Samohrana majka ostala bez posla. Strašno! Strašno.
Samohrana majka koja je ostala bez posla je Romkinja. Strašno! Strašno?
Samohrana majka koja je ostala bez posla, a koja je Romkinja, je transrodna osoba. Strašno? Strašno?
Na kom mestu, na kojem ”strašno”, prestaje naša saosećajnost? Kod prvog ili drugog znaka pitanja? Ili već kod znaka uzvika – kod podatka da je u pitanju žena? A šta bi bilo da čak nije ni naša državljanka? Da li bi onda uopšte i bilo strašno?
Distribucija razumevanja i saosećanja sa drugom osobom zavisi od informacija koje o toj osobi imamo. Često čak i od redosleda kojim te informacije dobijamo. U jednom eksperimentu ispitanici koji su prvo saznali da je kandidat za posao imao problema sa zakonom, smatrali su da on ne treba da bude primljen bez obzira na inače dobru biografiju, dok su oni koji su se najpre upoznali sa njegovim obrazovanjem i stručnim sposobnostima, zaključili da problemi sa zakonom ne predstavljaju razlog da bude odbijen.
Ali, naše razumevanje i saosećanje zavisi i od predstave koju imamo o nekoj pojavi ili grupi ljudi. Predstave koja je nastala u nedostatku informacija, mada često i uprkos informacijama. Zato i imamo običaj da odmah po davanju informacije o nekome već u nastavku rečenice objasnimo da je u pitanju izuzetak od pravila. On je to i to (po vokaciji, poreklu, zanimanju, političkom ili seksualnom opredeljenju), ali nije takav – lopov, manijak, lažov ili šta se već predrasudno pretpostavlja da takvi ljudi jesu (jer, da se ne pretpostavlja, ne bismo ni imali potrebu da naglasimo izuzetke).
Kakvu ćemo predstavu imati o, na primer, ”našem narodu” u Republici Srpskoj ili o ”tuđem narodu” na takozvanoj balkanskoj migrantskoj ruti, i hoćemo li prema njima osećati simpatiju i empatiju, zavisi ponajviše od toga šta nam se preko medija govori, a naročito – šta nam govori vlast.
A govori nam nešto slično što nam je i vlast devedesetih govorila. Kad je prestalo da bude politički (i svakojako) profitabilno saosećati sa kolonama prognanih i raditi na njihovom zbrinjavanju – vlast je počela da, umesto o njihovim problemima, govori o sopstvenim.
Tek počinjemo da slušamo šta naša vlast ima da kaže posle uspelog, a od nas nepodržanog referenduma u Republici Srpskoj (udar na Srbiju, naravno), ali smo zato već čuli šta ima da nam kaže posle po nas neuspelog sastanka o migrantskoj krizi. Doduše, premijer (odavno ”optužen” da ima meko srce) još tihuje, ali nam je ministar policije otkrio koliko ih je razočarao izostanak novca. I ne samo da državi nije dodeljeno onoliko koliko je tražila, nego je novac otišao ”nekima kojima je to postao biznis”. Pri tom ministar nije mislio na krijumčare već na nevladin sektor.
Šta se desilo bukvalno preko noći? Jednog dana premijer nas lično izvesti kako su ga u Ujedinjenim nacijama slušali ”i oni koji obično nikoga ne slušaju” (valjda upoznati sa njegovom plahom naravi i uplašeni da bi ih mogao opomenuti kao i kamermane RTS-a), a već sledećeg, na sastanku evropskih premijera, niko ne sluša da novac treba dati državi za vojsku, a ne nevladinim organizacijama za migrante, pa premijer mora da demonstrativno napusti skup?
Naravno, strašno je što ni Ujedinjene nacije ni ujedinjena Evropa nemaju rešenje za milione migranata. I strašno je što se o tome govori kao o krizi koja je zahvatila zemlje preko kojih ili u koje ti ljudi putuju, a ne kao o krizi u kojoj su ljudi koje je muka primorala da se upuste u opasno putovanje. Kao što je strašno i da naša mogućnost da saosećamo prestane pre nego naša mogućnost da nešto učinimo.
Peščanik.net, 26.09.2016.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Nadežda Milenković (see all)
- Marfi, naivčino jedna - 14/10/2024
- Bašmebrigizam - 07/10/2024
- Šljaga na tortu - 30/09/2024