1.
Na nekoliko nedelja pre izbora, demokratska opozicija se podelila: većinski, slabiji i uglavnom levo orijentisani deo (Biram borbu!) odlučio se za izlazak na izbore, dok se manjinski, jači i desno orijentisani deo (SSP, Srce, Zajedno) opredelio za bojkot. Na toj strani ostao je i savetodavni tim ProGlas, čiji su se predstavnici sporadično oglašavali, naročito neposredno pred izbornu ćutnju. Bojkotaški deo opozicije razvio je pasivni bojkot prema instituciji izbora i aktivan prema dojučerašnjim saveznicima. Ovakav stav je u Beogradu podelio opoziciono biračko telo. Stav ljudi bio je: Za koga da glasam? Čemu sve ovo? Vidite da izbori nikoga ne interesuju?
2.
Izbori su i te kako interesovali Aleksandra Vučića i njegove satelite, zbog čega su izveli masovnu medijsku kampanju, tamponirajući sve televizije sa nacionalnom frekvencijom, štampane i elektronske medije. Predsednik države je pokrenuo temu „genocidnog naroda“ i nacionalne ugroženosti, fingirajući sudar sa celim svetom u prostorijama UN-a, gde je plasirao navijačko ogrtanje zastavom kao najvažniji program u stranačkoj kampanji na lokalnim izborima u Srbiji 2024. Vladajuća stranka se ni u jednom trenutku nije bavila temama koje su karakteristične za lokalne izbore, već isključivo nacionalnim, nacionalističkim i temama koje su najavljivale buduće korupcionaške afere, maskirane projektima kao što je EXPO 2027. Vučić je po ko zna koji put organizovao paralelni izborni sistem (call centri, batinaši, kupovina glasova, fantomski birači, razni šefovi Dorčola i drugi kriminalci), koji je prvi put demaskiran na decembarskim izborima 2023. Ovoga puta, sistem je pokazao još jednu dimenziju, koja se nije ticala samo biračkih spiskova i izbornih uslova. U pitanju je gola sila koja negira izborne rezultate, kao što je to slučaj u Nišu, Čačku i u nekoliko beogradskih opština gde je opozicija dobila većinu glasova.
3.
Gola sila režima Aleksandra Vučića manifestuje se kroz potpunu uzurpaciju institucija: opština, komisija, policije, pravosuđa. Ljudi koji rade u ovim institucijama nisu ukrali izbore jer im se to prohtelo, pa su po internom dogovoru odlučili da ih pokradu, već su to učinili po nalogu sa najvišeg mesta koji se preko partije distribuirao do najnižeg činovnika u sistemu. Na ovom mestu se pokazala snaga partijskog zapošljavanja u državnim institucijama, koje su postale deo naprednjačke mašinerije za operisanje na terenu, bilo da se izvode mitinzi, prave „svesrpski sabori“, postavljaju kurjaci na društvenim mrežama, botuje na sajtovima, ruši u Savamali ili prekrajaju izborni rezultati post festum. Primer iz Niša jasno pokazuje da su izbori kradeni u vrlo primitivnom vidu, policijskom krađom džakova sa izbornim materijalom i prepravljanjem zapisnika, prevođenjem nevažećih listića u važeće koji su se potom dodeljivali Ruskoj stranci. Partijska država Aleksandra Vučića pritom nije ni vodila računa da se ovi tragovi zametnu, već je to radila otvoreno, znajući da ih niko ne može pravno sankcionisati. Partijska država ima svoje glavne call centre, za koje se koriste velike sajamske i sportske dvorane, gde se inače od večeri prikuplja izborni materijal, tako da se niko nije ni potrudio da razdvoji partijsku od fingirane pravne države. Ona je na Novosadskom sajmu bila spojena – neprijatno je bilo samo slabo plaćenoj omladini koja je radila nečasni posao pozivanja građana uz korišćenje paralelnih biračkih spiskova sa napomenama koje su s vremenom unete uz podatke svakog birača u Srbiji. Ovi izbori su pokazali da je partijska država jedina koja postoji iza fasade i da sa svakim izbornim ciklusom postaje sve moćnija. Doći će dan kada takav koruptivno-politički sistem neće biti moguće smeniti izbornim putem. Na ovim izborima, međutim, još uvek je bilo moguće uraditi nešto.
4.
