Odlomci iz tri nove knjige: 1. „Neposlušne. Poetike i politike prisutnosti u postjugoslovenskom prostoru“ Magdalene Štandare u prevodu sa poljskog Milice Markić; 2. „Grad i reka. Bihać u zagrljaju Une“ Azre Hromadžić u prevodu sa engleskog Aleksandre Bajazetov i Slavice Miletić; 3. „Posle Jugoslavije – mesta susreta“ Dragana Popovića (ur).
1. Neposlušne – Balkan juče, danas i sutra
U Sarajevo sam dolazila i ranije, ali nakratko i usput. A od marta 2013. sam proučavala grad ispočetka, jer je Sarajevo bio tek jedan od gradova koji je obuhvatao moj istraživački projekat. Stanovala sam kod Aide, na dvanaestom spratu u zgradi jednog sarajevskog naselja. Ubrzo smo se sprijateljile i postala mi je vodičkinja kakvu samo poželeti možeš: uvela me je u tekuće događaje i u svoju svakodnevicu – u mrežu aktivistkinja, umetnica i krug prijateljica, u njihove razgovore, susrete, šetnje.
Od Aide sam saznala za konferenciju posvećenu kritičkom promišljanju istorije i sećanja u postkonfliktnom društvu. Aida je bila koorganizatorka događaja i dva dana je radila kao prevoditeljka na konferenciji. Prvog dana smo se zajedno pešice vraćale u stan, i onako umorne, razmenjivale utiske. Raspitivala sam se o njenom poslu – godinama se bavila prevođenjem i sarađivala je s fondacijama, organizacijama i istraživačicama u projektima „usmerenim“ na podršku i osnaživanje žena u Bosni i Hercegovini. Konferencija joj je ipak bila znatno zanimljivija od svih tih NGO projekata čije je ciljeve, grafikone i rezultate znala napamet. To ponavljanje bilo joj je dosadno, možda je bila i razočarana. U jednom trenutku me je nasmešeno pogledala i upitala: „Jesi li čula sarajevski vic o istraživačicama sa tzv. Zapada?“. Pošto sam odmahnula glavom, Aida je nastavila: „Kad ih pitaju kad su došle u Bosnu, one kažu: juče. Kad odlaze, kažu: sutra. Šta rade? Pa pišu knjigu – Bosna juče, danas i sutra.“ Ovu poentu propratila je ironičnim osmehom.
Kosnuo me je taj vic. Ideja „neposlušnosti“ još uvek mi se nije dovoljno iskristalisala, a nastojala sam da svoj boravak iskoristim što efikasnije. I mada ta priča nije doticala sve istraživačice, niti isključivo postjugoslovenski prostor – i sama sam se u njoj prepoznala. Ta unutrašnja napetost obeležila je moj ulazak na teren i moja potonja istraživačka putovanja. U narednom periodu – od 2013. do 2024. godine, u različitim gradovima postjugoslovenskog prostora provela sam ukupno trideset i osam meseci. Za sve to vreme smisao ove pošalice vraćao se, kako u razgovorima tako i u iskustvima. „Bosna“ iz Aidinog vica veoma lako bi se dala preimenovati u: Balkan juče, danas i sutra.
Ta ironija nije značila samo šaljivost. Za mnoge aktivistkinje bila je komentar na istraživačke prakse, daleke od metodološkog opreza – na prakse koje su kratke boravke i brzometne intervjue pretvarali u formu „istraživačkog” ili „političkog turizma”. Čak su i susreti vođeni u duhu feminističke metodologije predstavljali vid komodifikacije odnosa u kojoj deklarisana „izgradnja veza“ služi, ponajpre, osvajanju pristupa, dolaženju do informacija (Dankam, Džesop 2002).
Takav pristup je ljude i njihova iskustva lako svrstavao u postojeću „prostornu optiku problema“. Sagovornice su se svodile na uloge žrtava lokalnih kultura ili sistema, a od njihovih priča očekivali su se narativi o traumi, etnicitetu i o konfliktima. Ređe su ih pitali šta rade, kako delaju, kakve su strategije izradile i kakvo znanje proizvode u praksi. Time se gubila složena priroda njihovog iskustva, odnosa i prelaženja granica –geopolitičkih, društvenih i ličnih (Petrović 2016; Stabs 2012, Bilić 2015). Izmicala je, takođe, i činjenica da feministkinje i aktivistkinje u regionu nikada nisu ni delale van globalnih idejnih tokova i praksi (Gordi 2015).
