Kada je istraživač Džejms Kuk 4. septembra 1774. prvi put ugledao Grand Ter, planine ovog malezijskog ostrva podsetile su ga na škotske visoravni. „Nazvao sam ga Nova Kaledonija“, piše on u svom dnevniku, „i ako izuzmemo Novi Zeland, to je možda najveće ostrvo na južnom Pacifiku.“
Što se mene tiče, ne vidim nikakvu sličnost. U proteklih godinu dana boravio sam i u Škotskoj i u Novoj Kaledoniji. Ni za živu glavu ne bih mogao da kažem kako škotske doline nalikuju na planinske doline Grand Tera, glavnog ostrva Nove Kaledonije koje je toliko očaralo Kuka.
Međutim, postoji jedna sličnost između stare Kaledonje i Nove Kaledonije. I u Edinburgu i Numeji razgovara se o nezavisnosti.
Preko četiri miliona Škotlanđana, sa navršenih 16 ili više godina, izaći će na birališta 18. septembra da odluče da li će ostati u Britaniji ili postati nezavisna država. Nova Kaledonija, jedan od najbližih suseda Australije, takođe treba da održi referendum o nezavisnosti – negde pre 2018. Danas se pred opštinama, školama i drugim državnim ustanovama vijore francuska trobojka i zastava Kanaka; za nekoliko godina možda će se podizati samo jedna.
Mnogi komentatori smatraju da su rasprave o zastavama, suverenitetu i državnosti 19-vekovni anahronizmi. Devedesetih godina, kada se Sovjetski Savez urušio i Jugoslavija raspala, „nacionalno pitanje“ je rešavano u sukobima i korupciji, uz atavistički povratak na nacionalizam krvi i tla. Nekoliko decenija kasnije, vode se nove debate o granicama i zamišljenim društvima, o kulturnom identitetu u globalizovanom svetu. Kreativna tenzija između nacionalizma i globalizacije na delu je danas u Škotskoj, Belgiji, Španiji, Francuskoj i širom Melanezije.
U svojoj sjajnoj polemičkoj knjizi Arguing for Independence, pokojni Stiven Maksvel definisao je globalizaciju kao „širenje višeslojne međuzavisnosti svetskih društava, koja ograničava slobodu svih država a naročito teško pogađa male zemlje“. Maksvel, vodeći intelektualac savremenog škotskog nacionalizma, zalagao se za nezavisnost. Smatrao je da će nezavisnost Škotske unaprediti njene odnose sa Evropom i ostatkom Britanije, a ne trajno narušiti odnose među susedima.
Njegovi argumenti slični su viziji kanačkog lidera Žan-Mari Tžibaua, koji se zalagao za nezavisnost Nove Kaledonije do svog ubistva 1989. Tžibau je tvrdio da će nezavisnost od Francuske popraviti odnose i sa Parizom i sa zemljama našeg regiona: „Suverenitet nam daje i pravo i snagu da pregovaramo o našoj međuzavisnosti. Maloj zemlji poput naše, nezavisnost omogućava da odredi svoju međuzavisnost.“
Kao savremeno kapitalističko društvo, Škotska se suštinski razlikuje od Nove Kaledonije, zemlje u razvoju koja se bori sa nasleđem francuskog kolonijalizma. Ali težnja za nezavisnošću spaja ove dve države.
Pred referendum u Škotskoj, anketari tvrde da raste talas podrške za kampanju „Za“ koju predvodi Škotska nacionalna partija, ili SNP.
Primećuje se uspaničeni ton u kampanji Bolje zajedno, unionističkoj kampanji koju predvodi bivši laburistički ministar finansija Alister Darling. Njihova inicijativa „Ostanimo zajedno“ angažovala je čitav niz političara, slavnih ličnosti, muzičara i biznismena koji ističu kakve će štete izazvati glasanje za nezavisnost.
Kampanja „Protiv“ mobiliše pristalice iz čitavog spektra. Bez obzira na to da li volite Bitlse ili Stonse – i Mik Džeger i Pol Makartni izjasnili su se kao protivnici nezavisnosti. Papa i ateistička superzvezda Ričard Dokins slažu se da bi raspad Ujedinjenog Kraljevstva ugrozio globalnu stabilnost. Toni Bler, Hilari Klinton i šef BHP Billitona su pozvali da se glasa protiv. Dž. K. Rouling je jedna od mnogih stanovnika Škotske rođenih u Engleskoj koji će glasati protiv nezavisnosti.
Protiv ove parade milionera, SNP u kampanji „Za“ ima podršku niza levičarskih grupa koje obično ne gledaju blagonaklono na škotski nacionalizam i SNP-ov pragmatični konzervativizam.
