Fotografije čitateljki, Neda Radulović-Viswanatha

Fotografije čitateljki, Neda Radulović-Viswanatha

Danas je Dan Republike Srpske. Obeležavanje 24. godišnjice osnivanja srpskog entiteta u BiH odvija se u Banja Luci, domaćin je tamošnji premijer Milorad Dodik, a najvažnija zvanica predsednik vlade Srbije Aleksandar Vučić u pratnji svojih ministara. Osim što se (pre svega na unutrašnjem planu) predstavlja kao spasitelj Srbije, Vučić (naročito u međunarodnim krugovima) nastoji da se etablira kao političar koji će u regionu uspeti da uradi ono što niko nije – da dovede do prevazilaženja traumatične ratne prošlosti i pomiri ili bar umiri posvađane narode. Da li je odluka da prisustvuje današnjoj proslavi pravi korak u tom smeru?

Do odgovora na postavljeno pitanje najlakše je doći preciznim opisom konteksta u kojem je stvoren srpski entitet u BiH – razmatranjem događaja koji su prethodili tom činu i onih koji su usledili. Mada nema ambiciju da piše istoriju, Haški tribunal u presudama po običaju objašnjava širi sled dešavanja da bi se bolje shvatila krivična odgovornost optuženih i uloga političkih, vojnih ili policijskih institucija u čijem su sastavu delovali. Detaljan opis događaja koji su uticali i bili posledica stvaranja Republike Srpske očekuje se u presudama Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću, što ne znači da ta tema do sada nije razmatrana u drugim predmetima. Već presuda Momčilu Krajišniku sadrži mnogo toga o čemu bi se na svaku godišnjicu osnivanja entiteta bosanskih Srba moglo i moralo govoriti.

Republika srpskog naroda Bosne i Hercegovine (kasnije preimenovana u Republiku Srpsku) osnovana je 9. januara 1992. godine, kada se videlo da većinsko političko vođstvo BiH neće odustati od nezavisnosti. Republika je proglašena „na područjima srpskih autonomnih regija i oblasti i drugih srpskih etničkih celina, uključujući područja u kojima je srpski narod ostao u manjini zbog genocida koji je nad njim izvršen u Drugom svetskom ratu“.1 Dakle i tamo gde Srbi početkom 1992. godine nisu bili većina.

Do osnivanja entiteta bosanskih Srba nije došlo na mah i iznenada, već je reč o unapred planiranom i dobro osmišljenom skupu poteza, o čemu između ostalog svedoči i uspešnost projekta. U presudi Krajišniku se ne spori posvećenost rukovodstva bosanskih Srba pregovaračkom procesu i ostvarenju ciljeva mirnim putem, ali se naglašava da su uporedo vršene pripreme za rat. Srpska demokratska stranka je, navodi se, vodila „dvostruku politiku, kako bi što je duže moguće imala sve opcije otvorene“.2

A šta su bili ciljevi? Teritorijalno razgraničenje srpskog od druga dva naroda, zauzimanje bar 65 odsto teritorije BiH, izdvajanje entiteta bosanskih Srba i njegovo ujedinjenje sa drugim srpskim državama. Ciljevi su se imali ostvariti milom ili silom. Budući da nije uspelo mirnim putem, prešlo se na ratnu opciju, pa je realizovanje koncepta Republike Srpske sprovođeno masovnim zločinima i etničkim čišćenjem.

U jednom telefonskom razgovoru sa Slobodanom Miloševićem od 23. oktobra 1991. godine Radovan Karadžić saopštava sledeće: „Mi ćemo uspostaviti punu vlast nad srpskim teritorijama u BiH, i njegov (Izetbegovićev) nijedan fiškal ne može više da pomoli nosa tamo. Neće moći da ostvaruje vlast. Neće moći da kontroliše 65% svoje teritorije. Nama je to cilj… Ne, uopšte nije nervoza. To su promišljeni koraci, i mi moramo da uspostavimo vlast i kontrolu nad svojim teritorijama, da on ne bi mogao da dobije suverenu Bosnu“.3

Da se zaista radilo o promišljenim koracima svedoče događaji koji su usledili. Sutradan, 24. oktobra 1991. osnovana je Skupština srpskog naroda BiH i već na prvoj sednici doneta je rezolucija u kojoj se navodi „da srpski narod u Bosni i Hercegovini ostaje u zajedničkoj državi Jugoslaviji, sa Srbijom, Crnom Gorom, SAO Krajinom, SAO Slavonija, Baranja i Zapadni Srem, te drugima koji se za taj ostanak izjasne“.4 Dakle, u Jugoslaviji sa granicama Velike Srbije.