U široj perspektivi, takvo uprošćavanje učvršćivalo je sliku Balkana kao prostora koji iziskuje interpretaciju i intervenciju svojevrsnog „Drugog sveta“ što se ispituje, opisuje i objašnjava izvana (Todorova 2008; Matešić, Slapšak 2017). Shodno tome, nastajale su etnografije koje viktimizuju „balkanske“ žene kao unisonu potlačenu grupu postavljenu u nepromenljive političke i kulturne sisteme. Istovremeno, regionalna iskustva nisu se potpuno uklapala ni u okvire postkolonijalnog, a ni zapadnoevropskog feminizma – ostajala su negde između, na marginama obe te debate (Matešić, Slapšak 2017). Postjugoslovenski prostor postajao je na taj način zgodan „poligon“ za emancipatorske projekte i istraživanja koja ne uzimaju uvek u obzir lokalne kontekste i genealogije delanja (Vilenica 2013).
Zbog čega u Evropi i na Zapadu postoji ta potreba za vršenjem misije? – pomalo isfrustrirano i naglas upitala se Staša na jednoj međunarodnoj konferenciji. U tom misionarenju istraživačica i aktivistkinja sa „Zapada“ videla je aktivistički stil sa naznakama imperijalnih predstava. Staša, suosnivačica Žena u crnom (ŽuC) u Beogradu, aktivistkinja je bezmalo „oduvek“. Upravo sam s njom sarađivala, i poslednjih godina njene neposlušnosti sledila. Što sam više boravila u stanu-sedištu ŽuC-a, jasnije sam shvatala da se bez nje slabo šta tamo dešava – njena energija, njeno iskustvo i znanje dupke su ispunjavali taj prostor. Njena zapažanja o misiji otkrivaju kontinuitet polarizovanog razmišljanja između centra i periferije (Grival, Kaplan 1994; Aleksander, Mohanti 1997). U takvoj optici postjugoslovenski prostor javlja se kao ono periferno „negde drugde“, u kojem žive oni kojima je navodno „gore“, koji su politički nezreli i iziskuju podršku (Gordi 2015). Takve predstave održavaju sliku regiona kao mesta u kojem neprestano dominiraju patrijarhalne strukture, zaklanjajući pritom činjenicu da se slične tenzije i politički porazi vraćaju, takođe, i u same „centre“ (Štiks 2015).
Mada su se aktivistkinje inspirisale zapadnim feminističkim pokretima, i mada su tražile saveznike, umrežavanje je često teklo drugačije nego što se očekivalo. Susreti koji je trebalo da budu dijalog, bili su jednostrani, podređeni logici prema kojoj se teme i identiteti nekome pripisuju. (Braun 1993). To je izazivalo zamor, razočaranje, a često i iziritiranost. „Smučilo nam se da budemo objekat ispitivanja. To nam ništa ne daje – ni energiju, ni pomoć u promišljanju drugih formi aktivnosti i solidarnosti. To nas, naprosto, iscrpljuje“, odlučno je krajem devedesetih godina izjavila Staša u intervjuu za nezavisni list „Arkzin” (Janković 1997: 6). Mada je od te njene izjave proteklo dosta godina, u našim razgovorima stalno su se vraćale teme iznurenosti, posustalosti i odsustva realnih političkih saveznika – pogotovo na sastancima s feminističkim istraživačicama za koje se često ispostavljalo da su daleko od deklarisanih ideala…
Sadržaj
Predgovor
Uvod: BALKAN JUČE, DANAS I SUTRA
Neposlušne, uličarke, izdajnice
Ukorak s neposlušnostima
„Možemo mi više“: Metodološke odluke
Hoću li reći nešto više od onog što već znate?
