Napad na plaži Bondaj u Sidneju, gde je muslimanski terorista ubio 13 Jevreja koji su slavili Hanuku, čin je za svaku osudu. Ali primetna je razlika između izveštavanja o ovom napadu i onih o pogromu bez kraja u Gazi i na Zapadnoj obali. Dok je napad u Australiji bio udarna vest duže od nedelju dana, mediji jedva da primećuju ono što se svakodnevno dešava u Gazi i na Zapadnoj obali. To sve one koji osuđuju pokolj na plaži Bondaj, a ne pominju strahote u Gazi i na Zapadnoj obali, čini nekom vrstom saučesnika u genocidu. U našim ludim vremenima oplakivanje žrtava terorizma, ma koliko iskreno bilo, može se ispostaviti kao sušta suprotnost: čin prikrivanja nečeg još goreg.
Slična koincidencija suprotnosti primetna je kod mnogih komunističkih zemalja 20. veka koje, kakve god da su, sigurno nisu demokratske. Zvanični naziv Istočne Nemačke bio je Nemačka Demokratska Republika, za razliku od Zapadne Nemačke koja se prosto zvala Savezna Republika Nemačka. Kina se zove Narodna Republika Kina, za razliku od Tajvana koji je Republika Kina. Da ne pominjemo Severnu Koreju čiji je zvanični naziv Demokratska Narodna Republika Koreja, a da nije ni demokratska ni narodna niti republika, za razliku od Južne Koreje koja se prosto zove Republika Koreja. Tako i Izrael, počinilac tekućeg genocida, sebe označava kao glavnog borca protiv terorizma. Samoproglašenje države kao demokratske po pravilu sugeriše njen nedemokratski karakter. Ako ste demokratski nema potrebe da se ta činjenica naglašava. Ili, u međuljudskim odnosima, kada neko stalno ponavlja da je pošten, zar to ne izaziva sumnju? Prvo što će uhapšeni kriminalac reći obično je „ali nisam ništa uradio, ja sam pošten čovek“.
Najnoviji primer takvog postupka koji, naravno, predstavlja ideologiju u svom najčistijem izdanju – odigrao se sredinom decembra 2025. kada je Rusija objavila da otvara koridor ka Odesi. U toj važnoj objavi, koju su zapadni mediji uglavnom ignorisali, otvaranje znači upravo suprotno. Odesa je glavna luka Ukrajine preko koje ide veći deo njenog izvoza (žito, suncokret itd) a „otvaranje“ koridora do Odese znači da će svi brodovi koji ulaze i izlaze iz Odese morati da se kreću rutom koju kontroliše Rusija, što joj omogućava da im odbije prolaz ili ih prosto preuzme. Pošto ovaj koridor prolazi i kroz međunarodne vode, njegovo nametanje je i demonstracija sile i kršenje međunarodnog prava. Rusija nije jedina koja se tako ponaša.
Tramp čini isto sa Venecuelom kada kontroliše pristup ove zemlje svojoj nafti. (Možda je Putin čak kopirao Trampa.) Hoće li Kina učiniti isto sa Tajvanom otvarajući koridor do svojih luka? I zar Izrael ne radi to isto kada kontroliše pristup Gazi i pleni brodove u međunarodnim vodama? Kada su izraelske vlasti otvorile koridor ka Gazi za humanitarnu pomoć gladnima, to je učinjeno tako da je pogoršalo humanitarnu situaciju. Kad velika sila napadne malu zemlju služi se frazama kao što su humanitarna pomoć, borba za ljudska prava… kako to Rusija radi u Ukrajini. Zato podržavam ideju da Netanjahu i Tramp treba da dobiju Nobelovu nagradu za mir – samo bih na spisak dodao i Putina.
