Šta se može učiniti kako bi se ubrzao oporavak privrede?[1] Na raspolaganju su tri skupa instrumenata: fiskalni, monetarni i regulatorni. Ciljevi su izvori rasta: potrošnja, ulaganja i izvoz. Prva dva deluju negativno od početka krize, dok je doprinos trećeg pozitivan, mada ne toliko koliko u nekim drugim uporedivim privredama (ako se izuzme doprinos izvoza automobila). Privredna politika može da deluje na sva tri izvora rasta, ali je uglavnom neefikasna, a izgledi nisu naročito ohrabrujući ni srednjoročno posmatrano. Zašto?
Šta je osnovni uzrok negativnih kretanja? Neposredni uzrok jeste pad priliva stranih sredstava, koji se ogleda u smanjenju ili stagnaciji kreditne aktivnosti. Ovo se neće promeniti, bar ne bitno, u sledećih par godina. Oporavak finansijskog tržišta će svakako zavisiti od mera rešavanja bilansnih problema preduzeća i domaćinstava, koji se bar jednim delom ogledaju u nenaplativim potraživanjima banaka. Na njih, na rešavanje tih bilansnih problema, bi trebalo da deluju mere privredne politike, dakle, fiskalne, regulatorne i monetarne kako bi se podržao rast privatne potrošnje i ulaganja.
Kriza i produžena privredna stagnacija čine javne finansije neodrživim, a imaju i negativan, ili veoma negativan u srpskom slučaju, efekat na tržište rada. To, međutim, ne znači da je potpuno izgubljen prostor da se fiskalnom politikom utiče na privredna kretanja, a time i na zapošljavanje. To je lakše ukoliko je deo sveobuhvatnih reformi, koje opet ne mogu da daju željene rezultate ukoliko ne postoji snažna politička posvećenost, ili kako se kaže politička volja, da se one formulišu i sprovedu. Reforme bi, dakle, trebalo da zahvate sva tri skupa instrumenata privredne politike: fiskalni, monetarni i regulatorni.
Osnovna pretpostavka na kojoj se ovaj napis zasniva jeste da: (i) fiskalna politika značajno utiče na ostvareni privredni rast, (ii) monetarna politika na stabilnost i održivost finansijskih i fiskalnih bilansa, a (iii) regulatorna na potencijalni privredni rast. One se dopunjuju u uslovima stagnacije, nestabilnosti i niske zaposlenosti – usled čega su potrebne sveobuhvatne reforme. U ovom će napisu najviše biti reći o fiskalnoj politici jer su tu nerazumevanja najveća. U poslednjem delu će biti nešto više reči o tome kako bi trebalo da je regulisano tržište rada i, generalnije, o socijalnoj funkciji države gde će se samo pomenuti međugeneracijska pravda.
Štednja i podsticaji
Uzmimo, dakle, prvo fiskalnu politiku. Kakva je ona bila u vreme krize, a uostalom i pre nje? Kako bismo mogli da je ocenimo?
Jednostavan postupak jeste da se pretpostavi da su javna potrošnja i javni prihodi u skladu sa javnim preferencijama, ili interesom, dugoročno posmatrano: troši se na ono što se smatra socijalno i politički poželjnim (recimo pravičnim) i to se plaća iz poreza koji se smatraju optimalnim. Napravimo, takođe, razliku između potencijalnog i stvarnog (ili ostvarenog) privrednog rasta. Recimo da je potencijalni rast negde iznad 4 posto godišnje (u periodu od 2002. do 2008. ostvaren je rast od u proseku gotovo 5 posto, realno), a u poslednjih pet godina je ostvaren prosečni godišnji rast od oko nule; 2013, je, dakle, ostvarena proizvodnja, iskazana kao BDP, koja je oko 20 posto manja od potencijalne.