Prvo poglavlje: ŽENE NA BALKANU IMAJU PUNE RUKE POSLA
Nepokorna tela u javnom prostoru
Kartografije povratka izgubljenog prostora
Drugo poglavlje: „PRANJE ISTORIJE“
Nepraktični subjekti
Izlazak iz senke: aktivizam
Nepraktičnost feminizma
Treće poglavlje: GRAÐANSKOST: PROVERAVAM!
Nepokorne negrađanke
Potencijal (ne)pripadnosti
Četvrto poglavlje: PRELAŽENJE GRANICA
Tkanje subverzivnih mreža
Rad na solidarnosti
Peto poglavlje: PRST U OKO VLASTI
Uzdignute glave
Šesto poglavlje: „SVEDOČEĆE JA“ I KONTRAARHIV
Dnevnik hajki kao arhiv nasilja
Re-member: prakse kontraarhiva
Sedmo poglavlje: KAD STALNO KUBURIŠ
Neposlušnost i nepristajanje
Odgovornost „dobro povezanih“
Neidealne solidarnosti: antinomije poslušnosti
Osmo poglavlje: ETNOGRAFIJA NA „ZAKRČENIM“ TERENIMA
Kad si „borbena etnografkinja“
Izbliza i izdaleka: dinamika pozicioniranja
Solidarna susret(k)anja
Epilog: DOKLE GOD
Bibliografija
Indeks imena
2. Grad i reka – iz Uvoda
Od neprestanog ratovanja i osvajanja, vojnici u Starom Rimu pomalo su ogrubeli i više nisu imali oko za lepotu. Kad su došli do obala Une, pejzaž kakav dotad nisu videli duboko ih je dirnuo. Zadivili su ih smaragdna boja vode, čarobni vodopadi, netaknute obale pune života i predivna priroda. Jedan od tih vojnika, očaran prizorom, uzviknuo je: „Una!“ („jedina“ ili „jedinstvena“) Legenda o Uni
Jula 2015. godine u Bihaću, gradu na severozapadu Bosne i Hercegovine „zaljubljenom u svoju reku“, mom rodnom gradu i mestu mog višegodišnjeg naučnog rada, planuo je politički protest. Hiljade ljudi okupilo se (uglavnom virtuelno, ali i uživo) da izrazi neslaganje s ranije donetom odlukom gradske vlade da se jednoj rusko-bosanskoj energetskoj kompaniji da koncesija za izgradnju brane na reci Uni, koja protiče kroz Bihać. Una čini severozapadnu granicu Bosne prema Hrvatskoj i čuvena je po svojoj lepoti, svojim brzacima, smaragdnoj boji, čistoj vodi, turističkom potencijalu – i po tome što je stanovnicima Bihaća pomogla da tokom rata devedesetih sačuvaju razum i čovečnost. Ljubav prema reci i iz nje rođena moć političkog delovanja doveli su protest pod sloganom „Ne damo Unu!“ do politički važnog ishoda: pod pritiskom stanovnika Bihaća, gradska vlada povukla je odluku o koncesiji – jedini put da je ijedna gradska vlada od rata naovamo povukla ikakvu odluku. Moja knjiga nastala je u trenutku kad je politički autoritet ozbiljno uzdrman. U njoj se bavim rekama kao lokusima ekološki osvešćene politike i razvijam koncept rečnog građanstva (riverine citizenship).
Rečno građanstvo shvatam kao etički, politički i afektivni odnos koji polazi od ideje da građani imaju odgovornost, prava i aktivnu ulogu u odnosu prema reci, kao i u oblikovanju načina njenog upravljanja i zaštite. Ishodište rečnog građanstva nije formalni politički status, već živući odnos zajednice prema reci: ono izrasta iz brige, odgovornosti i zajedničkog delovanja usmerenog ka očuvanju reke kao zajedničkog dobra. U tom smislu, građanstvo se ne zasniva na identitetskim obeležjima, već na posvedočenoj ljubavi prema reci, odnosno na prisustvu ili odsustvu ljubavi i političke odgovornosti koja iz te ljubavi proističe.
