Fotografije čitalaca, Filip Gurjanov

Fotografije čitalaca, Filip Gurjanov

Osim onog očiglednog – da ne možeš da ”letuješ domaće” i tako postaneš srećni dobitnik vladinog vaučera ili popusta na porez – u Srbiji ne možeš ni da budeš kremiran u običnom, sklepanom drvenom sanduku, nego moraš da se spaljuješ u jednom od onih ”za večnu upotrebu”. Zašto, kad će sanduk svakako da izgori (ili te bar tako ubeđuju dok si živ)? Takav je propis i nije tvoje da raspravljaš. Tvoje je samo da umreš.

Ne možeš takođe ni da, tako skupoceno kremiran, budeš posut negde po svojoj želji. Moraš naime imati zakupljeno ”grobno mesto” (bez tog dokaza tvoja urna ne može biti preuzeta) i to mesto moraš večno da plaćaš jer boravišna taksa očito važi i za večno boravište. A ako baš insistiraš da te negde prospu, može, ako platiš, pa i tada samo na zakonom propisanom mestu (rozarijum na beogradskom Novom groblju, na primer).

Ali ne samo da država odlučuje šta će biti sa tvojim pepelom, nego ga sad svojata i crkva, koja inače ne dopušta i ne priznaje kremaciju. A kad se crkva i država udruže, nema ti spasa. Pa će tako urna Nikole Tesle da se premesti iz istoimenog muzeja jer je to ”nepropisno mesto”. Ali, ako mislite da crkva sa istim žarom traži da preuzme i Dimitrija Tucovića koji je na još nepropisnijem mestu (na sred srede centralnog beogradskog trga koji je po tom grobu i dobio ime) a pritom još prihvatljiviji za crkvu jer nije kremiran – varate se, jer taj grob nikom ništa ne znači, kao ni borba za radnička prava koju simbolizuje.

Začudo, ni država ni crkva ne žele da Teslinu urnu premeste u Aleju zaslužnih građana, popularno nazvanu Alejom velikana, kojoj ovaj velikan svakako pripada, nego žele da je smeste pod okrilje crkve. I to uz obrazloženje da je Teslin otac bio svešteno lice. Što bi valjda, po istom grobljanskom zakonu, značilo da, ako umrete bez potomaka, vašom urnom treba da raspolaže firma vašeg oca?!

Srećom po Nikolu Teslu, u Srbiji postoji i viša instanca koja bi mogla da reši ovu ujdurmu. Pa kad je mogao da ne da onolike privremene ministre, valjda može da ne da i jednog bezvremenog Teslu.

No, da ne ispadne da ste diskriminisani samo kad ste mrtvi, još je više stvari koje u Srbiji ne možete kad ste živi. Ne možete da održite skup ispred skupštine, na primer. Po novom skupštinskom (zamalo da kažem: grobljanskom, bože mi oprosti) zakonu možete samo spontano da se okupljate, pa i to samo ako dajete podršku vlasti. U suprotnom, dakle za proteste protiv vlasti, idete negde drugde. U Padinsku skelu, dabogda.

Ali, još gore možete da se provedete ako prekršite zabranu koju nije izdala vlast već neko neslužbeno lice. Vlast vam na primer ne brani da se obučete živopisno i takvi prošetate gradom, ali neslužbena lica koja su se zadužila za ”javni red” mogu da vas prebiju. Isti je slučaj i sa ovom najnovijom neslužbenom zabranom. Vlast je uvela verbalni delikt (u formi ”širenja panike i uznemiravanja javnosti”) ali neslužbena lica su otišla korak dalje i uvela delikt mišljenja, tačnije – delikt živopisnog mišljenja. Možete ga imati između četiri zida, ali ako sa tim mišljenjem izađete u javnost, crno vam se piše (u novinama, na portalima, blogovima, televiziji).

Trenutno najinkriminisaniji oblik živopisnog mišljenja je – levičarsko mišljenje. A najrasprostranjenija presuda za taj delikt je – da niste realista. Kao da je biti realista jedini pravilan oblik života. Kao da ovaj svet nisu izmaštali, a zatim i stvarali baš oni koji nisu bili realisti. Oni koji nisu prihvatali zatečeno stanje nego su verovali da ono može biti bolje. Oni koji su zamišljali kako bi bilo lepo da nešto postoji, da bi kasnije to nešto zaista i postojalo.

Na kraju krajeva, ni neoliberalizam kakav danas poznajemo ne bi nastao da neki sanjari nisu smislili izume. Između ostalih i struju koja je takođe prvo bila samo nerealna zamisao u glavi čoveka oko čije se urne sada otimaju oni koji takođe ne bi imali šta da baštine da onaj drugi, devetnaest vekova pre Tesle, nije zamišljao bolji svet od onoga koji je zatekao na zemlji i propovedao o njemu. Što sve skupa dosta govori o tome da li su ovom svetu potrebniji realisti ili oni drugi.

Peščanik.net, 15.06.2015.

The following two tabs change content below.
Nadežda Milenković

Nadežda Milenković, kreativna direktorka, školovala se da radi sa delinkventima, a završila kao „samohrana majka srpskog advertajzinga“. Smislila neke od najboljih slogana: „Ili jesi ili nisi“ (Lav pivo) , „Izgleda šašavo, ali mene leđa više ne bole“ (Kosmodisk), „Ako vam je dobro, onda ništa“ (Peščanik)... Radila u reklamnim agencijama: Mark-plan, Sači, Mekken, Komunis. Sve manje radi komercijalne kampanje i okreće se goodvertisingu. Na Fakultetu za medije i komunikacije vodila master kurs: Idejologija. Autorka bestseler knjige „Kako da najlakše upropastite rođeno dete“, dugogodišnje rubrike „Pun kufer marketinga“ u nedeljniku Vreme i kolumne ponedeljkom na portalu Peščanik.

Nadežda Milenković

Nadežda Milenković (Svi tekstovi)