Kako bi trebalo da se javna potrošnja i prihodi odnose prema potencijalnom i ostvarenom privrednom rastu? Javna potrošnja bi trebalo da ima stalan udeo u potencijalnom bruto domaćem proizvodu (BDP), a da bude veća ili manja u odnosu na ostvareni BDP, u zavisnosti od toga da li se on, ostvareni BDP, povećava sporije odnosno brže od potencijalnog BDP. Javni, pak, prihodi bi trebalo da imaju konstantan udeo u ostvarenom BDP, dok bi njihov udeo u potencijalnom trebalo da bude veći ili manji u zavisnosti od toga da li se potencijalni rast ubrzava odnosno usporava.[2]
U tim uslovima, ako se ostvareni privredni rast ubrzava, fiskalni deficit se smanjuje ili se pojavljuje suficit, dok se deficit povećava ili suficit smanjuje ako se ostvareni privredni rast usporava. Konačno, budući da znamo koliki bi trebalo da budu javna potrošnja i ulaganja, ako bi privredni rast bio na nivou potencijalnog, možemo da ocenimo da li je fiskalna politika, dakle stvarni javni rashodi i prihodi, štedljiva (restriktivna) ili podsticajna (ekspanzivna). Zato što bi fiskalni deficiti ili suficiti trebalo da budu određeni takozvanim proizvodnim jazom, dakle razlikom između potencijalnog i ostvarenog proizvoda – veći negativni jaz, veći fiskalni deficit i obrnuto. Konačno, razlika između ostvarenog fiskalnog deficita i onog koji bi bio u skladu sa potencijalnom proizvodnjom meri restriktivnost, manji deficit nego što je potrebno, ili ekspanzivnost, veći nego što je potrebno.
Ovo je jednostavan postupak zato što je dovoljno da vidimo šta se događa sa rastom BDP, i kako se menja ili se ne menja udeo javne potrošnje i javnih prihoda u njemu. Recimo, ako je privredni rast bio ili bi, potencijalno, trebalo da bude 4 posto godišnje i da je javna potrošnja 46 posto BDP, tada bi usporavanje na nulti rast trebalo da poveća udeo javne potrošnje u BDP za 2 procentna poena, dakle na 48 posto; više od toga znači da je fiskalna politika podsticajna, a manje da je štedljiva. Javni bi, pak, prihodi trebalo da ne menjaju udeo u BDP; ako rastu, fiskalna je politika štedljiva, a ako se smanjuju, ona je podsticajna. To znači da se fiskalni deficiti, razlika između potrošnje i prihoda, povećavaju kada se rast usporava i smanjuju kada se rast ubrzava.[3]
Uzmimo, dakle, podatke za poslednjih desetak godina. U dobra vremena (visoka stopa privrednog rasta, recimo u periodu 2004-2008) rastu javni rashodi i uglavnom stagniraju javni prihodi (u odnosu na BDP) uz čak povećanje deficita (u periodu 2006-2008. u odnosu na prethodnih nekoliko godina), što u zbiru verovatno daje podsticajniju fiskalnu politiku nego što je bilo opravdano, budući da je ostvarena stopa rasta verovatno bila nešto iznad potencijalne. Dok u vreme krize (od 2009. do danas) javna potrošnja ne raste značajno u odnosu na BDP, i zapravo varira na nivou neznatno višem od predkriznog (prosek 2006-2008, 45,8, dok je prosek u 2009-2013, 46,6 posto BDP). Javni prihodi, pak, uglavnom stagniraju (u odnosu na BDP) ili se čak smanjuju u odnosu na predkrizni nivo (prosečno 43,8 posto BDP u periodu 2006-2008, dok prosečno 41,4 u periodu 2009-2013).[4]
Kada je reč o kretanju javnih prihoda, do stagnacije ili smanjenja u poslednjih pet godina dolazi uprkos promenama poreskih stopa (i doprinosa, mada marginalno) koje se uglavnom povećavaju. To je najvećim delom posledica smanjenja spremnost poreskih obveznika da plaćaju poreze; dolazi, dakle, do spontanog posezanja za fiskalnim podsticajima na strani poreskog tereta. To povećanje poreskih stopa je takođe restriktivno, što će reći da se fiskalnom politikom obeshrabruje privredni rast u uslovima kada se on i onako usporava ili je čak reč o recesiji, mada se taj efekat delimično neutrališe smanjenom spremnošću da se plaćaju porezi.
