Jedino iznenađenje u čitavom finansijskom krahu 2008. jeste činjenica da je ideja o njegovoj neizbežnosti toliko široko prihvaćena. Setimo se demonstracija koje su u poteklih deset godina obavezno pratile svaki skup Međunarodnog monetarnog fonda i Svetske banke: protesti nisu bili podstaknuti samo uobičajenim antiglobalizacijskim motivima (sve veća eksploatacija zemalja Trećeg sveta itd), već i činjenicom da su banke stvarale iluziju rasta igrajući se fiktivnim novcem, kao i uverenjem ljudi da će se sve završiti krahom. Nisu samo ekonomisti poput Pola Krugmana i Džozefa Stiglica upozoravali na moguću opasnost i objasnili nam da oni koji obećavaju kontinuirani rast nemaju pojma o čemu govore. U Vašingtonu je 2000. godine demonstriralo toliko ljudi da su gradske vlasti morale da izvedu na ulice 3.500 policajaca. Usledila su masovna hapšenja, suzavac i pendrečenje. Policija je navikla da potiskuje istinu.
Posle ovog produženog perioda dobrovoljne dezinformisanosti, nije ni čudo što, kako je jedan posmatrač rekao po izbijanju krize, „niko nije znao šta da se radi“. Očekivanja su deo igre: reakcija tržišta ne zavisi samo od toga koliko ljudi veruju u neku intervenciju, već više od toga koliko su uvereni da drugi veruju u nju. Tu samoreferentnost je Džon Mejnard Kejnz davno lepo opisao uporedivši berzu sa šašavom igrom u kojoj učesnici treba da izaberu nekoliko lepih devojaka sa stotina fotografija, a pobediće onaj koji izabere devojku koja najviše odgovara prosečnom ukusu: „Nije poenta izabrati najlepše devojke, pa čak ni one koje su najlepše po prosečnom ukusu. Došli smo do trećeg stepena gde predviđamo šta prosek misli da će biti prosečno mišljenje.“ Zato moramo birati bez predznanja koje bi nam omogućilo razuman izbor, tj. po rečima Džona Greja: „Prinuđeni smo da živimo kao da smo slobodni.“
Na vrhuncu krize, Džozef Stiglic je uprkos konsenzusu ekonomista da plan spasavanja Henka Polsona neće uspeti, napisao kako „političari u ovakvoj situaciji jednostavno moraju nešto da učine. Zato se moramo nadati da se iz sporazuma postignutog uz otrovni koktel privatnih interesa, naopake ekonomije i desničarske ideologije može izroditi plan koji funkcioniše – ili čiji neuspeh neće napraviti preveliku štetu.“ Bio je u pravu, jer su tržišta uglavnom zasnovana na poverenju (čak i na verovanju u poverenje drugih), tako da kad se mediji zabrinu „kako će tržište reagovati“ na plan spasavanja, to nije samo pitanje realnih posledica plana već i poverenja tržišta u njegovu efikasnost. Zato plan spasavanja može da uspe, čak iako je ekonomski nerazuman.
Pritisak da se „nešto učini“ liči na neki sujeverni nagon da nešto preduzmemo dok posmatramo proces nad kojim nemamo nikakvu kontrolu. Zar se ono što radimo često na sastoji od takvih gestova? Stara floskula „Nemoj samo da pričaš, uradi nešto!“ jedna je od najglupljih rečenica koje čovek može da izgovori, čak i kada se glupost meri po niskim standardima zdravog razuma. Možda je problem u tome što u poslednje vreme radimo previše, petljamo se u prirodu, uništavamo životnu okolinu i tako dalje. Možda je došlo vreme da zastanemo, razmislimo i kažemo pravu stvar. Istina, često o nečemu raspravljamo umesto da na tome radimo, ali ponekad nešto radimo upravo kako ne bismo o tome razgovarali ili mislili. Recimo, bacamo 700 miliona dolara na problem umesto da razmislimo kako je do njega uopšte došlo.
Petnaestog jula 2008. republikanski senator Džim Baning napao je direktora Federalnih rezervi Bena Bernankea tvrdeći da njegov predlog jasno pokazuje da je „socijalizam u Americi živ i zdrav“: „Sada Federalne rezerve žele da budu sistemski regulator rizika. Ali sam Fed je sistemski rizik. Dati veća ovlašćenja Fedu isto je kao da detetu koje vam je razbilo prozor igrajući bejzbol poklonite još veću palicu i mislite da ćete tako rešiti problem.“ Baning je ponovo napao 23. septembra: „Neko mora da pretrpi gubitke. Ili ćemo pustiti da ljudi koji su doneli pogrešne odluke snose posledice, ili ćemo problem proširiti na sve ostale. A sekretar upravo to predlaže – da problem Volstrita raspodelimo na sve poreske obveznike. Ovo masovno spasavanje nije rešenje – to je finansijski socijalizam i neameričko delovanje.“ Baning je prvi javno otkrio logiku koja stoji iza republikanskog nepristajanja na plan spasavanja, koje je kulminiralo kada je 29. septembra Predstavnički dom odbio Polsonov predlog.
