Nisam video predstavu Konstantin, jer trenutno živim i radim van Srbije. To me, međutim, ne sprečava da pišem o kulturnoj politici koju ona oličava. Uostalom, politički kontekst ove predstave progutao je njen umetnički sadržaj; sami njeni stvaraoci dozvolili su da bude srozana na puku manifestaciju novog “kulturnog modela”. Ili su možda svesno pristupili ovom poslu kao ispunjavanju “komesarskog” naloga?
Poznato je da je osovina kulturne politike u ovoj godini, a koja je ujedno i prva godina mandata nove vlade, proslava sedamnaest vekova od potpisivanja Milanskog edikta. Ako zanemarimo puki jubilejski povod, koji je neosporno značajan, koji je širi značenjski potencijal obeležavanja ovog događaja? Drugim rečima, šta želimo da kažemo (o) današnjem svetu kada slavimo slobode koji su hrišćani izvojevali ovim ediktom? Drugo je pitanje zašto je ovaj jubilej tako bitan baš za Srbiju, zašto mu se podređuje celokupna državna kulturna politika?
Milanskim ediktom Rim nije samo dozvolio propovedanje hrišćanstva na svojoj teritoriji, već je garantovao slobode i svim drugim religijama. Dakle, pored toga što označava pobedu hrišćanstva, Milanski edikt simbolizuje, bar na papiru, verske i druge tolerancije. Gledano iz današnje perspektive, šta nam je od te dve civilizacijske tekovine značajnije: pobeda hrišćanstva ili afirmacija tolerancije?
Hrišćanska vera se višestruko i bespogovorno institucionalizovala u ovih sedamnaest vekova, ali su baš usled toga mnoge njene crkve doživele i još uvek doživljavaju moralna posrnuća. Pregled tih posrnuća, sabijen u jednu rečenicu, kreće se u rasponu od inkvizicije, verskih ratova, trgovine indulgencijama i potpore zločinima kolonijalizma, do podrške različitim totalitarnim, rasističkim ili šovinističkim režimima XX veka, te aktuelnih problema pedofilije, korupcije i rasipništva u crkvama, i nespremnosti da se odgovori na izazove savremenog sveta kao što su pravo žena na abortus, homoseksualne zajednice, zaštita od seksualno prenosivih bolesti. Imajući sve ovo u vidu, jubilej Milanskog edikta nije povod da crkve slave same sebe, već da se otvori filozofska i teološka debata oko nekih od navedenih pitanja, ali i da se afirmišu izvorna hrišćanska etika, te verska i druge tolerancije, od kojih su hrišćanske crkve u velikoj meri odstupile.
Ništa od ovih značenjskih mogućnosti nije u fokusu proslave Milanskog edikta u Srbiji. Ceo se “koncept” te proslave svodi na jednu stavku, zapravo na jedno ime – Konstantin. Zašto? Glupog li pitanja: zato što se ovaj rimski car, a koji je imao glavnu ulogu u donošenju edikta, rodio u Nišu! U ovoj pukoj biografskoj činjenici iscrpljuju se svi razlozi za organizovanje pompezne i skupe proslave. Iza tog podatka se zatim pomaljaju nacionalistička demagogija i palanački doživljaj “velikog sveta”.
Da li usled toga što su tvorci nove kulturne politike neartikulisani, ili usled toga što su oni, bivši radikali, naučili da nije oportuno glasno govoriti da su “Srbi narod najstariji” – ali, nikome nije jasno šta je Konstantin Srbima. Da li mi, s obzirom na to da se on rodio na našoj teritoriji – na koju se, doduše, u ono doba još nismo bili doselili – polažemo pravo, više od drugih, na njegov lik i delo, s naglaskom na slobodu ispovedanja hrišćanstva? Ne bi me mnogo čudilo kada bi nam se ovom proslavom izokola sugerisalo da je Konstantinova krštenica dokaz da je Srbija “pijemont hrišćanstva”.
Međutim, zašto bi se, u tom slučaju, proslava Milanskog edikta vezivala za rimsko nasleđe u Srbiji? Zašto bi supruga predsednika države u trku skidala cipele na štiklu i obuvala gumene čizme kako bi iz niškog pozorišta, s premijere Konstantina, skoro momentalno išla u obilazak Viminacijuma ? Reklo bi se da je ovde bitno to što se, pored Niša, u Srbiji nalaze i brojni drugi rimski gradovi, a u nekima od njih su rođeni i drugi rimski carevi. Da li mi onda, ponovo preko krštenica, želimo da pošaljemo poruku ne da smo “pijemont hrišćanstva”, već “naslednici Rima”? Ako je tako, onda smo na putu da završimo u identitetskom ludilu sličnom onom kojem se, s gorčinom i osećanjem nelagode, podsmevaju svi razumni i čestiti Makedonci. Reč je o nedavno završenoj izgradnji “lepše i starije” antičke Grčke u centru Skopja.
Možda malo preterujem. Najverovatnije preobraćeni radikali žele samo da, pozivanjem na rimsko nasleđe, pokažu svetu jevropejsko lice Srbije. To samo po sebi nije loše, ali je u ovom obliku groteskno provincijalno – i mi rimskog cara za trku imamo! – te može samo da izazove podsmeh “velikog sveta” kome želimo da se svidimo. Kad se ima u vidu ko sprovodi ovu politiku, onda rimski gradovi i Konstantin postaju, pre svega drugog, šifra njihovog vlastitog instant proevropskog preobražaja, upravo nalik Konstantinovom prelasku iz paganstva u hrišćanstvo.
Pošto se demagogija dobro slaže sa zahtevima tržišta, verujem da se iza ove proslave kriju i pragmatični razlozi: reklamiranje rimskih carskih gradova na teritoriji Srbije u turističke svrhe. Da ne bude nesporazuma: treba iskoristiti bilo koji povod za finansiranje arheoloških istraživanja i osmišljavanje turističkih projekata, ali je krajnje neodgovorno, nestručno i provincijalno te motive mešati sa kulturnom politikom.
Proevropska kulturna politika sastojala bi se u afirmaciji modernosti u srpskoj kulturi, a ne u grotesknom i kičerskom prizivanju, sve sa kostimiranim vestalkama i legionarima koji obnavljaju drevne rituale, duhova rimski careva.
Politika, 23.03.2013.
Peščanik.net, 25.03.2013.