Ukupno uzevši – stagnacija ili marginalni rast javne potrošnje i stagnacija ili pad javnih prihoda (oba u odnosu na BDP) – fiskalna politika je u vreme krize bila restriktivna imajući u vidu veliki proizvodni jaz. Uz to, u meri u kojoj se posezalo za povećanjem poreza, to je vodilo povećanju evazije, kojom se, što je posebno važno, težilo očuvanju potrošnje, ali ne i investicija.
Dakle, smanjenje javne potrošnje i povećanje poreskih stopa su imali posebno negativne efekte na investicije, koje padaju praktično iz godine u godinu od početka krize.
Koji su efekti te politike na održivost javnog duga, što je najvećim delom i bilo opravdanje da se ona vodi, ili, drukčije rečeno, koliko je ta fiskalna politika održiva (održivost znači sposobnost ili spremnost da se dug vrati pod uslovima pod kojima je uzet)? Javni dug je povećan sa nešto manje od 30 posto bruto domaćeg proizvoda u 2008. na više od 60 posto ove godine uz očekivano povećanje na 70 posto do kraja sledeće godine, u najvećoj meri usled veoma niske, zapravo nulte, prosečne stope rasta. Mnogo važnije je da su uslovi finansiranja javnog duga takvi da je veoma teško obezbediti njegovu održivost u uslovima kada se očekuje gotovo stagnantan privredni rast i u nekoliko sledećih godina. Zapravo, ako se uzme da se povećava implicitna kamatna stopa (plaćene kamate kroz dug) i da je ona sada verovatno iznad 5 posto (to je nominalno, ali je većim delom u stranom novcu, što je onda kao da je realno, ako dinar depresira bar u skladu sa inflacijom), a da je uporedivi očekivani privredni rast niži (realno oko nule sledeće godine, a do tri posto dugoročno posmatrano, bar po vladinoj fiskalnoj strategiji), održivost bi zahtevala odgovarajuće primarne fiskalne suficite (razlika između javnih prihoda i javne potrošnje minus izdaci za kamate) kako bi se ovaj nivo javnog duga stabilizovao.
Ako je, otprilike, planirani primarni deficit za sledeću godinu negde oko 4 posto BDP (7,1 BDP ukupni deficit minus nešto više od 3 posto BDP kamata; prosečni deficit u periodu 2009-2013. je iznad 5 posto BDP, uz prosečne izdatke na kamate od nešto više od 2 posto BDP, što daje primarni deficit od 3 posto BDP u proseku), a kamatna stopa je viša od stope rasta za negde oko 2 procentna poena (prethodnih godina je odnos bio drukčiji usled više stope inflacije, ali uz značajnu depresijaciju dinara), to znači da bi bila potrebna fiskalna konsolidacija od oko 5 posto BDP (više od 10 posto konsolidovanog budžeta) da bi javni dug bio stabilizovan (da se ne povećava u odnosu na BDP) na oko 70 posto, jer bi bio potreban primarni suficit od više od 1 posto od BDP (ili fiskalni deficit, primarni plus kamate, oko 2,5 posto BDP). Ovo je back-of-the-envelope računica i ima za cilj samo da ukaže na težinu problema. Problem nije mnogo manji ako je potrebna fiskalna konsolidacija od recimo 2 posto BDP, koja bi uz to bila nedovoljna, jer bi javni dug i dalje nastavio da se povećava.
Dakle, fiskalna politika u vreme krize nije bila podsticajna kako se ostvareni rast ne bi suviše udaljio od potencijalnog; štaviše, restriktivna, štedljiva, fiskalna politika je imala negativan uticaj na privredni rast i time je ugrozila održivost javnog duga, jer se on više nego udvostručio u odnosu na BDP. I, konačno, sada je javni dug na takvom nivou da zahteva dodatnu štednju, kojom će se otežati privredni oporavak i značajno povećati rizik da se javni dug neće moći uredno vraćati.
Drukčije rečeno, nastavak ovakve fiskalne politike vodi krizi javnog duga.
