Mesecima posle sukoba u Gazi, prizor koji mi se najdublje urezao u sećanje je ovaj: nalazimo se u prepunoj ambulanti bolnice Al Šifa, čijim se hodnicima prolamaju jauci i zapomaganje. Grupa ljudi okupljena je oko hrpe zavesa, ćebadi i peškira na podu. Zatim ih neko podiže i otkriva šta se nalazi ispod.
Ako ste gledali televizijske reportaže te noći, mogli ste da vidite zamagljena tela šestoro dece. Moj kamerman je snimao lokvu krvi koju neko briše s poda, kao zamenu za ono što ne smemo da prikažemo.
Ali na Tviteru nema cenzure. Ako pratite sukob u Siriji, nekoliko puta nedeljno možete videti strašne slike mrtve dece i njihovih uplakanih rođaka. Ako pratite priču o Islamskoj državi na društvenim medijima, videćete raspinjanja na krst, pogubljenja, odsecanja glava – video snimke i fotografije koje često postavljaju ljudi koji pokušavaju da nas ubede da je Islamska država loša i da i njene borce treba razneti u paramparčad.
Preplavljeni smo slikama žrtava sukoba, koje često objavljuju ljudi koji smatraju da će time odvratiti ubice, razotkriti počinioce ili ilustrovati besmislenost i brutalnost rata.
To je stara iluzija i možemo je precizno smestiti u istorijski kontekst. Godine 1924, nemački antiratni aktivista Ernst Fridrih objavio je šokantnu knjigu pod nazivom „Rat protiv rata!“
Fridrih je za vreme Prvog svetskog rata zatvaran pod optužbom za sabotiranje proizvodnje u fabrici oružja, i bio je žestoki levičar. Do početka 1920-ih, sakupio je bogatu kolekciju fotografija koje prikazuju realnost Prvog svetskog rata. Verovatno su najšokantnje među njima slike unakaženih lica preživelih vojnika.
Ali tu su i dokumentovani dokazi o brutalnosti rata: ushićeni nemački vojnik veša nekog sveštenika, neuhranjeno jermensko dete, uz propratni citat nemačkog političara koji kaže: „Svaka milost ukazana nižim rasama predstavlja zločin protiv naše misije“.
I sam Fridrih se često upuštao u otvorenu propagandu: fotografija „tate“ koji ponosno pozira u uniformi prilikom regrutacije, a pored slika njegovog raskomadanog tela tri nedelje kasnije, uz kometar: „Nije za porodični album“.
Iako je bila praćena cenzurom i tužbama, Fridrihova knjiga je doživela 10 izdanja pre nego što su je nacisti zabranili. „Međunarodni antiratni muzej“ koji je Fridrih otvorio u privatnoj kući u Berlinu zatvorili su 1933. Hitlerovi SA jurišnici i od njega napravili mučionicu.
Fridrihovo delo je bilo prekretnica. Pre ove knjige, ratni prizori bili su pod apsolutnom cenzurom tokom sukoba, dok su ih u mirnodopskim uslovima mediji ublažavali pozivajući se na „ukus i pristojnost“.
Knjiga „Rat protiv rata!“ – čiji je reprint ove godine u Velikoj Britaniji objavila Mirovna fondacija Bertrand Rasel – postavlja relevantno pitanje: zašto prikazivanje jezivih ratnih prizora ne sprečava rat? U sukobu poput izraelsko-palestinskog, obe strane smatraju da moraju da se bore. Drugi ratni sukobi su pitanje izbora. Profesionalni vojnici znaju za šta se prijavljuju. Jedan dan proveden na kursu prve pomoći, čak i uz lažnu krv koja šiklja iz gumenih protetičkih rana, dovoljan je da ilustruje kako će sve to izgledati.
Što sam bio bliži ratnim sukobima i ljudima koji ih trpe, to je bilo jače moje uverenje: ništa što saznamo o ratu ne može da nas odvrati od njega. Zapravo, za ovih 90 godina od izlaska Fridrihove knjige, usavršili smo strategije za ublažavanje strašnih osećanja koje takve slike bude.
Suočeni sa užasnim nepravdama, unapređujemo protetičku tehnologiju i plastičnu hirurgiju. Suočeni sa smrtonosnim oružjem – razvijamo dronove i oružje na daljinsko upravljanje koje štiti naše vojnike. Profesionalizujemo armije i usavršavamo oporavak ranjenika.
Pored toga imamo i međunarodno pravo. Danas nema sukoba u kome neko nekog ne optužuje za kršenje Ženevske konvencije. Implicira se da je rat koji se vodi po pravilima žalosna činjenica, ali da je regularan. Umesto šovinističkog rečnika koji je Fridrih ismevao, imamo tehnokratski jezik: kolateralna šteta, civilne žrtve vredne žaljenja.
Na kraju, dok je Prvi svetski rat započet bez poznavanja ratnih strahota, do sredine dvadesetog veka zaraćene strane su savladale tehniku upotrebe slika žrtava za podstrekivanje ljudi na rat.
Ali zašto onda izveštavamo o ratu? Prošle nedelje sam prisustvovao dodeli nagrada Rori Pek, gde je moj producent iz Gaze Khaled Abu-Gali osvojio nagradu Martin Adler za svoje reportaže za Channel 4 News. Svečana sala je bila puna ljudi koji rizikuju živote da bi snimili zastrašujuće prizore ranjavanja, surovosti i smrti, i direktora medijskih kuća koji ih šalju u rat da bi to činili.
U čitavoj novinarskoj branši raste frustriranost ne samo zato što novinari postaju legitimne ratne mete, već i zbog toga što nepoverljiva publika necenzurisane ratne prizore počinje da gleda kao možda lažne, krivotvorene ili propagandne.
Martin Adler, švedski fotograf koji je ubijen u Mogadišu 2006, imao je poseban pristup slikama rata. On je snimao apsurdne ljudske situacije, razoružavajuću iskrenost boraca i pokazivao besmislenost sukoba, a ne unakažena lica.
Mnogi Nemci su dvadesetih i tridesetih godina poverovali, uprkos strašnim fotografijama, da je rat oličenje najplemenitijih i najuzvišenijih aspekata ljudskog života, i da je rat najviši stadijum tehnološke modernosti i moralne slobode. To je još uvek opasniji mit od ideje da je rat bezopasan, zabavan ili junački poduhvat. Adler i drugi poput njega znali su da je važnije prikazati apsurdnost rata nego povrede koje on izaziva.
Ne sumnjam da su ljudi koji su se tiskali oko tela one dece u bolnici Al-Šifa smatrali da je rat koji vode pravedan. Ali njihov kolektivni uzdah nad ovim prizorom me je uverio da su u tom času izgubili svaku iluziju o svom učešću u jednom veličanstvenom sukobu.
Ratni izveštaji ne treba samo da nam pokažu mrtva tela. Treba i da nas edukuju o apsurdu i besmislu ubijanja.
The Guardian, 23.11.2014.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 07.12.2014.