Ankete pokazuju da će radnička klasa pretežno glasati za nezavisnost, u nadi da će tako očuvati socijaldemokratske prednosti koje Škotska ima u odnosu na ostatak Ujedinjenog Kraljevstva (besplatno visoko obrazovanje, besplatni lekovi na recept za starije, rastuće investicije u hidroelektrane, elektrane na vetar i promovisanje ulaganja u Nacionalnu zdravstvenu službu).
Kada sam prošle godine posetio Škotsku, zaprepastio me je angažman tolikih različitih aktivističkih grupa, budući da pripadnici široke koalicije pokušavaju da uključe svoje komšije i kolege u raspravu o stvaranju drugačijeg društva. Jedne noći smo po pljusku otišli na drugi kraj Edinburga da prisustvujemo lokalnoj debati u Litu, ali nas nisu pustili da uđemo. Toliko je ljudi došlo da su organizatori odlučili da daju prednost neopredeljenima, i nisu puštali one koji su već odlučili kako će glasati ni strance bez prava glasa.
Drugom prilikom, u autobusu za Balmaklelan, primetili smo neku ženu sa torbom sa jednostavnim sloganom „Za“. Kasnije, uz kafu kod njene kuće, objasnila nam je da je članica SNP-a zadužena za kampanju od vrata do vrata u Balmaklelanu i na obližnjim farmama. „Tu je još jedna devojka iz susednog sela koja radi za Radikalnu nezavisnost“, objasnila nam je ona, „Boji kosu u zeleno, ali prilično se dobro slažemo – obe radimo za istu stvar.“
Od tvrdih pristalica SNP-a, preko mladih vojnika Radikalne nezavisnosti, umetnika Nacionalnog kolektiva do aktivista Škotske socijalističke partije, glasanje za nezavisnost deo je šire debate o budućnosti. Treba li kraljica da ostane šef države ili želimo savremenu demokratsku republiku? Da li da ostanemo u NATO-u i Evropskoj uniji? Funta ili evro? Kako da izađemo na kraj sa britanskim demokratskim deficitom (nema ustava, većinski izborni sistem i Dom lordova prepun biskupa Engleske crkve i neprijatelja socijaldemokratije)?
Kampanja „Za“ je ponovo aktivirala generaciju Škotlanđana koji su se borili protiv niza vestminsterskih odluka, od Tačerkine glavarine do poreza na prazne sobe Dejvida Kamerona, od Blerove invazije na Irak do britanske dvopartijske podrške za obnavljanje nuklearnih podmornica koje je koštalo 80 milijardi funti. I pored integrisanosti škotskih elita u britanskoj imperiji, torijevci u Škotskoj nisu imali većinu od 1955.
I naš australijski torijevski premijer, rođen u Engleskoj i školovan na Oksfordu, uključio se u ovu raspravu prilikom nedavne posete Londonu. „Kao prijatelj Britanije, kao posmatrač sa strane, teško mi je da shvatim kako bi svetu pomogla nezavisna Škotska“, rekao je Toni Abot u avgustu, „Mislim da ljudi koji priželjkuju raspad Ujedinjenog Kraljevstva nisu prijatelji pravde, prijatelji slobode, dok države koje za to navijaju… nisu države u čijem bi se društvu bilo prijatno naći.“
Abotova intervencija u debati o nezavisnosti najčešće je ocenjivana kao gaf: njega je njegov ideološki entuzijazam i pre toga povremeno navodio na neprijatne izjave, kao kada je u obraćanju američkoj fondaciji Heritage rekao da „malo koji Australijanac smatra Ameriku stranom zemljom“.
Međutim, rekao bih da je ovo više proračunata intervencija nego omaška. Abot prepoznaje da bi nezavisnost Škotske otvorila širu raspravu o neoliberalizmu i nuklearnoj politici, ulozi tajne države i saveza „Petoro očiju“, stalnom članstvu Ujedinjenog Kraljevstva u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, o tome kako će Škotska i Engleska koegzistirati u NATO-u i Evropskoj uniji, o ulozi bankarskog sektora – složenu raspravu koja bi uznemirila opuštene i udobno smeštene.
Njegova intervencija takođe dolazi u trenutku kada se o samoopredeljenju i nezavisnosti, o granicama i suverenitetu raspravlja širom sveta, od stare i Nove Kaledonije, preko Korzike i Katalonije do Bugenvila.
U australijskim medijima to ne biste primetili, ali koaliciona vlada će se uskoro suočiti sa strateški značajnim raspravama o samoopredeljenju u našem regionu. U narednih pet godina mogle bi se dogoditi velike promene u najbližem susedstvu Australije, kako se Nova Kaledonija i Bugenvil budu kretali ka novom političkom statusu.
Oba ova ostrva prošla su kroz traumatične periode oružanih sukoba, Nova Kaledonija 1980-ih, a Bugenvil 90-ih. I pored glasnog pozivanja na nezavisnost, stanovništvo je bilo podeljeno i sukobi su okončani inovativnim političkim sporazumima koji su odložili izjašnjavanje o konačnom političkom statusu.