Vratimo se pretpostavci da je fiskalna politika usklađena sa dugoročnim javnim preferencijama, šta se o njima može zaključiti iz promena u strukturi javnih rashoda i izvora javnih prihoda? Pođimo od pitanja kako bi trebalo da izgledaju javni rashodi u krizi kada je javna potrošnja podsticajna? Za očekivati je rast izdataka na sve vrste socijalnih osiguranja i povećanje javnih ulaganja. Makroekonomski posmatrano, prvo održava potrošnju, a drugo zaposlenost. Kako postoji pozitivna asocijacija javnih i privatnih ulaganja u uslovima nedovoljne zaposlenosti, to dodatno opravdava rast javnih ulaganja. U poslednjih pet godina, međutim, javna ulaganja nisu povećana i verovatno su smanjena u odnosu na BDP. Izdaci za socijalno staranje (penzije) i zaposlene su uglavnom stagnirali (u odnosu na BDP). Porasle su subvencije (ako se u njih uračunaju i preuzimanja gubitaka privatnog i javnog sektora) i verovatno izdaci na kupovinu robe i usluga (sve u odnosu na BDP). Kao posledica, doprinosi rastu potrošnje i ulaganja, pa tako i BDP, su bili mali ili negativni.
Na strani prihoda, povećane su stope poreza na dodatu vrednost, akcize i sada i na dohotke (uz zamrzavanje plata i penzija, što je vid inflatornog poreza). Uz to, povećavaju se ili se može očekivati da će se povećavati troškovi javnih i komunalnih usluga i svake vrste taksa i drugih parafiskalnih izvora prihoda. Uz to, raste privlačnost poreske evazije. Što sve zajedno vodi smanjenju poreske efikasnosti kao i optimalnosti poreskog sistema. Prvo zato što se spontano vrši poreska relaksacija, a drugo zato što se porezi i drugi nameti povećavaju tamo gde se mogu naplatiti, a ne tamo gde je njihov negativni uticaj na privrednu efikasnost najmanji. Ukupni efekat na privrednu aktivnost je teško sagledati.
Dakle, ovakva politika fiskalne konsolidacije nije socijalno osetljiva, a ne podstiče ni rast niti zapošljavanje.
Na osnovu stanja javnih finansija, nije teško zaključiti kako bi trebalo da izgleda fiskalna politika: na strani rashoda, potrebno je smanjenje subvencija, izdataka na zaposlene i na kupovinu robe i usluga, a na srednji i duži rok reforma socijalnog staranja i sistema obrazovanja; na strani prihoda, potrebna je fiskalna devalvacija, preraspodela i smanjenje poreskog tereta, koja će se inače nastaviti da se sprovodi spontano, jednim delom i preko smanjenja zaposlenosti – dakle, potrebno je smanjiti ukupni poreski teret i to pre svega manjim opterećenjem rada.
Iz toga bi se verovatno moglo zaključiti da bi efekti poreske reforme, usklađivanja poreskog sistema sa privrednom efikasnošću, trebalo da budu veći od onih koji se postižu povećanjem poreskog tereta i efikasnosti naplate poreza. Šta se time postiže? Kako se porezi plaćaju iz dohodaka, nezavisno od toga da li su posredni ili neposredni, poreska reforma bi imala za cilj očuvanje ili čak povećanje potrošnje i ulaganja uz veći relativni teret na prihode od rada (i penzije) i manji teret na prihode od kapitala. Ovo bi trebalo da održi potrošnju uz povećanje ulaganja. Dodatni pozitivan efekat bi trebalo da dođe od drugih mera privredne politike, dakle od monetarnih i regulatornih mera.
Ovde bi možda imalo smisla određeno razjašnjenje. Obično se nalazi, u istraživanjima te vrste, da su kod fiskalnih konsolidacija – dakle smanjenja fiskalnog deficita kako bi se ili obezbedila održivost javnog duga ili se on uskladio sa nivoom koji se želi – manji negativni efekti po privredni rast ako se smanji javna potrošnja nego ako se povećaju porezi. To bi trebalo da znači i da je manji doprinos ubrzanju privrednog rasta povećanje javnih rashoda od smanjenja poreza. Zašto bi bilo tako?
