Foto: Ivana Karić
U nekim novinama primetio sam da se u prvih deset kompanija po visini profita, prošle, 2016. godine, u Srbiji probilo Javno komunalno preduzeće Beogradske elektrane.
Dakle, ovo preduzeće, koje se uglavnom bavi gradskim grejanjem, prošle godine se sa profitom od oko osam milijardi dinara probilo na četvrto mesto na tabeli najprofitabilnijih kompanija čitave Srbije. Ispred ovog komunalnog preduzeća su po profitu, koliko sećanje služi, samo NIS sa oko 16 milijardi dinara, zatim Telekom sa oko 15 milijardi i Telenor sa nešto manje od devet milijardi dinara. To je vrh tabele najprofitabilnijih kompanija Srbije u prošloj godini koji, sam po sebi, pokazuje izvesnu bizarnost svake lestvice uspešnosti u našoj privredi.
Da odmah kažem, nemam načelno ništa protiv što se jedno gradsko preduzeće, koje uglavnom prodaje grejanje građanima Beograda, probilo toliko visoko na tabeli profitabilnosti, ali mi se nameće pitanje kako je to uspelo jednom preduzeću koje praktično nema tržišnu konkurenciju na području na kojem prodaje svoje proizvode i čije cene se, dakako, određuju uglavnom političkim odlukama organa gradske samouprave. Iako malo znam o poslovanju Beogradskih elektrana, trenutno mi je jedina ideja da je ova kompanija vešto iskoristila snižavanje “ulaznih troškova” tokom prošle godine, to jest da je vešto pokupila benefite od pojeftinjenja prirodnog gasa i naftnih derivata.
To što deo benefita nije, izgleda, upućen potrošačima Beogradskih elektrana, na primer nekim sniženjem cena grejanja, možda je posledica procene da će sniženje ulaznih troškova trajati relativno kratko ili da su nužne rekonstrukcije gradskog sistema grejanja prethodnih godina odlagane do boljih vremena (koja su napokon stigla prošle godine), pa je spomenuti profit neophodno investirati u poboljšanje sistema. U svakom slučaju čini mi se da je izostala neka vrsta “javne rasprave” o takvim pitanjima, a lokalne samouprave su uspostavljene u sistemu upravo zbog toga da bi se takve rasprave mogle češće i demokratičnije obavljati.
Sam vrh gore (ovlaš) spomenute tabele profitne uspešnosti pokazuje, osim komentarisane bizarnosti oko JKP Beogradske elektrane, da se u Srbiji stvari i dalje veoma sporo menjaju i da “kolo vode” i dalje uglavnom kompanije koje se bave gorivom i telefonskim i poštanskim komunikacijama, kao i one koje rade u domenu takozvanih “prirodnih monopola” (lekovi, aerodromi, gradski placevi, osnovna hrana). To je verovatno posledica dugogodišnje krize srpske industrije.
Jedan od mnogih razloga što u našoj privredi nisu “glavne” industrijske firme, kao u većini razvijenih zemalja, verovatno je i taj što Beogradska berza nije postala svojevrsno “tržište kapitala” niti je omogućila neke “linkove” s takvim tržištima u svetu. To je i inače “zasebna priča” u kojoj bi trebalo prvo razjasniti neka “prethodna pitanja”. Među takva pitanja spada i činjenica da se akcije veoma malog broja naših kompanija uopšte i nalaze na listingu Beogradske berze. No, možda je najbizarnije pitanje zašto su naši “najveći privrednici” veoma brzo, raznovrsnim zloupotrebama, ojadili ulagače na našem tržištu kapitala koji su tamo došli da kapitališu svoje ušteđevine, pa su tako ti “najveći” posekli i grane na kojima su i sami mogli brže napredovati.
Novi magazin, 28.07.2017.
Peščanik.net, 29.07.2017.