Primetite kako je republikansko odbijanje plana obrazloženo terminologijom „klasnog rata“: Volstrit protiv „običnih građana“. Zašto da pomažemo onima sa Volstrita koji su stvorili krizu, dok istovremeno od običnih zaduženih građana tražimo da za to plate? Nije li to očigledan primer onoga što se u ekonomskoj teoriji zove moralni rizik. Recimo, ako plaćam osiguranje protiv požara, da li ću biti manje oprezan sa vatrom (ili čak sam zapaliti svoje potpuno osigurane ali neprofitabilne nekretnine)? Isto važi i za velike banke: zar one nisu zaštićene od velikih gubitaka dok istovremeno mogu da zadrže profit?
Trebalo bi da se zamislimo nad ovom neočekivanom podudarnošću levičarskih i republikanskih stavova. Obe strane podjednako preziru velike špekulante i korporacijske menadžere koji profitiraju od riskantnih odluka, ali ih od propasti štite „zlatni padobrani“. Setite se one okrutne šale iz filma Ernsta Lubiča Biti ili ne biti: kada nacistu Erharta pitaju za nemačke koncentracione logore u okupiranoj Poljskoj, on odgovara: „Mi se koncentrišemo, a Poljaci logoruju“. Zar se isto to ne može reći za skandalozno bankrotstvo Enrona u novembru 2001, koje se može protumačiti kao svojevrsni ironični komentar na ideju društva zasnovanog na riziku? Hiljade ljudi koji su ostali bez posla i ušteđevine bilo je izloženo riziku, a nisu se o tome ništa pitali – za njih je rizik bio datost. S druge strane, oni koji su imali uvida u rizik, kao i mogućnost da u toj situaciji nešto menjaju (konkretno, oni na rukovodećim mestima), minimizirali su svoj rizik unovčavanjem svojih akcija i opcija pre nego što su firme bankrotirale. Mi zaista živimo u društvu rizičnih izbora, ali u tom društvu jedni biraju, a drugi rizikuju.
Da li je onda plan spasavanja stvarno „socijalistički“ korak? Ako jeste, to je vrlo čudan oblik socijalizma, gde primarni cilj nije pomoć siromašnima, već bogatima; ne dužnicima već zajmodavcima. Vrhunska ironija je u tome što je „socijalizovanje“ bankarskog sistema prihvatljivo onda kada se njime spasava kapitalizam. Socijalizam ne valja – osim kada služi za stabilizovanje kapitalizma. (Primetite paralele sa današnjom Kinom: Komunistička partija na isti način koristi kapitalizam da učvrsti svoj „socijalistički“ režim.)
Ali šta ako je „moralni rizik“ sastavni deo same strukture kapitalizma? To jest, ako su te dve stvari neodvojive: socijalna pomoć običnom narodu zavisi od uspeha Volstrita. Dakle, iako republikanski populisti koji odbijaju plan spasavanja čine pogrešnu stvar iz pravih razloga, zagovornici plana rade pravu stvar iz pogrešnih razloga. Ta veza nije dvosmerna – ako je nešto dobro za Volstrit ne znači da je dobro i za običan narod, ali običan narod ne može da napreduje ako je Volstrit u krizi. Ova asimetrija daje Volstritu prednost.
Setite se uobičajenih trickle-down1 argumenata protiv egalitarističke preraspodele: umesto da siromašni budu sve bogatiji, bogati će biti sve siromašniji. Daleko od toga da je ovaj stav samo antiintervencionistički – on demonstrira vrlo ispravno shvatanje državnog ekonomskog intervencionizma: iako bismo svi želeli da siromašni budu bogatiji, pomagati im direktno bilo bi kontraproduktivno, jer oni nisu dinamični i produktivni društveni element. Jedina neophodna intervencija jeste ona koja pomaže bogatima da se i dalje bogate; tako će se profit automatski preliti i na siromašne. Danas ova ideja opstaje u uverenju da ako ubrizgamo dovoljno novca u Volstrit, na kraju će se taj novac preliti i na obične građane i pomoći običnim radnicima. Dakle, ako želite da ljudi imaju novac da kupe kuću, nemojte ga davati direktno njima, već onima koji će im odobriti kredit. To je jedini način da se postigne pravi prosperitet. U suprotnom bi država samo raspodelila sredstva onima u nevolji na uštrb onih zaista produktivnih.