Odgovor u velikoj meri zavisi od toga na čemu se štedi i koji se porezi smanjuju. Ukoliko se povećavaju javna ulaganja, to svakako doprinosi privrednom rastu, jer se povećava zaposlenost; povećanje tekuće, pak, javne potrošnje znači, velikim delom, veće plate i penzije. Smanjenje poreza ima uglavnom simetričan uticaj na plate i penzije, pa tako i na potrošnju, uz to što se smanjuje negativni uticaj poreza na privatna ulaganja i zapošljavanje. Ukoliko se, kao što je obično slučaj, smanjuju javna ulaganja kada se štedi, onda bi pozitivan efekat smanjenja poreza, pre svega onih koji opterećuju rad, trebalo da ima veći doprinos od eventualnog povećanja javne potrošnje. Što bi trebalo da znači i da bi negativan efekat smanjenja javne potrošnje trebalo da bude više nego nadoknađen simetričnim smanjenjem poreza.
Pojednostavljeno: smanjenje javne potrošnje nadoknađuje se smanjenjem javnih prihoda uz to što ovo drugo ne podstiče samo potrošnju već i ulaganja ukoliko se smanji teret na rad (pre svega doprinosi). Usled toga, efekat poreske reforme na privredni rast bi trebalo da bude pozitivan, gde bi veličina tog efekta zavisila od komplementarnog smanjenja javne potrošnje.
Ovde valja dodati ocenu, pomenutu u uvodu, da je neposredni uzrok krize u padu priliva stranih finansijskih sredstava, usled čega je potrebno da se privreda i država razduže prema inostranstvu. Pri tome, država povećava zaduženost kako bi umanjila negativne efekte razduživanja privrede. Usled toga i rast javnog duga, koji je potrebno takođe vratiti, dakle potrebno je da se država razduži, opet u velikoj meri prema inostranstvu (više od polovine javnog duga je u stranom novcu, a ostatak je takođe, verovatno, indeksiran u stranom novcu). Ovo je važno zato što se ponekad ukazuje na primere zemalja koje su povećale poreze u vreme krize kako bi održale željeni nivo javne potrošnje. Recimo, ponekad se daje primer Francuske i to se objašnjava činjenicom da su u toj zemlji socijalisti na vlasti (a ne neoliberali).[5] No, ako je javni dug uglavnom unutrašnji, kao što je slučaj u Francuskoj, viši poreski prihodi, pogotovo ukoliko se bar delimično utroše na javna ulaganja, zapošljavaju i tako održavaju privrednu aktivnost. Drukčije stoji stvar ukoliko je dug u stranom novcu ili je prema inostranstvu, recimo kao u Grčkoj, Španiji ili Srbiji. U tom slučaju, viši porezi idu na otplatu stranih dugova, jer se oni ne mogu refinansirati po održivoj kamatnoj stopi, usled čega ne podstiču ni javnu potrošnju niti ulaganja.[6]
Najbolja kombinacija je povećanje javnih ulaganja i smanjenje poreza uz smanjenje tekuće javne potrošnje do nivoa, ako je to potrebno, neutralnog efekta promenjene fiskalne politike na privredni rast. Ako nije, onda bi se smanjenjem poreza mogao podstaći rast podrškom privatnoj potrošnji i ulaganjima.
Kamata i kurs
Uzmimo sada monetarnu politiku. Ostavimo po strani režim – koji se može okarakterisati kao de facto fiksni kurs uz povremene depresijacije i devalvacije – i pogledajmo trenutno stanje stvari. Kako bismo mogli da ocenimo trenutni karakter monetarne politike? Uzmimo jednostavno Tejlorovo pravilo[7] i pretpostavimo da je trenutni proizvodni jaz negde oko 4 posto (realno) i uzmimo da su deflatorni pritisci dominantni tako da stopa inflacije teži nuli ili, opet konzervativno, nekoj stopi bliskoj nuli, recimo 2 posto. To daje referentnu kamatnu stopu od 2 posto. Kako ne znamo koja je elastičnost kursa na promene u referentnoj kamatnoj stopi, ne znamo ni koliki bi eventualni doprinos imala depresijacija kursa – ukoliko bi do nje došlo, usled smanjenja referentne kamatne stope – na ubrzanje inflacije. Uzmimo da je ta elastičnost trenutno znatno smanjena; budući da padaju i privatna i javna potrošnja i ulaganja, ne bi bilo nerealistično predvideti da bi referentna kamatna stopa mogla da se smanji (ne odjedanput) na negde oko 4 posto uz ciljanu inflaciju od oko 3 posto (ili čak 4 posto) i uz određenu depresijaciju kursa. To bio svakako bio značajno povoljniji monetarni okvir od postojećeg. Trenutno je realna kamatna stopa izuzetno visoka (otprilike, nominalna kamatna stopa minus stopa inflacije, dakle 9,5 minus, recimo, 4 posto, što daje realnu kamatnu stopu od oko 5 posto), iako nije potrebna da bi se održao kurs budući da su deflatorni pritisci dominantni (stvari mogu da izgledaju drukčije u očekivanjima, usled čega ostaje pitanje monetarnog režima i uverljivosti i posvećenosti monetarne politike). Koliki bi mogao da bude pozitivan efekat smanjenja referentne kamatne stope na privredni rast nije lako reći, ali bi doprinos finansijskoj stabilizaciji svakako bio povoljan.
