Tako se to radi.

Mesecima su se Srbija i Crna Gora tiho i diskretno domunđavale i njuškale oko tog problema. Onda su – izvečeri, u tišini – Snežana Malović i crnogorski ambasador u Beogradu (da je došao ministar sa Cetinja, bilo bi sumnjivo) brzo potpisali međudržavni sporazum o uzajamnom izručenju državljana osumnjičenih za teška krivična dela.

Sporazum je stupio na snagu odmah po potpisivanju, a dve policije bile su spremne; čekale su samo vest da je potpisano. Za cigla dva-tri dana sahvatali su deo interesantnih lica, a radi se i dalje. Srbija iz Crne Gore potražuje preko Interpola ukupno petnaest lica; Crna Gora iz Srbije šezdesetak. Pa šta im Bog da.

Ovo je važnije nego što bi neko pomislio. Reč je burnoj i nervoznoj istoriji odnosa dve zemlje: od „dva oka u glavi“, preko teškog i bolnog odvajanja, pa do danas. To što tu imamo dve nepromenljive konstante – Mila Đukanovića i Sveta Marovića – ne menja ništa na stvari, osim što daje crtu ironije. Naime, jedan od potraživanih državljana je i Boško Bojović, u svoje vreme šef crnogorske Udbe koji je doneo pogrešnu procenu 1997. i povukao se u Beograd. Nije pomoglo, kao što ni povlačenje u Crnu Goru više ne pomaže raznim međunarodnim umetnicima. Bojović će (uz još neke tadašnje policijske funkcionere) morati da objašnjava svoju ulogu u jednoj od najsramnijih epizoda crnogorske novije istorije: hvatanju izvesnog broja Bošnjaka, crnogorskih državljana i njihovom slanju u Republiku Srpsku 1992. Tamo su sasvim nehrišćanski pobijeni, što se moglo i moralo odmah predvideti, kao što se moglo i u slučajevima Sjeverin i Štrpci.

E, sad: Bojović i drugi viđeni su za loš provod, ali Milo i Sveto nijesu. Prisetimo se tih sramotnih godina: pohod na Dubrovnik, pohara Konavala, Milo koji više ni šaha ne igra jer mu se šahovnica gadi, „rat za mir“ (jebanje za nevinost, kako su to zvali mladi Amerikanci za vreme Vijetnamskog rata) i ostale bestidnosti kojima kraja nema. Neće biti da je ta crnogorska muslimanska sirotinja bila pohvatana i poslana u sigurnu smrt, a da to vrh države, oni „lijepi, mladi i pametni“, nijesu znali; nije Crna Gora tolika.

Dobro, đe smo – tu smo. Koga ulove, taj mora biti da je sam kriv. Valjalo je misliti za vremena. Ko je 1991. i 1992. mogao znati da na šta će sve ovo ispasti, pitaće neko; da će se „mladi, lijepi i pametni“ posvađati među sebe; da će se Crna Gora odvojiti; da će se uz gusle pjevati „Sa Lovćena vila kliče, oprosti nam Dubrovniče“; da pošten kriminalac više neće imati đe da se ukloni među braću?

Trebalo je znati, građani. I tada ih je bilo koji nisu pristajali: liberali, Slavko Perović, pokojni Komnen Cerović (Stankov i Stojanov otac) i još mnogi isti takvi kao i oni. Nazvalo ih je izdajnicima i zelenašima, tražilo je da im se sjeme zatre, zazivalo se Njegoša, naricalo se i klelo, sve uz gusle. Takvima ni dan-danas nije mnogo lakše, jer gledaju Mila i Sveta, ali što se tu može? Politika je to, zemljače si ga moj.

Dobro, vreme je prošlo, bivalo je i gore, ‘ajd sad… Ovaj, naizgled banalni, sporazum o međusobnim izručenjima trebalo bi da je razrešio i uklonio duboke međusobne rezerve, sumnjičenja i nepoverenja između srbijanske i crnogorske policije. O tim uzajamnim sumnjičenjima policajci su godinama pričali – isključivo privatno, strictly off the record, nadajući se – čini mi se sada – da će i to nekako srediti, jer mora. Uzajamna bratska saradnja srbijanske i crnogorska mafije (dva oka u glavi) doćerala je cara do duvara, ohrabrena što uspešnim sklanjanjem tamo i amo, što sve značajnijom ulogom Crne Gore kao novog i perspektivnog kokainskog puta. Velike su to pare u igri, građani; velika su i iskušenja. Ovo se moralo dogoditi, pa makar neko pakosno ukazivao na razne međunarodne organizacije poput DEA, FBI i ostalo.

Ne treba se, međutim, predavati preteranom i nedoličnom optimizmu. Umetnici su stigli da se obogate dok su se države skanjerale; kanali su uspostavljeni i valja ih štititi, da se konkurencija ne ubaci. Imamo i – praštajte, braćo Crnogorci! – dvadesetak godina nesmetane korupcije po finansijskim, ali i rodbinskim, plemenskim, bratstveničkim i čisto komercijalnim osnovama. Nije da su braća Srbi mnogo bolji, ama ih je više i ne znaju se svi među sebe. I jedni i drugi infiltrirali su se tokom godina i u Bosnu, Hrvatsku, Sloveniju i Evropsku uniju, uspostavili pozicije i kanale i rade. Treba sada, posle dvadeset godina, polako rasklapati i rasvetljavati sve te veze, korupcije, finansijska carstva, zajedničke poduhvate i investicije. To će mnoge zaboleti i mnogima razbiti tanjire.

Nije to, građani, mali posao posle tolikih godina uzajamne ljubavi, međusobnog poštovanja, obostranog uvažavanja i miroljubive koegzistencije organizovanih kriminalnih grupa između sebe, a i sa lokalnim policijama. Ako je već „došlo vreme da se bude pošten“, što reče Duško Radović jednom, to će potrajati; neki policajci – pesimisti kakvi su po prirodi svog posla – cene da će se to srediti tek biološkim putem, kad umešana lica omatore, odu u penziju ili pogube lude glave. Suviše dobro je posao išao, suviše para je uloženo da bi se to tek tako preseklo i da bi svi na prečac postali pošteni.

Lako je Milu i Svetu: oni samo treba da potpišu neki ukaz.

 
Danas, 01.11.2010.

Peščanik.net, 01.11.2010.