U onome što sledi pokušaću da pokažem kako je opasnost od izgradnje brane naizgled apolitičnu ljubav prema reci Uni pretvorila u poseban osećaj pripadnosti i impresivnu političku snagu vezanu za konkretno mesto – rečno građanstvo – koja je mobilisala hiljade ljudi, kako u neposrednoj blizini, tako i daleko od Une. Pokazaću da ovaj oblik građanstva nije vezan za državu niti za (nacionalnu) teritoriju, za razliku od državljanstva u smislu u kojem ga razumeju političke nauke i politička filozofija, već da rečno građanstvo proističe iz afektivne i materijalne vezanosti ljudi za reku Unu. Objasniću kako je rečno građanstvo u Bihaću nastalo iz istorijski utemeljenog odnosa između stanovnika grada i Une – odnosa koji prevazilazi granice biološke vrste i uspostavlja specifične građanske dužnosti, odnose i obaveze, ali koji istovremeno može da isključuje Drugog, pa čak i da generiše nasilje. U ovoj knjizi pratiću kako se ta ljubav prema reci oblikuje i artikuliše, kako se ispoljava u praksi, ali i kakve političke posledice proizvodi…
Sadržaj
Reč zahvalnosti
UVOD
Rečno građanstvo: življena politika uslovljena mestom
Reka kao predmet etnografije
Una i njeni ljudi
Kako knjiga teče
Prvo poglavlje „UNSKI SMARAGDI“. Kako su se u socijalističkoj Jugoslaviji odgajala ekološki svesna deca
Uvod
Deca, socijalizam i priroda
„Unski smaragdi“ i „njihova“ deca
Rat, deca i ekologija
Odjeci u sadašnjici
Zaključak
Drugo poglavlje PROLAZEĆI UNOM, PRELAZEĆI UNU. Etnografija reke i čula
Uvod
O čulima
Reči i slike
Zvučne vibracije Une
Mirisi
Struktura reke
Unin podzemni svet
Zaključak
Treće poglavlje ŽIVOT U DOBA SMRTI. Rat i reka
Teorijska inspiracija
„Svi smo bili goli jedni pred drugima“
Povratak na Jotanove
Zaključak
Četvrto poglavlje „NE DAMO UNU!”. Stvaranje rečnog građanstva
Uvod
Razmišljanje o ekopopulizmu
Skretanje vodenog toka i uspon aktivizma
Prelomni trenutak: od rečnog aktivizma do ekopopulizma
„Ne damo Unu“: kako su nastali rečni građani
Zaključak
Peto poglavlje „VOLIM UNU“. O ljubavi i politici u odnosima između vrsta
Uvod
Razmišljanje o ljubavi, politici i pravdi u odnosima raznih prirodnih vrsta
Grad zaljubljen u reku
Rečna ljubav: heteronormativnost, ljubavna veza i zavođenje
Ljubav prema reci kao politička snaga
Zaključak
Šesto poglavlje „OVAJ TURIZAM ĆE NAS SVE UBITI!“. Ekoturizam, fragmentisana država i sporo umiranje reke
Uvod
Nacionalni park Una: zemlja vodene čarolije
„Ovaj turizam sve će nas ubiti!“
Fragmentisana država, „betonizacija“ i elastične granice
Zagađene vode i invazivne vrste
Deca „Unskih smaragda“
Zaključak
NA KRAJU…
Bibliogragija
Indeks imena
3. Posle Jugoslavije – mesta susreta, Prilozi
Susreti intelektualaca iz bivše Jugoslavije proizlaze iz vrlo različitih potreba i motiva. Ta raznolikost rađa i velike varijacije kada je reč o mestima gde se ovi ljudi susreću. Kompleksnost mesta susreta uslovila je izbor članaka za ovaj zbornik. Izbor je delom rezultat konsultacija urednika i izdavača, a delom izraz potrebe da se pokrije širok spektar tema kojima se mesta susreta bave. Zato ga treba shvatiti isključivo kao jedan od mogućih izbora, s ciljem da se dočarava slojevitost i bogatstvo mesta postjugoslovenskih susreta. Prilozi u našem zborniku jasno pokazuju širinu palete motiva koji su doveli do toga da ljudi organizuju susrete sa sebi sličnima iz postjugoslovenskog prostora.