Dakle, smanjenje takozvane referentne kamatne stope uz eventualnu blagu depresijaciju i umerena inflatorna očekivanja bi trebalo da ima podsticajan efekat na potrošnju i ulaganja uz očuvanje spoljne konkurentnosti, dakle pozitivno bi delovalo na izvoz.
Kada je reč o izvozu, važno je ukazati na činjenicu da ima više smisla očekivati ulaganja koja imaju za cilj izvoz od onih koja računaju na domaće tržište. Zašto? Zato što je ograničenost tražnje za male privrede manji problem na svetskom nego na domaćem tržištu. Usled toga je posebno važno da monetarna politika ne deluje negativno na konkurentnost privrede.
Koji bi bio eventualni uticaj monetarne politike na očuvanje finansijske i fiskalne stabilnosti? Da bi se to videlo, valja najpre zapaziti da dugovi, javni i privatni, nisu od odlučujućeg značaja za finansijsku održivost javnih i privatnih bilansa. Mnogo veći značaj imaju privredni rast i kamata i zapravo njihov odnos: ukoliko je stopa rasta viša od kamatne stope, dugovi su održivi kolikogod da su veliki, usled čega i dostupnost dodatnih kredita, dakle finansiranje deficita, ne bi trebalo da predstavlja problem. U suprotnom, dakle kada je kamatna stopa viša od stope rasta, dodatno zaduživanje može da povećava rizik da se nagomilani dugovi neće moći vratiti. E sada, u krizi, privredni se rast usporava, pa trošak kamata raste a sa tim i rizik nesolventnosti, koji se onda dodatno prenosi na rast kamatnih stopa.[8] Tu je, dakle, ključna uloga monetarne politike, bar dotle dok može da utiče na smanjenje kamatnih stopa.
Problem privreda kao što je srpska jeste u tome što su dugovi uglavnom u stranom novcu, pa je uticaj monetarne politike ograničen. Strani se, pak, dugovi povećavaju ukoliko postoji deficit u razmeni sa inostranstvom, dakle deficit na tekućem računu bilansa plaćanja. U meri u kojoj se on smanjuje, povećava se prostor uticaja monetarne politike. Što je osnov za tvrdnju u ovom napisu da postoji povećan prostor za značajnije smanjenje kamatnih stopa usled toga što se deficit sužava kao posledica bržeg rasta izvoza od uvoza.
Tako da bi monetarna politika mogla više da doprinese finansijskoj stabilnosti nego što je to trenutno slučaj, jer visoke kamatne stope u uslovima niske stope privrednog rasta čine sve bilanse neodrživim.
Strukturne reforme
Konačno, regulatorna politika ili ono što se zove strukturnim reformama. Potencijalna i dugoročna stopa rasta zavise od toga kako su regulisana tržišta. U trenutnim okolnostima, strukturne reforme imaju ne samo uticaj na efikasnost privrednog sistema već i na kredibilnost privredne politike jer govore o stepenu posvećenosti privrednih vlasti ubrzanju privrednog rasta i održivosti javnih (i spoljnih) obaveza. Kako je sadržaj ovih reformi posebna tema, a i o njima se više zna, možda ima smisla samo reći nekoliko opštih stvari.