Stvarno su me deprimirale reakcije nekih poznatih zapadnih levičara (Janis Varufakis, Ričard Volf, Džon Miršajmer…) na najavu otvaranja koridora u Odesi. Pozdravili su to kao adekvatan odgovor na zapadnu imperijalističku kontrolu globalne transportne infrastrukture. (Da li to obuhvata i neprekidno bombardovanje grada i luke koje život u Odesi čini nemogućim?) Po njima, Rusija je ovom odlukom o koridoru pobedila bez ijednog ispaljenog metka: umesto na oružani sukob fokusirala se na praktične stvari koje će ojačati njen položaj u borbi za svetsku dominaciju. Zapadne imperijalističke sile proizvode više i efikasnije, a uz to kontrolišu složenu infrastrukturu globalnih transportnih veza što im omogućava da iz te mreže isključe ekonomije koje smatraju pretnjom svojoj dominaciji. (Zato se ograničava širenje kineske automobilske industrije itd.) Ovi autori ističu da je otvoreno tržište besmisleno bez jednakog učešća svih zemalja i da smo toliko navikli na zapadnu dominaciju da smo je prihvatili kao normalan otvoreni prostor trgovine, iako je zasnovana na nizu prepreka i isključenja, od carina do vojnih intervencija. Iz te perspektive, Rusija je poremetila ustaljenu globalnu transportnu mrežu i razotkrila laž o njenoj neutralnosti. To je, po mišljenju ovih autora, mnogo važnije od napada na Ukrajinu jer na duži rok potkopava čitavu strukturu zapadne transportne dominacije i otvara perspektivu zemljama Trećeg sveta čije snabdevanje hranom i industrijskim proizvodima zavisi od transportne mreže kojom dominira Zapad, pa će sada moći direktno da komuniciraju sa Rusijom, Kinom, Indijom itd.
Kao levičar, izričito se protivim ovom tumačenju. Pre svega, govorimo o vojnoj intervenciji koja zatvara svetsko tržište za Ukrajinu, najvećeg izvoznika žita u zemlje Trećeg sveta. To će Ukrajinu učiniti još zavisnijom od zapadne finansijske podrške i izazvaće poskupljenje hrane u zemljama Trećeg sveta. Globalno tržište neće postati otvorenije nego zavisnije od brutalne moći političkih feuda. Jasno je da globalni transport dobara nije pravedno uređeni sistem, ali postupak Rusije stvari čini još gorim. Podseća na staljinističku kritiku buržoaskih „formalnih sloboda“ koje su komunisti na vlasti nemilosrdno ukinuli, zamenjujući ih „stvarnom slobodom“ državnog terora.
Što se tiče „antiimperijalističke“ prirode ruskog čina, ne smemo zaboraviti da su se u Drugom svetskom ratu fašisti u Nemačkoj i Japanu takođe široko služili antiimperijalističkom retorikom, predstavljajući sebe kao oslobodioce naroda pokorenih britansko-francusko-američkim imperijalizmom (najdirektnije Japan u Indoneziji i na Filipinima). Tipičan primer: pošto se Jugoslavija raspala 1941. godine, a Sloveniju među sobom podelile Nemačka, Italija i Mađarska, slovenačka komunistička partija je već u aprilu organizovala široki Oslobodilački front za borbu protiv okupacije. Međutim, često se zaboravlja da je prvi naziv ove organizacije bio „Antiimperijalistički front“, sa ciljem da Slovenija ostane neutralna, a ne da se pridruži anglo-francuskoj antinacističkoj borbi: tek kada je u junu Nemačka napala Sovjetski Savez, organizacija je pozvala na oružani otpor protiv nemačkih i italijanskih okupatora.
Svoje razumevanje ruskog otvaranja Odeskog koridora ovi autori pravdaju još jednim „marksističkim“ argumentom. Podsećaju nas na standardnu marksističku tezu da ratovi nikada nisu samo pitanje vojne moći, politike i ideologije. Dok se antiruski Zapad fokusira samo na ove aspekte (želju Rusije da povrati svoj izgubljeni imperijalni domen), zanemaruje se nešto što ruske vlasti dobro razumeju: ishod ratova diktiraju ekonomska baza i na njoj utemeljena društvena moć. Tako je, bez ispaljenog metka, Rusija potkopala ključni momentum evropske ekonomske snage i ogolila ranjivost i nemoć Evrope.