Od 1998, oba ostrva krenula su na dug tranzicioni put ka referendumu o samoopredeljenju i mogućem stvaranju dveju novih suverenih i nezavisnih zemalja. Autohtono stanovništvo i migrantske zajednice raspravljaju o kulturnom identitetu, budućoj ulozi rudarstva i tome kako da razviju održivu samostalnu ekonomiju.
Ovi prelazni periodi sada se bliže kraju. Po Numejskom sporazumu, Nova Kaledonija treba da održi referendum pre 2018. Otprilike u isto vreme, u Bugenvilu će se okončati desetogodišnja ili petnaestogodišnja tranzicija započeta pobedom Autonomne bugenvilske vlade. Da li će ovi referendumi biti održani po planu ili će doći do pritiska da se održi status kvo u interesu „stabilnosti“?
Toni Abot ima običaj da govori o Anglosferi – svojoj viziji seta institucija civilnog društva koje karakterišu pluralizam, demokratija i pravičnost. Ali ovaj termin ima šire strateško značenje u političkoj zajednici Kanbere, koje je najbolje sažeto u izveštaju Australijskog instituta za stratešku politiku iz 2013, Keep Calm and Carry On: Reflections on the Anglosphere.
Direktor instituta Piter Dženings tvrdi da je Anglosfera dobila novo značenje u doba Edvarda Snoudena. „Savremeniji izraz je ‘zajednica Petoro očiju’“, piše on, „koji označava posleratni obaveštajni i kooperativni odnos između Sjedinjenih Američkih Država, Velike Britanije, Kanade, Australije i Novog Zelanda“. Po njegovom mišljenju, „anglosfera se redovno pokazuje kao pokretačka snaga globalnog poretka i ključni uterivač međunarodne stabilnosti, čak i u vreme sveobuhvatnih strateških promena.“
Zabrinuti porastom strateške moći Kine, mnogi australijski politički analitičari tvrde kako se stari anglo-savez mora ojačati u azijsko-pacifičkom regionu kroz bližu saradnju sa Indijom (prodaja uranijuma), Japanom (širenje interoperabilnosti sa silama ANZUS-a) i Francuskom (vojna saradnja u južnom Pacifiku).
U poslednjih nekoliko godina, obe najveće stranke u Kanberi pozdravljaju trajno prisustvo Francuske u Pacifiku, tvdeći da francuska država vrši „pozitivan uticaj u regionu“. Australijski politički instituti, poput Dženingsove organizacije i Lowy instituta, organizuju strateške dijaloge sa francuskim zvaničnicima (ali ne i sa kanačkim i tahićanskim liderima), promovišući bližu saradnju sa francuskim oružanim snagama na Pacifiku. Ovo proizvodi određenu tenziju u odnosima sa našim najbližim susedima u Melaneziji koji aktivno podržavaju pokrete za nezavisnost u Novoj Kaledoniji i Francuskoj Polineziji.
Lideri u Kanberi, Džakarti i Port Morebiju nisu zbog toga srećni, ali žitelji Bugenvila i Zapadne Papue zahtevaju pravo na samoopredeljenje u postkolonijalnim državama poput Papue Nove Gvineje i Indonezije. Pitanja samoopredeljenja, autonomije i nezavisnosti deo su agende organizacija kao što je Melanesian Spearhead Group – što predstavlja pravu dilemu kada su vam najbliži susedi države koje navijaju za mogućnost nezavisnosti.
Kao što je tvrdio Stiven Maksvel, ovo pitanje je vrlo aktuelno. „Nije slučajno što je pravo na samoopredeljenje naroda toliko široko priznato“, pisao je on, „U njemu se ogleda stav o tome da kolektivnim interesima jedne zajednice treba da odlučuju pripadnici te zajednice. Oni su najkvalifikovaniji da prepoznaju svoje potrebe i raspoložive mogućnosti za ispunjavanje tih potreba. Oni će se, pre nego bilo ko drugi, rukovoditi prosvećenim ličnim interesom u odmeravanju zahteva pojedinaca i manjina unutar zajednice protiv zahteva većine, kao i zahteva današnjih i budućih pokolenja.“
Nic Maclellan, Inside Story, 09.09.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 17.09.2014.
Srodni linkovi:
The New York Review of Books – Autonomija Engleske?
Milica Jovanović – Škockanje Balkana
Milica Jovanović – Srpstvo i škotstvo
London Review of Books – Da li je Škotska moguća
Paul Krugman – Šta vam je, Škoti?
New Statesman – Šta znači biti Škot
The Guardian – Nezavisnost Škotske
Last Week Tonight with John Oliver – Scottish Independence