Prvo, potreban je prelazak na „čvrsto budžetsko ograničenje“. Ne samo kada je reč o javnim preduzećima, već i kada je reč o privatnom sektoru. To je ključno ne samo da bi se povećala efikasnost privrednih aktivnosti, već i da bi se obezbedilo valjano funkcionisanje finansijskog sektora. To podrazumeva ukidanje subvencija (onih koje nisu neka vrsta osiguranja za rizik, primera radi u poljoprivredi, ili nisu pokriće za eksterne efekte, kao kod ulaganja u infrastrukturu, gde bi poseban značaj trebalo da ima javno i privatno partnerstvo). Takođe, potreban je mnoge efikasniji postupak stečaja, razvoj izvansudskog poravnanja i mnogo efikasnije tržište dugovima, posebno korporativnim.
Drugo, potrebna je optimalna konfiguracija prava i rizika na tržištima proizvoda i rada. Za to je ključna regulativa tržišta rada. Preduzetnici moraju da snose svoj rizik sopstvenim sredstvima, a radnici rizik izbora profesije i poslodavca. Prava radnika štite od toga da se pogrešne preduzetničke odluke prebace na plate ili zaposlenost kako bi se izbegao gubitak na prihodima od kapitala, ne garantuju međutim platu ili dohodak. Postojeći sistem ne štiti prava radnika i ne obezbeđuje potrebnu odgovornost preduzetnika.
Na ovome se možda najbolje vidi socijalna uloga države, koja je samo jedan vid osnovne uloge države da služi kao netržišni oblik osiguranja od rizika. U ovom slučaju, reč je o rizicima koji su makroekonomski ili su strukturni, dakle za koje ne postoji valjano ili potpuno privatno osiguranje. U uslovima krize ili gubitka konkurentnosti, usled tehnoloških ili promena u produktivnosti, društvo deli rizik povećanja broja nezaposlenih. U većini drugih slučajeva, dodatna ograničenja na ugovore o radu u privatnom sektoru imaju uglavnom negativne posledice kako na plate tako i na zaposlenost. Ukoliko su porezi i doprinosi veliki, to će uticati negativno na neto platu, a ukoliko se time poskupljuje rad, to će smanjiti ukupnu zaposlenost, dok će značajna ili visoka stopa nezaposlenosti imati najveći uticaj na održanje niskog nivoa plata, usled povećane konkurencije na tržištu rada.
Ovo je drukčije u državnom i javnom sektoru budući da se oni finansiraju jednim ili drugim vidom prinude budući da je reč o budžetskim ustanovama. Tu postoji i dodatni problem razlike u uticajnosti na odluke o platama i drugim naknadama, što zna da vodi većim primanjima u administraciji ili u službama bezbednosti, a osiromašenju onih koji rade u zdravstvu, školstvu i drugim sličnim ustanovama, ukoliko nemaju pristup sopstvenim izvorima finansiranja. Nije teško videti kako bi to trebalo da se reguliše, mada to u Srbiji nije lako imajući u vidu broj onih koji primaju plate iz budžeta i stoga njihov politički uticaj.
U tim okolnostima, značajnu ulogu može da odigra socijalni dijalog, no on u zemljama u kojima dobro funkcioniše, primera radi u Austriji, ima za cilj da očuva spoljnu konkurentnost privrede (tako da troškovi rada ne rastu brže od produktivnosti), a i da obezbedi održivost domaće tražnje, kako odgovarajućom politikom dohodaka, tako i aktivnom politikom zapošljavanja. Cilj nije da se štite plate, ako bi to ugrozilo konkurentnost, i nije da se brane radna mesta, ukoliko to zahteva trajne državne subvencije.
Treće, potrebna je podrška malim i srednjim preduzećima, jer je njihov pristup finansijskom tržištu ograničen, a oni po prirodi stvari čine najveći deo privrede. Tačno je, međutim, zbog značaja rastućih prinosa, da je potreban određeni nivo ulaganja u fiksne troškove (infrastruktura, ne samo fizička, i obrazovanje) i povezanost sa većim i multinacionalnim preduzećima. Opet, nije teško videti kako bi to trebalo da bude regulisano, ukoliko se ne održava jedan ili drugi vid oligarhijskih odnosa između poslovnih krugova i vlasti.