Četiri teksta u zborniku su o književnim festivalima koji služe kao primer za susrete intelektualaca i aktivista, inspirisani knjigama i čitanjem. Vladimir Arsenijević piše o Krokodilu, jednom od najvažnijih okupljanja postjugoslovenske kulturne zajednice, i daje zanimljivo svedočanstvo o putu koji je njegov tim prešao gradeći i obnavljajući kulturnu saradnju između građana država bivše Jugoslavije. Na Krokodilu se susreću pisci iz cele bivše Jugoslavije, uz vrlo bogat tribinski program posvećen aktuelnim događanjima. Ne zaobilaze se ni najteže teme, poput ratova, ratnih zločina i odgovornosti kako za činjenje, tako i za nečinjenje. Arsenijević u tekstu detaljno objašnjava istoriju festivala koja nam govori o tome da ništa ne nastaje od nule. Naime, Krokodil je nastao inspirisan radom postjugoslovenskih kulturnih institucija poput izdavačke kuće Rende i Festivala A književnosti (FAK).
Krokodil ima vrlo dinamičan i popularan koncept u kom se umetnici sami predstavljaju publici, čitaju svoja dela, razgovaraju s ljudima. U isto vreme, publika ima priliku da prisustvuje i živim debatama o najvažnijim temama. Spoj dobre književnosti i relevantnih razgovora obeležio je ne samo ovaj, već i druge festivale predstavljene u zborniku. Damir Uzunović piše o Bookstanu, sarajevskom festivalu knjige u organizaciji poznate knjižare Buybook. I ovaj festival karakterišu pre svega ozbiljni i intenzivni razgovori koji se održavaju u i oko ove sarajevske knjižare. Festival ima i važnu edukativnu notu, obrazujući veliki broj mladih ljudi na književnim radionicama. Damir Uzunović piše da je Bookstan „angažirani festival u čijem centru jeste pričanje priča, književnost u svojoj najboljoj pojavnosti, ali na način koji nas ne izolira već nas pretvara pored pripovjedača i u tumače nesagledivih posljedica koje u svijetu svakodnevno proizvode ratoborne i imperijalne države i njihova društva“.
U našem zborniku, kao primeri dobre prakse uključivanja većeg broja gradova kao mesta postjugoslovenskih susreta, predstavljena su i dva književna festivala koja nisu smeštena u glavnim gradovima. Ružica Marjanović piše o festivalu Na pola puta u Užicu, događaju koji spaja književnost, nauku i obrazovanje, posvećen edukaciji i povezivanju mladih iz postjugoslovenskih država. Kako kaže Ružica Marjanović, ideja je bila da mladi ljudi nauče o vrednosti knjige i književnosti, „ali i da shvate da je etika i angažovanost neodvojiva od svakog od nas, ukoliko želimo da budemo slobodni ljudi“. Užice je grad koji je decenijama bio upućen na Sarajevo, sve dok su oba grada bila u istoj državi. Stvorene su jake kulturne veze, nasilno prekinute tokom rata 1990-ih. Ružica Marjanović ovde piše o obnavljanju tih veza kao važnom motivu za osnivanje ovog festivala.
Festival Na pola puta ima još jednu važnu karakteristiku – tesno je povezan sa Gimnazijom u Užicu. Osnovale su ga profesorke te gimnazije, pre svega misleći na svoje učenike i njihove potrebe. S druge strane, njihovi učenici nisu samo publika festivala, već i aktivni njegovi učesnici, kritičari, pisci, voditelji programa. Direktna povezanost kulturne manifestacije sa najvažnijom edukativnom ustanovom u gradu daje celom festivalu Na pola puta jedanu izuzetno važnu dimenziju. Naravno, povezanost sa institucijom neminovno znači i spremnost na kompromise, neizvesnost u vezi sa reakcijama na program i goste, pa i povremene neprijatnosti. No, kako se vidi iz priloga Ružice Marjanović, prednosti su mnogo veće od mana, a korist za celu zajednicu je nemerljiva.
