Kada sam prvi put gledao Nušićevu „Gospođu ministarku“, pre veoma mnogo godina, nije mi baš bio jasan lajtmotiv nekih junaka ove komedije – da im se „izradi klasa“ u državnoj službi (to jest viši rang sa većom platom u činovničkoj hijerarhiji).
Naime, bilo je to vreme „socijalističkog samoupravljanja“, koje je simulirano i u državnim ustanovama, a i u birokratskom aparatu, pa nisu više postojale „platne klase“ ili „platni razredi“, već su postojali „društveni dogovori i samoupravni sporazumi o raspodeli“, koji su na kraju razrađivani u famoznim „pravilnicima o nagrađivanju prema radu“.
Jednom sam (pre četrdeset godina) i sam bio u nekoj komisiji RTV Novi Sad za izradu nove sistematizacije radnih mesta, sa nekim bodovima i koeficijentima, koji su taj akt povezivali sa pravilnikom o raspodeli ličnih dohodaka. Trebalo je, uprošćeno govoreći, proceniti da li matičnoj kući više vredi majstor svetla ili urednik neke emisije, šef računovodstva ili šef protivpožarne zaštite.
Posle sedam dana mučnog i celodnevnog zasedanja te komisije i utvrđenog pravilnika, s kojim niko nije bio zadovoljan – i oni koji su dotle imali mnogo prijatelja među kolegama, ostajali su bez ijednog, a ja sam tada prvi put shvatio da će socijalizam kao istorijski model organizovanja društva – sigurno uskoro propasti. Tako je i bilo.
Sada vidim da se najavljuje povratak na sistem „platnih razreda“. To je još jesenas najavio ministar finansija Lazar Krstić, a prošle nedelje je o sistemu platnih razreda, koji će se navodno uvesti do kraja godine, govorila i Kori Udovički, u svom prvom intervjuu u svojstvu potpredsednice vlade i ministarke za državnu upravu i lokalnu samoupravu (Blic, 4. maja). Ona je kao glavni razlog za povratak na platne razrede navela da je potrebno da se „stvari moraju postaviti na jasan, pravedan i realan način i da moramo znati šta je to što se može platiti, a šta ne“.
Tome je još dodala da narod muči nepravda što „zaposleni na jednom mestu zarađuju mnogo više od nekog na drugom, koji obavlja isti posao“, a „to ne samo što je nepravedno već i košta“. Pa je navela primer vozača u ministarstvu koji mnogo manje zarađuje od vozača u nekoj državnoj agenciji, itd.
Prvo što sam pomislio kada sam pročitao intervju Kori Udovički je da je velika šteta što je jedna toliko svetski obrazovana i iskusna ekonomistkinja usmerena na jedan toliko dosadan i zamršen posao, kakav je uvođenje reda u sistem plaćanja državnih činovnika, diplomata, lekara, profesora, policajaca, vojnika. A taj njen posao, po mom uverenju, neće doneti ni neku bitnu budžetsku uštedu, a, pogotovu, ni neku pravdu. A pri tome će posvađati vladu sa najmoćnijim i najprivilegovanijim socijalnim slojem u ovoj siromašnoj državi, onim koji radi kod države kao poslodavca.
Možda ministarka Udovički, budući da nije pravnik, ni ne zna sve „scile i haribde“ našeg pravnog sistema, posebno radnog zakonodavstva, a verovatno i nije svesna da će posle zavođenja platnih razreda naš sudski sistem, garantujem, zapljusnuti cunami još nekoliko miliona tužbi „oštećenih“ državnih uposlenika. A nema te tužbe za platu ili radno mesto koju naši sudovi nisu prihvatili poslednjih decenija, što, opet, kao i u mnogim drugim slučajevima, upućuje na zaključak da je budžet države u Srbiji – Alajbegova slama.
Istina, verovatno sam prerano počeo da kritikujem namere ministarke Udovički, pošto još ne znamo u kom će se opštem kontekstu reforme javnog sektora pojaviti platni razredi, ko će zaposlene smeštati u te platne razrede i da li će doista doći do neke „fiskalne decentralizacije“ koju je ona, takođe, spomenula, pa će se sa centralnog nivoa određivati samo „nokširi“ u kojima će lokalne samouprave, sa svojim aparatima i javnim sektorima, moći slobodno da plivaju.
Zbog toga moramo sačekati da ceo projekat Vlade, odnosno Kori Udovički, gledamo u punoj celini, a zasad možemo samo raspredati šta može doneti već vidljiva politika „pritezanja“ javnog sektora sa svih strana – prvo, sa pomeranjem njegovog radnog vremena u jutarnje sate, zatim sa smanjivanjem plata u tom sektoru za 10 odsto do kraja godine, a na kraju (verovatno) i sa sistemom „premeštaja“ iz organa i institucija gde zaposlenih ima previše, u sredine gde državnih nameštenika ima premalo. (Nekada su i budući vodeći ljudi Srbije i Jugoslavije, pre 100 ili 80 godina počinjali karijere u Prilepu, Peći ili Čajetini, iako su se školovali u Beogradu ili Zagrebu, a nisu merkali mesto, uz pomoć mama i tata, u Siepi i Ratelu ili u Parizu i Londonu.)
Ipak, čak i ako plan uvođenja reda u javni sektor bude koliko-toliko uspešan, a svakako je potreban, to, naravno, ne može rešiti pitanje njegovog finansiranja, ma koliko on postane i jeftiniji i racionalniji. Za one koji stvaraju novac za javni sektor potreban je neki drugačiji plan.
Novi magazin, 09.05.2014.
Peščanik.net, 09.05.2014.