Ove reforme imaju veliki uticaj na međugeneracijsku pravdu. Kako one treba da obezbede da ostvareni privredni rast bude na nivou potencijalnog, njima se obezbeđuje i da mlađe i buduće generacije ne moraju da žive gore usled toga što današnje nisu sposobne da usklade potrošnju i ulaganja, privatnu i javnu, tako da zaposlenost bude puna i da se povećava proizvodnost. To podrazumeva i značajno drukčiji odnos prema štednji i ulaganjima, čemu regulatorna reforma treba da doprinese. Trenutni sistem stimuliše život od danas do sutra, što je sasvim nepravično prema mlađim i budućim generacijama.
Zaključak
Sažeto: poreska reforma bi trebalo da je podsticajnija od politike štednje ili, drukčije rečeno, ovo drugo zavisi u velikoj meri od ovog prvog; monetarna politika bi mogla da ima značajan pozitivan efekat; strukturne reforme su nužan uslov da privredna politika bude održiva i uverljiva, o dugoročnom privrednom rastu i da ne govorimo.
Reforme bi trebalo da budu sveobuhvatne zato što će se takvim programom istaći posvećenost da se sve te promene i sprovedu. Ukoliko posvećenosti nema, ili se ona ne očekuje, nema ni promene ponašanja, jer ona tada nije dovoljno racionalna. To ne znači da je moguće sve reforme sprovesti u istom vremenskom periodu, ali se postiže njihova održivost, što će reći da svaki novi korak čini sledeći poželjnijim i izvodljivijim.
Peščanik.net, 08.01.2014.
- Znatno proširena verzija podsetnika za razgovor u Ministarstvu privrede, uglavnom da bi se ne baš jednostavna, i svakako ne naročito zanimljiva, materija učinila koliko-toliko dostupnom (nedovoljno uspešno, bojim se). ↑
- Videti detaljno u: G. Mourre et al. (2013), Cyclically-adjusted budget balance used in the EU fiscal framework: an update. European Economy Economic Paper 478. ↑
- Detaljnije i dokumentovanije o tome u V. Gligorov et al., Animal Spirits still Dimmed: Slow Recovery Expected. wiiw 2013. ↑
- Poređenja radi, stopa rasta u EU je za oko 4 procentnih poena niža nego u predkriznom periodu (2004-2008), dok je udeo javne potrošnje u BDP povećan za oko 3 procentnih poena, a javnih prihoda za više od 1,5 procentnih poena; zavisnost od proizvodnog jaza je veoma mala: potrošnja i prihodi ne rastu i ne padaju sa veličinom proizvodnog jaza. U grupi takozvanih novih zemalja članica, proizvodni jaz je gotovo 6 procentnih poena, javni rashodi imaju za oko jedan procenti poen veći udeo u BDP, dok je udeo prihoda povećan za manje od pola procentnog poena. Imajući u vidu značajna povećanja fiskalnih deficita i rast javnog duga, to znači da su oni uglavnom uzrokovani usporavanjem privrednog rasta. Na sam, pak, rast je fiskalna politika delovala negativno kako na strani potrošnje, tako i na strani prihoda. ↑
- Francuski javni prihodi su povećani za oko 3 procentna poena u 2013. u odnosu na predkrizni nivo; javni, pak, rashodi za oko 4. ↑
- U Španiji su, ipak, javni prihodi smanjeni, u odnosu na BDP, dok su u Grčkoj i Portugalu povećani; javni su rashodi značajno povećani u tim trima zemljama, pa tako i njihovi fiskalni deficiti, što je jednim delom omogućeno sporazumima sa Evropskom unijom. ↑
- Referentna kamatna stopa centralne banke jednaka je 1,5 puta inflacija plus 0,5 puta proizvodni jaz (razlika između ostvarenog i potencijalnog rasta) plus 1. ↑
- O tome više u V. Gligorov et al., Crisis is Over, but Problems Loom Ahead. wiiw 2010. ↑
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Vladimir Gligorov (see all)
- Kosmopolitizam je rešenje - 21/11/2022
- Oproštaj od Vladimira Gligorova - 10/11/2022
- Vladimir Gligorov, liberalni i nepristrasni posmatrač Balkana - 03/11/2022