Saša Stojanović, književnik iz Leskovca, piše o festivalu Think Tank Town, jedinstvenoj manifestaciji na kojoj se Jugosloveni okupljaju po svojim i dalje omiljenim sastajalištima – kafanama i tu čitaju svoja dela, sviraju, pevaju i uživaju u susretu i razgovoru. Dakle, za razliku od institucionalnog modela saradnje u Užicu, u Leskovcu dominira vaninstitucionalni. Neformalna atmosfera nimalo ne utiče na kvalitet programa manifestacije. Štaviše, leskovački festival može se pohvaliti izuzetnim gostima i bogatim programom. Kao i festival Na pola puta, i leskovački Think Tank Town odlikuje se vrlo ozbiljnom produkcijom, koja uključuje objavljivanje knjiga domaćih i regionalnih autora. Manji gradovi često su nepravedno osuđeni na kulturni zaborav, na emigraciju talentovanih ljudi u veće sredine i na propast lokalnih ideja usled nedovoljno sredstava ili opstrukcije lokalnih vlasti. Festivali Na pola puta i Think Tank Town svedoče o drugačijim ishodima kao rezultatu vanrednih napora i izlaženja u susret potrebama zajednice.
Trojica autora pišu o festivalima koji nekadašnje i sadašnje Jugoslovene okupljaju na njihovom moru. Ovi „morski“ događaji pružaju učesnicima, pored dobrih razgovora i kulturnih sadržaja, još i živu sliku nostalgije za Jugoslavijom koja redovno uključuje sećanje na Jadran. Emir Imamović Pirke piše o festivalu Fališ u Šibeniku, Zoran Pusić o Ljetnoj školi demokracije u Supetru, a Dragan Markovina o festivalu Korčula after party. Korčula after party baštini slavnu tradiciju časopisa Praxis i Korčulanske Ljetne škole, koja je između 1964. i 1974. godine u Korčuli okupljala najpoznatije jugoslovenske i svetske filozofe. Ova tri festivala imaju jasnu antinacionalističku osnovu i okupljaju ljude iz cele bivše Jugoslavije. Temelje se na najboljim tradicijama evropske i jugoslovenske levice. Fališ je Festival alternative i ljevice, te mu samo ime govori o vrednosnom ustrojstvu. Visoko vrednovanje jugoslovenskog iskustva i nastojanje da se sačuvaju veze ljudi u celom postjugoslovenskom prostoru razlog je što su ovi festivali od samog njihovog početka na meti nacionalista. Imamović Pirke u prilogu za naš zbornik piše: „Svi nacionalizmi na postjugoslavenskom prostoru su u stalnom strahu od duha zemlje koja je postojala tek desetak godina više nego samostalna Slovenija, Hrvatska, Sjeverna Makedonija i BiH“.
Mesta susreta na kojima se okupljaju istoričari iz bivše Jugoslavije, koji zajedno nastoje da da da odbrane istorijsku nauku od nasrtaja nacionalista i revizionista, ovde su predstavljena sa dva istoriografska festivala – Kliofest u Zagrebu i History fest u Sarajevu. Tekstove o njima pišu dvojica osnivača – Damir Agičić iz Zagreba i Husnija Kamberović iz Sarajeva. Oni svedoče o tome da je za organizatore i učesnike ovih festivala od prvorazredne važnosti da postjugoslovenski prostor bude otvoren za njihov naučni rad i da su susreti sa kolegama sa tog prostora neophodni da bi on bio uspešan. Pritom, kao i u programima drugih mesta susreta koja su predstavljena u ovom zborniku, izlazak iz uskih nacionalnih okvira znači stupanje u slobodan prostor istorijskih i drugih humanističkih nauka, komunikaciju sa kolegama iz celog sveta, koji su zato česti gosti ova dva festivala.
Posebnost sarajevskog History festa su i napadi nacionalista uzrokovani ne samo mržnjom prema jugoslovenskom, već i prema drugom nadnacionalnom identitetu – onom bosansko-hercegovačkom. Nacionalističke vlasti u Republici Srpskoj, jednom od dva bosansko-hercegovačka entiteta, pokušavaju da taj deo države što više osamostale i odvoje ga od Bosne i Hercegovine. Profesor Husnija Kamberović u ovom zborniku piše o problemima sa kojima se History fest suočio kada je pokušao da u Banjaluci 2019. realizuje deo svojih aktivnosti. Između ostalog, nacionalističkim istoričarima iz Banjaluke zasmetala je činjenica da su se naučnici sa nesrpskim imenima bavili temama „koje se najdirektnije bave istorijom srpskog naroda u BiH“. Nacionalizam je tako sebi prigrabio pravo da etnifikuje i nauku, nakon što je isto uradio sa teritorijom, jezikom i kulturom u Bosni i Hercegovini.