Prema tome, oni koji propovedaju da je potrebno prekinuti sa finansijskim spekulacijama i vratiti se na „realnu privredu“ proizvodnje roba koje zadovoljavaju prave ljudske potrebe, ne razumeju samu suštinu kapitalizma: finansijska cirkulacija koja samu sebe pokreće i uvećava jeste jedina dimenzija Realnog, za razliku od realnosti proizvodnje. Ova neodređenost je razjašnjena tokom nedavnog kraha, kada smo istovremeno bombardovani zahtevima za povratak na „realnu privredu“ i podsećani da je finansijska cirkulacija – tj. zdravi finansijski sistem – pokretačka snaga naše privrede. Kakva je to čudna pokretačka snaga ako ona nije deo „realne privrede“? Da li je „realna privreda“ sama po sebi jedan beživotni leš? Tako je populistički slogan „Spasite ljude, a ne Volstrit“ potpuno pogrešan: time se ignoriše činjenica da ljude u kapitalizmu pokreće upravo Volstrit. Ako srušmo zid koji ih razdvaja, nastupiće panika i inflacija. Gaj Sorman, tipični ideolog savremenog kapitalizma, u pravu je kada tvrdi: „Ne postoji ekonomsko opravdanje za razdvajanje tog ‘virtuelnog kapitalizma’ od ‘realnog kapitalizma’: nikad ništa realno nije proizvedeno a da prvo nije finansirano… čak i u vreme finansijske krize, globalna korist od novih finansijskih tržišta daleko je veća od štete koju su ona proizvela.“
I dok nas finansijski krahovi očigledno podsećaju da cirkulacija kapitala nije neki samoodrživi zatvoreni krug – već da podrazumeva realnost u okviru koje se proizvodi prava roba za zadovoljenje ljudskih potreba – malo naprednija lekcija jeste da nema povratka na ovu stvarnost, bez obzira na retoriku koja poručuje „hajde da se vratimo iz virtuelnog prostora finansijske spekulacije na prave ljude koji proizvode i troše“. Paradoks kapitalizma je u tome što ne možete da izbacite prljavu vodu finansijskih spekulacija, a da zadržite zdravo dete „realne“ ekonomije.
Lako je ovakvo rezonovanje odbaciti kao licemernu odbranu bogatih. Problem je u tome što, ukoliko se zadržimo na kapitalističkom poretku, u tome ima istine. Zato podrška demokrata planu spasavanja nije u suprotnosti sa njihovim levičarskim uverenjima. To ne bi bio slučaj da su prihvatili premisu republikanskih populista: da su (pravi, autentični) kapitalizam i slobodno tržište popularne radničke ideje, dok je državna intervencija samo strategija viših klasa osmišljena radi eksploatacije običnog radnog naroda. Tako je sukob kapitalizma i socijalizma postao sukob običnog radnog naroda i više klase. Ali u intervenisanju države u bankarskom sistemu ili privredi uopšte nema ničega novog. Skorašnji krah je i sam rezultat takve intervencije: nakon pucanja internet mehura 2001. (koji je razotkrio samu suštinu problema „intelektualne svojine), odlučeno je da krediti moraju biti dostupniji građanima, kako bi se rast preusmerio na tržište nekretnina. (Tako je pravi uzrok kraha 2008. bila neodrživost intelektualne svojine.)
Ne postoji neutralno tržište: u svakoj situaciji političke odluke regulišu tržišne konfiguracije. Pravo pitanje nije „Treba li država da interveniše?“ već „Kakva je državna intervencija neophodna?“ A ovo je pitanje za realnu politiku: potreba da se definišu osnovne „apolitične“ koordinate naših života. Sva politička pitanja su na neki način izvanpartijska: ona se dotiču pitanja „Šta je naša država?“ Tako rasprava o planu spasavanja predstavlja pravu politiku, utoliko što se odnosi na odluke o osnovnim karakteristikama našeg društvenog i privrednog života, i u tom procesu ona budi duhove klasne borbe. Ne postoji „objektivno“ stručno mišljenje koje samo čeka na primenu; čovek jednostavno mora da izabere jednu ili drugu stranu, politički.
Postoji realna mogućnost da najveća žrtva tekuće krize ne bude kapitalizam već sama levica, jer je njena nesposobnost da ponudi dostižnu globalnu alternativu ponovo postala svima očigledna. Levica je uhvaćena nespremna, kao da su skorašnji događaji uz određeni proračunati rizik i namešteni upravo da se pokaže kako čak i u vreme ozbiljne krize ne postoji prava alternativa kapitalizmu. Imanuel Kant nije na konzervativno geslo „Ne razmišljaj, slušaj!“ odgovorio naredbom „Ne slušaj, razmišljaj!“ nego „Slušaj, ali razmišljaj!“ Kada smo fokusirani na nešto poput plana o spasavanju, trebalo bi da imamo na umu da, pošto se radi o svojevrsnoj uceni, moramo da se odupremo populističkom porivu da izrazimo svoj bes i tako povredimo sami sebe. Umesto takvog impotentnog ispada, trebalo bi da kontrolišemo svoj gnev i da ga pretočimo u hladnokrvnu odlučnost da razmišljamo – da o svemu razmislimo u radikalnim kategorijama i da se zapitamo kakvo je to društvo koje omogućava ovakvu ucenu.
Štampano izdanje Harper’s Magazine, oktobar 2009.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 28.10.2009.
