je moguće, da sem jednog kratkog perioda posle 2000. godine, mi neprekidno politički lutamo od devedesetih godina prošlog veka? Da smo straćili tri decenije na politički promašene projekte i nastavljamo i dalje to da radimo? Da li se na nas odnosi ono što je engleski političar lord Birkenhed rekao za Čemberlena: „Uvek je igrao političke igre i uvek ih je gubio“? Zato bi predstojeći izbori morali početi PODVLAČENJEM CRTE – šta su bile naše promašene političke ideje prethodne tri decenije i kako od Srbije napraviti, prosperitetno i moderno drštvo. Zatvaranje očiju nam neće više pomoći!
(autor je narodni poslanik i lider SDU)
Dnevnik, 12.02.2012.
Peščanik.net, 12.02.2012.
