U jesen 1991. izvesna značajna zagrebačka kolumnistkinja (slavna i aktivna do danas) pomenula je indignirano po imenu nekog čoveka iz Karlovca, da je „četnik i kosovac“ itd. Čovek, inače apolitičan i nevin, sutradan uđe u auto, okrene ključ i odleti u vazduh.
Počinilac, naravno, nije nikada otkriven. Da je izveden pred sud, da li bi se vadio na tu kolumnu: da mu je, eto, proključala krvca junačka pa nije mogao da odoli? Da je olakšavajuća okolnost to što je žrtva bila Srbin? Da li bi kolumnistkinja odgovarala jer je napisala laž, pa je to dovelo do „zabranjenih posledica“, kako pravnici kažu? Uzgred, za smrt Slavka Ćuruvije ne možemo da optužimo onog nesrećnika iz „Ekspresa“ i onu đubrad s televizije koji su tu paškvilu onako toržestveno pročitali u TV dnevniku. Ubila bi Udba Slavka i bez toga, bez brige; možete li da zamislite ubicu, tog pokojnog Luku Pejovića kako se na sudu vadi da ga je užasnuo komentar na TV, pa je uzeo škorpion i dočekao Ćuruviju u kapiji? „Luka dočekao Slavka!“ kao naslov-odgovor na „Ćuruvija dočekao bombe“?
Primer drugi: u to isto vreme, jesen 1991, neki „dopisnik“ Radio Beograda „iz Vukovara“ javlja s ponosom u Novostima dana u 15 časova da je izvesna ulica u Vukovaru „oslobođena“. Čuju to na svojim tranzistorima neki rezervisti i upute se u tu ulicu, kad tamo ZNG pripuca i rani trojicu-četvoricu. Niti je ulica bila „oslobođena“, niti je „dopisnik“ bio u Vukovaru. Sedeo je u Pančevu i javljao se iz Vukovara, kažu mi tada tonci sa radija. Posle je jedan od tih rezervista dolazio u Radio Beograd sa ručnom granatom, tražeći tog „dopisnika“; obezbeđenje ga je jedva utešilo. Da je bio izveden na sud – jer nastupile su „zabranjene posledice“ njegove „patriotske“ laži – da li bi taj lažov rekao da ne razume optužbu, jer, zaboga, ko je toliko lud da veruje Radio Beogradu i da tako im i treba? Ništa čudno. Kad je „Politika“ u ta doba objavila kako je JNA „zarobila Čehinje koje su padobranom bačene u Slavoniju“, njih na desetine, koliko se sećam, onda je češki vojni ataše sa češkim smislom za humor telefonirao u Generalštab da se raspita o svojim sugrađankama. Rečeno mu je da ne bude smešan, jer da ko normalan još veruje „Politici“.
Moramo dakle da razdvojimo laž koja je sramota, od zločina koji je krivično delo. Laž sa namerom obmane zbog koje mogu da nastupe ili su nastupile zabranjene posledice obuhvaćena je pojmom podsticanja na vršenje krivičnog dela, ali tu treba dokazati umišljaj i uzročno-posledičnu vezu.
Imamo, dakle, posla sa dokazanim i nesumnjivim lažljivcima od najgore vrste; svi znate o kome govorim. O onom magarcu koji iz Knina javlja da u Pakracu 1. marta ima „40 mrtvih“, pa Večernje novosti od toga prave vanredno izdanje, mada u Pakracu, slava Bogu, nema nijednog ranjenog, a kamoli mrtvog. O onom drugom koji je pustio vest o „40 zaklanih beba u Borovom naselju“, pa su ga najurili iz Rojtersa. O „siročetu iz Istočne Bosne koje plače na grobu roditelja koje su ubile balije“, a tamo kičasta slika Uroša Predića s početka veka. Još su i dobrovoljne priloge skupljali za „siroče“ i hteli da ga upišu u vojnu gimnaziju… Toj plejadi drskih i bezobraznih lažovčina i lažljivica broja nema, ako ih se prisetite, a njihovom bezobrazluku nije bilo granica. Što se umišljaja tiče, to je jasno: lagali su masno i strasno radi para i napredovanja u službi. Sećate li se „80 000 naoružanih hadezeovaca“ koji su za 9. mart 1991. došli u Beograd? Bio sam tada negde otvorio predmet, dosije, u koji sam odlagao najstrašnije primere bezočnih laži samo iz štampe; drugi su pratili elektronske medije. Dosije ima oko kilo, ali baš najodvratnijih isečaka sa lažima, blesavim detonacijama i tako dalje. Kad je počeo ovaj cirkus, pregledao sam to i umalo se nisam ispovraćao.
Onda vidim da se gospođa Ljilja Smajlović jako uzrujala oko svega toga i da kako moj drug Teofil Pančić može tako da se izražava? Kao i obično, govor o moralnim nakaznostima sada se opet meri lepim vaspitanjem i građanskom službouljudnošću: iju, drugo moja i sestro slatka, jesi ga čula?! On ih vređa i naziva raznim imenima! Zamisli samo: „on svoje kolege novinare sa novosadske i beogradske televizije naziva masovnim ubicama i paramilitarnim i paranovinarskim gmazovima“, a onaj Bruno Vekarić žali se da su se na TV vratile „novinarke koje on nije voleo da gleda“! Iju! Strašno! Pazi: Bruno „nije voleo da gleda kolege i koleginice“!
Dobro, bre: otkad smo mi, svi oni novinari koji ne lažu i Teofil i ja „kolege“, pazi – kolege! – sa tom đubradi lažljivom? Otkada je to „novinar“? Dobro, ako ćemo da se vređamo…
Razumem ja gospođu Smajlović u njenom svojstvu predsednice UNS: članstvo joj se malo uznemirilo, pogotovo neki. Zvrndaju telefoni, obavljaju se diskretne konsultacije. Antonić je, čujem, potresen: reč je o „odbrani slobode štampe“, oličene, uostalom, u „Kuriru“ i sličnim gadostima. Ta svinjarija uperena na Olju Bećković, mnogo je nevinija (takva odvratna kakva je) od onoga o čemu je ovde reč: sistematskog upornog i svesnog laganja radi podsticanja šovinističke ratne histerije i povećanja ionako mizernog odziva na mobilizaciju. Uostalom, lagali su posle „pobede“ u Dejtonu i posle „trijumfa nad NATO“ 1999, a lažu bez prestanka i od Petog oktobra do danas. A tek posle 12. marta kako ih je krenulo, đubrad lažljivu!
Dobro, ovo je slobodna zemlja i svako može da piše i priča što god mu padne na pileću pamet. Imaju gde, a normalan i pristojan svet to ne mora da sluša i čita (pogotovo ne u Vremenu!). Đubradi lažljivoj treba reći da je đubrad lažljiva, gospođa Smajlović neka pada u fras do mile volje. Laž je moralna, a ne krivično-pravna kategorija i s njom se izlazi na kraj jedino jezikom prezira.
Danas, 21.06.2009.
Peščanik.net, 22.06.2009.