Onda ne čudi što ti isti autori imaju razumevanja za još jedan postupak Rusije: reakciju na evropske pretnje da će novac koji Rusija drži u Briselu biti prosleđen Ukrajini. To bi, smatraju ovi „marksisti“, pre svega potkopalo stabilnost međunarodnog finansijskog sistema. Kada suverena država deponuje svoje rezerve u neutralnoj finansijskoj instituciji u drugoj zemlji, ona zadržava bezuslovno pravo da slobodno raspolaže tim novcem i da ga uzme kada želi. Ako se prekrši ovo osnovno pravilo, nestaje poverenje koje održava međunarodni sistem. Mada EU nije zaplenila ruske rezerve u Briselu, sama pretnja da će to učiniti izazvala je oštre reakcije: Rusija je najavila da će početi da zaplenjuje imovinu zapadnih banaka i kompanija koje tamo još uvek posluju. Takođe će zahtevati od kupaca ruske nafte da je plate u rubljama ili kineskim juanima. Ne samo Rusija i Kina, već i Saudijska Arabija, Emirati i Indija izrazili su spremnost da podrže napuštanje dolara. Ova poslednja mera će snažno pogoditi zapadnoevropsku ekonomiju: učiniće njene troškove proizvodnje mnogo višim i time manje konkurentnim. Tako će se pojaviti finansijski prostor van kontrole i regulacije zapadnih „imperijalističkih“ finansijskih institucija. „Levičarski“ kritičari slave ove ruske postupke kao adekvatan udarac globalnoj imperijalističkoj finansijskoj infrastrukturi koja će postepeno gubiti svoj univerzalni obim. (Uzgred, nemačke banke su uradile nešto vrlo slično posle 1933: isključile su nemačke finansije iz međunarodnog bankarskog sistema.)
Kada je Evropa ipak odustala od zaplene ruskih finansijskih rezervi u Briselu, ti isti „levičarski“ kritičari su to razumeli kao dokaz da se EU plaši da deluje dosledno i da će pre oscilovati između pomoći Ukrajini i svog egoističnog interesa da ne poremeti svetski poredak. I tako je tom samoubilačkom raspoloženju EU odlučila da se i sama zaduži kako bi pomogla Ukrajini da preživi. Taj potez će dodatno osakatiti evropsku ekonomiju. Ovde su ti autori donekle u pravu. Ali skloniji sam da se složim sa komentarom prema kojem je „zaista značajno to što je blok od 27 svojeglavih, suverenih država uspeo da obezbedi novac koji će osigurati opstanak Ukrajine. Baš kao što Putinove reči produžavaju rat, to čine i postupci EU. Odluka EU je takođe važna jer pokazuje spremnost Evrope da deluje nezavisno u ratu, čak i ako to znači njeno distanciranje od SAD.“
Otišao bih i korak dalje: evropski novac sprečava kolaps Ukrajine, jer bi u suprotnom Rusija zauzela celu Ukrajinu. Ne samo Putinove reči, već i njegova dela produžavaju rat, pa je za Ukrajinu nastavak borbe pitanje opstanka. Ratni poraz značio bi da Ukrajina prestaje da postoji kao nacija. Mada se „levičarski“ kritičari pretvaraju da analiziraju situaciju hladne glave, njihova nesumnjiva radost zbog krize u EU i uporne pohvale Rusiji jer je očitala lekciju zapadnom imperijalizmu demantuju njihovu navodnu neutralnost. Ukratko, u globalnom sukobu koji se postepeno približava tački bez povratka, oni su očigledno na strani Rusije i Kine.
Ujedinjena Evropa je još uvek ekonomska sila, pa bi trebalo da uradi nešto što je godinama izbegavala, a što i Rusija i SAD pokušavaju da spreče po svaku cenu: da proglasi nezavisnost ujedinjene Evrope. Da li je prekasno za to, kako ovi kritičari pokušavaju da nas ubede? Da li je Evropa već mrtva? Upravo njihovo insistiranje da je sada (a bilo je mnogo takvih „sada“) Evropa konačno izvršila samoubistvo pokazuje da nije prekasno – za takvu odluku nikada nije prekasno. Novi blokovi moći koji se pojavljuju širom sveta samo su verzije novog fašizma bez ideološke osnove – zamislite osu Rusija-Iran-Venecuela. Evropa bi ovde trebalo da bude izuzetak: jedino mesto odanosti emancipatorskom prosvetiteljstvu. Hoće li se proglašenje evropske nezavisnosti dogoditi? Po svoj prilici, neće – ali će se to odsustvo osetiti širom sveta.
Tužan, ali neizbežan zaključak glasi da je pred nama izbor između Evrope, koja se još uvek pretvara da je verna svom prosvetiteljskom nasleđu, sa svim svojim slabostima i – pravog neofašizma. To se dogodilo u Drugom svetskom ratu: zapadni „imperijalisti“ su se udružili sa komunistima i zajedno pobedili fašizam. Da li će predstojeći Treći svetski rat biti repriza Drugog svetskog rata, ali sa promenjenim partnerima: rat u kome će se „levičari“ i neofašisti zajedno boriti protiv starih „imperijalističkih“ sila?
Žižek Goads and Prods, 27.12.2025.
Prevela Milica Jovanović
Peščanik.net, 30.12.2025.