Specifičnosti susreta albanske kulture sa kulturom slovenskih naroda bivše Jugoslavije ogleda se i u dva priloga u ovom zborniku. Erol Bilibani, filmski producent iz Prištine, piše o prizrenskom DokuFestu, filmskom festivalu koji je danas poznat ne samo na Balkanu, već i širom Evrope i koji, pored filmskih radnika, privlači i druge umetnike i aktiviste. Zanimljivost ovog, svetski prepoznatog filmskog festivala, leži u činjenici da je počeo u gradu u kom nije bilo funkcionalnog bioskopa. Ovaj festival je delio sudbinu grada u kom je osnovan. Kako kaže Bilibani: „Festival je rastao zato što su se ljudi vraćali, ali je rastao zajedno sa gradom, a ne odvojeno od njega“. Festival ima naglašenu internacionalno notu, ali su umetnici iz drugih država nastalih raspadom Jugoslavije uvek prisutni. To je u Prizrenu svakako teže nego u Zagrebu, Beogradu ili Sarajevu, pa je samim tim i uloženi napor veći.
U drugom prilogu o susretima kosovskih Albanaca sa kolegama iz Srbije reč je o festivalu Mirëdita, dobar dan. Njegovi osnivači, Maja Stojanović i Kuštrim Kolić, pišu o svojim pobudama da doprinesu upoznavanju dve kulture i dva društva i o trnovitom putu koji su prešli i još uvek prelaze. Njihov prilog pokazuje da su poslednjih godina napadi nacionalista na ovaj festival, posebno u Srbiji postali sve intenzivniji, što je dalo povod srpskim vlastima u Srbiji da ga 2024. godine zabrane.
Zbornik zatvara tekst o Muzeju devedesetih, specifičnom mestu susreta posvećenom pre svega razgovorima o traumatičnoj poslednjoj deceniji XX veka. O njemu ovde pišu troje osnivača – Dubravka Stojanović, Igor Štiks i Dejan Ubović. Oni ističu da su 1990-te prelomna decenija XX veka, pa u tom smislu slična 1940-im godinama. „Četrdesete i devedesete“, kažu autori ovog priloga, „i dalje su prisutne u našem imaginarijumu, u svakodnevnoj i političkoj retorici, u porodičnim sećanjima i pričama, daleko više od kasnijih decenija“. Naglašavaju da Muzej devedesetih traži nove načine realizacije i nove metode susreta i izlaska u javnost. U skladu s tim, njegov program je veoma raznovrstan, pored stalne postavke – „Lavirint devedesetih“, Muzej organizuje debate, izložbe, promocije novih knjiga…
Sadržaj
Predgovor urednika
Vladimir Arsenijević KNJIŽEVNO REGIONALNO OKUPLJANJE KOJE OTKLANJA DOSADU I LETARGIJU
Damir Uzunović GLUHO DOBA
Ružica Marjanović DA SE NAÐEMO NA POLA PUTA
Saša Stojanović QUO VADIS, THINK TANK TOWN?
Emir Imamović Pirke MALA LOŽA
Zoran Pusić LjETNE ŠKOLE DEMOKRACIJE – SURADNJA KAO VID OTPORA NACIONALIZMU
Dragan Markovina NOVI ŽIVOT KORČULANSKE UTOPIJE
Damir Agičić NA KRILIMA BOGINJE KLIO
Husnija Kamberović HISTORY FEST KAO MJESTO SUSRETA
Eroll Bilibani VRAĆANJE BIOSKOPA
Maja Stojanović i Kushtrim Koliqi MIRËDITA, DOBAR DAN – IZMEÐU FILHARMONIJE I POLICIJSKIH KORDONA
Dubravka Stojanović, Igor Štiks i Dejan Ubović MUZEJ DEVEDESETIH – MESTO SEĆANJA, MESTO SUSRETA, MESTO BUDUĆNOSTI
Beleške o autorima
Indeks imena
Biblioteka XX vek, oktobar 2026.
Peščanik.net, 24.10.2026.
