Paul Mason

Sam brexit – kao svakodnevnu krizu koju već živimo – u celini je sprovelo rasističko i ksenofobno krilo britanskih neoliberala povezanih sa globalnom alijansom, čiji je cilj razgradnja multilateralnog poretka.

Previše je nagomilanih dugova da bismo nastavili po starom, a uz to smo previše zavisni od ugljenika. Kreditori i vlasnici prava na emisiju ugljenika moraće da bankrotiraju, inače nam preti klimatski kolaps.

Dvadeset trećeg maja ove godine Evropa će izabrati 705 predstavnika za svojih skoro 450 miliona ljudi. Sa nacionalističkim i antiimigracionim populizmom u porastu, politika EU prelazi na mračnu stranu.

U Laburističkoj partiji nisam sreo gotovo nikoga ko bi želeo da na sledeće izbore izađemo podržavajući brexit. U ograncima partije lojalnim Corbynu ponestaje strpljenja za taj pravac delovanja.

Levom centru je potreban emocionalni narativ sa ponudom u obliku ekonomske nade: nigde nije propisan monopol radikalne levice na to. Ali neoliberalni udžbenici tvrde da je sve to nemoguće.

Osim ako ne dođe do velikog preokreta u drugom krugu predsedničkih izbora, Brazil – po snazi 9. ekonomija sveta – uskoro bi mogao postati prva velika zemlja koja je u 21. veku dovela fašistu na vlast.

Levica mora da pokaže da želi da živi na istom ostrvu kao i milioni ljudi koji su glasali za brexit. Svako ko misli da će gnev koji je podgrevao brexit prosto iščileti, nije dovoljno sedeo u pabu ili na autobuskoj stanici.

Moguće je zamisliti scenario koji izvrće premisu iz čuvenog filma Zbogom, Lenjine! Umesto komunistkinje koja se budi iz kome u novoj, tržišno uređenoj Nemačkoj, zamislimo tehnokratu iz doba Blera i Klintona.

U poslednjih 10 godina postotak Poljaka koji veruju da Jevreji otimaju hrišćansku decu porastao je sa 11 na 25 odsto, dok 43 odsto veruje da Jevreji „žele da zavladaju svetom“.

Levica treba da shvati da je evrozona postala sredstvo suzbijanja rasta u južnoj Evropi u korist Nemačke. To treba i javno da kaže, jer je to istina. Ovako taj moćni argument prepušta gomili rasista i galamdžija.

Na mutnoj fotografiji Lav Trocki nešto govori u kući Fride Kalo 1937. Levo od njega je njegova žena Natalija Sedova. Desno stoje Frida Kalo i iza nje napola zaklonjena sekretarica Trockog Raja Dunajevska.

Da li je zapad mogao da spreči gasni napad u Dumi? Možda, da nije opljačkao Rusiju 90-ih godina i da je ozbiljno shvatio pretnje Putina da će demontirati globalni poredak.

Da bismo ostvarili najveću korist i sveli na minimum rizik od trgovine ličnim podacima, možda je neki oblik društvenog vlasništva i kontrole centralnog registra bolje rešenje od razbijanja monopola.

Govor održan u Varšavi 12. februara: Neoliberalna elita, politički centar i delovi levice neprekidno se čude: šta se dešava sa svetom, ekonomijom i stavovima ljudi? Zašto događaji više ne prate naša očekivanja?

Kada mi neko opet bude rekao da neoliberalizam ne postoji, da je to plod mašte levice, uvreda i prazan termin, odvratiću mu samo jednom rečju: Carillion. Da je kraća, istetovirao bih je preko pesnice.

Prikaz knjige Paula Masona: U pitanju je veoma ambiciozna knjiga. Na manje od 300 strana tumači se 300 godina kapitalizma, pokušaji da se on zameni socijalizmom i pokazuje se njegova buduća transformacija.

Šta Schulz treba da uradi? Kao cenu ulaska u novu koaliciju treba da zahteva da se kancelarkina partija obaveže da će sprovesti programe za pokretanje ekonomskog rasta, makar i po cenu deficita…

Sa približavanjem godišnjice Ruske revolucije možemo očekivati tri vrste reakcija: osudu iz redova konzervativaca; divljenje i žaljenje među liberalima; entuzijastično slavlje. Ja ću ipak slaviti.

Zahtevi za autonomijom se umnožavaju, a leve partije zaostaju u razumevanju da ponekad nacionalno pitanje može biti u skladu sa borbom za socijalnu pravdu.

Kao i početkom tridesetih godina dvadesetog veka, u većini zemalja prevladava utisak da ako demokratija zaista umire, onda to čini u nekom drugom delu sveta, ali svakako ne kod nas.

Na gnev koji se valjao ulicama Hamburga, grupa G20 koja sadrži bar 2 diktature i 4 autokratije odgovorila je saopštenjem u kojem se pominju pravo na vodu i rezistentne bakterije – sve, osim demokratije.

Da bi zaustavila Corbyna britanska elita je spremna da se odrekne brexita – u tvrdoj verziji, a ako bude potrebno i sasvim. To se valja u pozadini izjava mejnstrim političara i novinara.

Pred britanske izbore 8. juna: Napisali smo manifest koji predlaže da se 50 milijardi funti od dodatnih poreza potroši na obrazovanje i zdravstvo. Onda su ankete počele da se menjaju u korist laburista.

Knjiga „Rat protiv rata!“ postavlja relevantno pitanje: zašto prikazivanje jezivih ratnih prizora ne zaustavlja rat? I ako ga ne zaustavlja, zašto onda uopšte izveštavamo o ratu?

Zaustavljanje nove krize biće teško u svetu u kojem su trgovina i finansijska tržišta postali oružje u diplomatskom ratu i u kojem antiglobalističke stranke s desnice i levice imaju značajno veću podršku – dok globalni poredak izgleda već iscrpljeno i ofucano.