Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Ništa se neće dogoditi 2. juna. Dakle, šta god da se desi, to neće biti važno. Od decembra do juna izgubili smo pola godine. I s tih pola godine – pola nade da se nešto može uraditi protiv tekućeg režima. Mislim na Beograd, naravno. U Novom Sadu, Valjevu, Užicu… nade još ima. Još pet dana, a onda ćemo videti. Tamo bi 3. jun mogao da osvane kao zaista novi dan. Beograd će još čekati jedno takvo jutro. Jeste, moglo je sve drugačije, ali nije se desilo.

Kad budemo dobili rezultate u nedelju uveče ili – kako nas je do sad naučila opozicija – u ponedeljak ujutru, ne treba se mnogo nervirati ili radovati (ako uopšte bude razloga za radost, a to je malo verovatno). Drugačije će biti u Novom Sadu, Valjevu, Užicu… Bilo bi odlično da opozicija tamo odnese pobedu. To bi bila dobra lekcija za Beograd. Ali, šanse su minimalne da opozicija nešto uradi u tim gradovima i to ne zato što tamo nema dovoljno ljudi da za nju glasa, nego naprosto zato što je nezamislivo da režim s Vučićem na čelu ne ukrade i te izbore.

A kad ih ukrade – šta ćemo onda? Opet sve isto kao posle 17. decembra prošle godine, dok vlast ne raspiše neke nove izbore i tako opet pocepa opoziciju? To je problem s ovih proćerdanih pola godine: teško je zamisliti neki novi odgovor na izbornu krađu režima drugačiji od onoga što smo već gledali. U tom smislu, ništa bitno ne treba očekivati od 2. juna. Najvažnije se već dogodilo krajem aprila, kada se raspala koalicija Srbija protiv nasilja. I sad umesto da gledamo borbu ujedinjene opozicije protiv kriminalnog režima, zapravo gledamo borbu između opozicionih aktera za najjačeg među slabima.

Nisu to (direktno) povezane stvari, ali ima neke ironične simbolike što se u ovom maju, paralelno s krnjom opozicionom izbornom kampanjom (ruku na srce, kampanju nismo ni imali, gledali smo samo besmislene dogovore opozicije i vlasti oko izbornih uslova: dogovore, dakle, u kojima je vlast sasvim očekivano namagarčila opoziciju), Srbija doslovno davi u maloletničkom nasilju. To na čudan način zatvara krug.

Prošlogodišnja masovna ubistva od 3. i 4. maja bila su okidač za mobilizaciju žitelja Srbije i široko ujedinjenje opozicije. Tom već širokom frontu, posle 17. decembra pridružila se i jedina prava opoziciona koalicija s desnog političkog krila. Sve je to bio logičan nastavak masovnog izlaska na ulice žitelja Beograda posle 3. i 4. maja 2023. A onda se krajem aprila sve razbilo u paramparčad, da bismo u maju iznova gledali siledžijski i ubilački nastrojene mlade ljude.

Nema te krpe u nacionalnim bojama koja može da sakrije golo nasilje u školama i na dečjim igralištima. Utisak je da su nam deca podivljala. Dok ne shvatimo da su ta deca samo ogledalo u kome gledamo sami sebe. Znaju to psiholozi, deca nas imitiraju, tako uče i odrastaju. Mi smo im modeli. Kada tražimo da se deca kažnjavaju, kada nesrećni nastavnici zahtevaju da im se da status službenih lica i tako stvori osnov za krivično gonjenje dece, mi u stvari demonstriramo manjak hrabrosti da sami sebe kaznimo za to kako i u čemu podižemo decu.

Izuzev ako ovu vlast ne doživljavamo kao pravednu kaznu i zato je trpimo. Nisam ovde hteo o nasilju (dečjem, u školama i na igralištima), hteo sam o izborima. Nije mi namera bila ni da makar i izokola zamerim nastavnicima što državu koja ih gazi pozivaju da kriminalizuje decu. Pobogu, mora postojati još neki (bolji) način, osim proglašenja nastavnika za službena lica, da se popravi situacija u školama. To što su traže nastavnici po svemu je isto s onim što radi opozicija kada pregovara s režimom o izbornim uslovima. Ovaj režim tlači nastavnike kao što kinji i mrcvari opoziciju. Deca to samo gledaju i imitiraju.

Činilo se barem nakratko da je opozicija protiv nasilja pronašla neke pametnije načine i odgovore. A onda se u aprilu pokazalo da nije tako, pa se maj pretvorio u daleki odjek prošlogodišnjeg maja. U toj atmosferi čekamo 2. jun. Samo, ovaj put svesni da smo daleko od političkog zamaha iz prošlog leta. Opozicija ga je sama sebi oduzela, udavila samu sebe. I zato je dobro što će 2. jun brzo doći i proći. Pa da trećeg juna svi zajedno udahnemo duboko i krenemo ispočetka. I ko god sad kaže – nemamo vremena, stvari idu dođavola, ne možemo stalno ispočetka, duboko greši, ako nije baš i zlonameran. Jer, nama se nigde ne žuri. Bacili smo više od tri decenije (kolektivnog) života i uz to unesrećili susede. Kolektiv koji se tako ponaša ima sve vreme ovog sveta. Pored ostalog, i za to da stalno iznova ponavlja iste greške. Jer to je u stvari 2. jun – greška.

Peščanik.net, 28.05.2024.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).