Usledio je plebiscit srpskog naroda 9. i 10. novembra 1991. o ostanku u Jugoslaviji na kojem su glasački listići za Srbe i nesrbe štampani različitom bojom, što je već sugerisalo budući nejednak tretman nacionalnih grupa unutar Republike srpskog naroda BiH. (Zar na to, uostalom, ne ukazuje već i sam naziv entiteta?) Rezultat plebiscita saopšten je 21. novembra – 99,9 odsto Srba glasalo je „za“ – pa je istog dana srpska skupština donela još nekoliko bitnih odluka: da se područje na kojem je plebiscit uspeo pridruži Jugoslaviji, da se podrže ratne aktivnosti JNA i, konačno, da se proglasi više srpskih autonomnih oblasti u BiH. Dok traju mirovni pregovori, uporedo se odvija mobilizacija srpskih obveznika, pregrupisavanje jedinica u okviru Teritorijalne odbrane i JNA, popuna rezervne policije.

Najbolja potvrda Karadžićevih reči da se „ne radi o nervozi već o promišljenim koracima“ sadržana je u dokumentu rogobatnog naziva: „Uputstvo o organizovanju u djelovanju organa srpskog naroda u Bosni i Hercegovini u vanrednim okolnostima“.5 Taj papir podeljen je na jednom sastanku najviših predstavnika SDS-a u Sarajevu 19. i 20. decembra 1991. godine, a poznat je i kao dokument „Varijante A i B“. U njemu je detaljno opisano uputstvo predstavnicima SDS-a kako da se ponašaju u opštinama gde su Srbi činili većinu (Varijanta A) i tamo gde su bili manjina (Varijanta B). U najkraćem, reč je o nalogu za nasilnu prekompoziciju vlasti u opštinama sa ciljem da one bude isključivo u srpskim rukama, uz osnivanje kriznih štabova, upotrebu vojske i policije, zauzimanje svih vitalnih institucija vlasti. Tako je i bilo – srpski opštinski krizni štabovi, koji će kasnije biti nosioci kampanje zločina protiv muslimanskog i hrvatskog stanovništva, formirani su već u januaru 1992. godine.

U takvoj atmosferi proglašena je Republika srpskog naroda Bosne i Hercegovine, čiji rođendan danas slavimo. Tog 9. januara 1992. glavnim akterima njenog osnivanja moralo je biti jasno kako će se odvijati „teritorijalno razgraničenje sa političkim zajednicama drugih naroda BiH“, što je cilj naveden u osnivačkoj deklaraciji. Uostalom, to je Radovan Karadžić u presretnutom telefonskom razgovoru sa Momčilom Krajišnikom 1. januara 1992. godine jasno rekao: „Mi ćemo pustiti ove naše tigrove pa nek’ rade svoj posao“.6

Tigrovi su pušteni na proleće. Prvo Arkanovi u Bijeljini, pa onda i svi drugi. Rezultat: niz zločina protiv civilnog stanovništva u doslovno svim opštinama pod kontrolom bosanskih Srba – od grupnih i pojedinačnih ubistava, preko masovnih zatočavanja, zlostavljanja, ponižavanja, silovanja, pljački, razaranja, pa sve do organizovanih deportacija i prisilnog premeštanja ljudi. Već u jesen 1992. godine ostvaren je zacrtani procenat od oko 65 odsto teritorije pod srpskom kontrolom i, što je važnije, broj nesrba na tom delu BiH sveden je na minimum. Tokom četiri ratne godine ne prestaje artiljerijski i snajperski teror nad opkoljenim delom Sarajeva, a ceo ratni projekat stvaranja srpske države u BiH kulminirao je srebreničkim genocidom u julu 1995. godine.

I sad se postavlja pitanje šta Dodik i Vučić danas slave? Ako je istina da ne slave zločine i etničko čišćenje, ako je istina da ne slave Republiku Srpsku bez nesrba i ako je istina da ne slave Republiku Srpsku unutar granica zamišljene Velike Srbije, osnovni red bi bio da to jasno kažu danas i svake naredne godišnjice osnivanja srpskog entiteta u BiH. Međunarodnim predstavnicima je možda i dovoljno da nekoga ko kaže „ja sam se promenio“ prihvate kao faktor mira i stabilnosti u regionu. Da bi se za pomirenje pridobili narodi bivše Jugoslavije, potrebno je mnogo više od deklarativne kozmetičke promene. Uslov svih uslova je odricanje od politike koja je, između ostalog, dovela do stvaranja Republike Srpske, a koju je Vučić tokom rata u BiH zdušno podržavao.

Autor je istraživač Fonda za humanitarno pravo.

Peščanik.net, 09.01.2016.

Srodni linkovi:

Hariz Halilović – Tako se kalio Reich Šumski

Teofil Pančić – Belzebubova zemlja


________________

  1. Prvostepena presuda Momčilu Krajišniku, paragraf 103 http://www.icty.org/x/cases/krajisnik/tjug/bcs/060927.pdf
  2. Isto, paragraf 105
  3. Isto, paragraf 66
  4. Isto, paragraf 68
  5. Tom dokumentu u presudi Momčilu Krajišniku posvećeno je celo jedno poglavlje, paragrafi 81-99
  6. Isto, paragraf 104