Svako ko hoda uzavrelim gradskim ulicama snima mentalne fotografije. Ne bi me začudilo da moje lice, koje je neko pre mnogo godina na tren ugledao u gužvi, još uvek živi u njegovom sećanju, kao što lice nekog neznanca živi u mom. Naravno, od stotina i stotina ljudi koje vidimo svakog dana, potpuno smo svesni tek nekolicine, pa čak ni toliko, ako su nam misli zaokupljene nečim važnijim. Onda se desi ono.
Svi pesnici koji su voleli šarenilo uličnog života, još od Vitmena i Bodlera, znali su da je jedna od karakteristika lepote njena nepredvidljivost. Nađemo se licem u lice s nekim, ili tu osobu vidimo krajičkom oka, i fotoaparat u našoj glavi škljocne i zabeleži sliku. Evo neke visoke, lepo obučene devojke, sa potpuno očajnim pogledom u očima i neprimerenim osmehom na usnama. Sledećeg trenutka ona nestaje i mi je zaboravljamo dok nas obuzimaju druge misli, s tim što će se njen lik možda ponovo pojaviti da nas proganja istog dana, ili za mesec dana, ili nakon mnogo godina, kao neka stara fotografija koju smo pronašli u kutiji za cipele na tavanu, i ne možemo da odvojimo oči od nje, jer se ne sećamo ni ko je to na slici ni gde i kada je slika snimljena.
Zašto neke likove pamtimo a neke ne? Čovek može da vidi razne zanimljive ljude u gradu: samopouzdane, ljude koji pucaju od zdravlja, bolešljive, zamišljene, naizgled izgubljene ili potpuno poražene. Kako to da ih tako malo ostaje u našem sećanju? To je bez sumnje tako, jer nam nešto u njima veseli ili rastužuje duh. Ponekad nas saosećanje ili strah teraju da se s njima poistovetimo. Za trenutak se nađemo u njihovoj koži, živeći život koji smo im pročitali na licu. Na primer, pamtim da sam video nekog ubledelog čoveka srednjih godina, u bezličnom sivom odelu, kako sedi u kupeu sa svojim sivim šeširom, sivim brkovima, otromboljenim obrazima i praznim, vodnjikavim očima, dok lokalni podzemni voz klopara.
Iz nekog razloga, njegovog lica se sećam mnogo jasnije nego mnogih drugih mnogo značajnijih susreta i prilika u mom životu, koje bi trebalo dobro da pamtim. Držim njegov lik u tajnom foto albumu, koji ne bih nikom pokazao, čak i kad bih mogao, jer slike iz njega tom drugom posmatraču ne bi ništa značile. Ali za mene, a siguran sam i za druge, ovakva kolekcija nasumičnih slika predstavlja neku vrstu slučajne autobiografije. Kada čujem nekoga da kaže kako „svaki čovek u sebi nosi neku tajnu“, siguran sam da misli baš na ovo.
Jednog prolećnog dana, pre pedeset godina, dok sam sedeo u parku Vašington skver, načuo sam jednu priču upravo o tome. Dva starca su ćaskala o raznim ženama koje su u životu poznavali, i kako su ih obojicu izluđivale, kada je jedan od njih rekao kako mu je otac, pre nego što je umro, ispričao da je najlepšu ženu svoga života video dok se peo na trajekt za Staten Ajlend a ona silazila. Pogledi su im se susreli, i to je bilo sve. Otac je čak pamtio i tačan datum i vreme, maja 1910. godine. Naravno, kada je zaćutao, okrenuo sam se da krišom malo bolje osmotrim čoveka koji je ispričao priču, ali se danas, koliko god se trudio, sećam samo njegovih reči i ničega više. Da bi se zapamtio nečiji lik, izgleda da pomaže ako ti je um rasterećen, a ne zaokupljen pričom koju si upravo čuo.
Preveo Ivica Pavlović
NYRBlog, 15.05.2010.
Peščanik.net, 07.06.2010.