Veliki deo građana i građanki, međutim, pokazao je da želi promene. Odnosno da su im promene nasušno potrebne, pa je stoga i pored poziva iz centrale da se ostane u bojkotu, ipak izašao na izbore. Naravno, to je bilo nedovoljno za pobedu, naročito za pobedu koja se ne bi mogla tako lako ugroziti golom silom partijske države. Oni koji su bili razočarani podelom opozicije, opredelili su se za pokret Kreni-promeni, koji je tako dobio solidno poverenje građana i bez ikakve predizborne kampanje. Tome u prilog govori i velika podrška listi „Dr Dragan Milić“ u Nišu. Ovi izbori pokazuju da je kretanje izborne energije, od decembra prošle godine ka proleću, kod građana bilo u pravcu povećanja izlaznosti, što je bojkotaški deo opozicije odlučio da zaustavi naglim kočenjem pre žutog svetla. Zbog tog neprepoznavanja političkog trenutka, na duži period, izgubili su građani i građanke Niša, Novog Sada i Beograda.
5.
Strani posmatrači su se i ovog puta pokazali kao ispostave na lokalu, kojima je po svaku cenu neophodno stvaranje kakvih takvih uslova za funkcionisanje jedne autokratske države na rubu Evropske unije. Njihovi izveštaji sa ovih izbora bili su bez dodirnih tačaka sa političkom i pravnom stvarnošću. Kao i obično, oni nisu zainteresovani za stanje demokratije na lokalu, ali jesu za paravan funkcionalne države. Treba razumeti da pobeda na izborima i rušenje lokalnih autokratija ne zavisi od njih već od opozicionih aktera na terenu: svakako, delatnih. I da Novom DSS-u pa ni SPP-u za ovo stanje ne može biti kriv Kristofer Hil; njega demokratija u Srbiji apsolutno ne zanima. Ukoliko nešto doprinosi boljoj biznis komunikaciji između SAD i lokalne administracije, on je spreman da podrži i ovdašnju reviziju istorije, četničke propagandne projekte, kao što mu je i autokratija Aleksandra Vučića sasvim prihvatljiva. Svojevremeno je Montgomeriju Koštunica bio idealan.
6.
Stvaranje partijske države ovde suviše dugo traje i pitanje je trenutka kada će to postati jedina dimenzija funkcionisanja sistema kao u Severnoj Koreji. Ostajanje u bojkotu, kada su izbori u pitanju, otvara široko polje mogućnosti za nesmetano operisanje naprednjaka. Ipak, neke institucije pokazuju da postoje crvene granice, kao što je to slučaj sa nedavnom reakcijom zaposlenih u Republičkom zavodu za zaštitu spomenika, koji su nakon ostavke njihove direktorke potpisali peticiju protiv brisanja kompleksa Generalštaba iz registra kulturnih dobara (deo agende koalicije Biram borbu!). Ovaj gest zaposlenih je važan, ali je pitanje da li je zakasneo? Zakasneo toliko da ga partijska država može obrisati kao osvojene glasove opozicije na nedavnim lokalnim izborima? I šta dolazi nakon što se poništi odluka jedine ovlašćene institucije za upravljanje kulturnim dobrima u državi? Pa isto ono što i sa pokradenim glasovima građana. Nastavlja se vladavina Aleksandra Vučića – ali primenom diktatorske sile, koja pronalazi svoju snagu u partijskoj državi.
7.
U partijskoj državi, na šta opominje protekli 2. jun, sasvim je moguće da u jednoj instituciji gde treba da rade stručna lica, jednog dana osvanu zaposleni koji savršeno rade svoj posao jer sprovode volju svog političkog lidera. Zato Generalštab, Beogradski sajam, lokalna samouprava, pokrajina ili država mogu proći baš kao Savamala – pregaženi u toku jedne noći. U takvim uslovima ne postoji mogućnost bilo kakvog pravnog ili političkog korektiva, budući da je sve izvedeno preko partijske države. Za takve stručnjake, koji će jednog dana raditi na svakom radnom mestu u Srbiji, postoji samo jedna priznata diploma – partijska knjižica SNS-a. Svi oni stručni su za svoj posao, na kome tobože rade, koliko i Milorad Grčić, obrenovački vlasnik pečenjare „Fantazija“, za upravljanje EPS-om.
8.
Deo opozicije koji je izašao na izbore učinio je jedino što je mogao: bio je prisutan na društvenim mrežama i pokušavao je da plasira svoj politički program za rad na lokalu. U Beogradu je to doprlo do 90.000 ljudi koji su im poverili svoje glasove. Pritom, oni su neprestano prolazili kroz špalir sačinjen od Vučićevih medija i bojkot opozicije. U tom smislu, teško je zamisliti nekakvo buduće objedinjavanje ovih opozicionih blokova. Ono je moguće samo u najširem postizbornom procesu kao front antirežimskih partija, ali ideološki gledano, razlike su prevelike. Stoga je opozicija koja je izašla na izbore morala da „bude kažnjena“ zbog svoje odluke o razdruživanju sa desnim blokom, koji je to protumačio kao „izdaju dogovora“. Zbog toga je u bojkotaškom bloku nakon 2. juna uglavnom kružio diskurs „čistih ruku“, „čistog obraza“ i „opravdanog besa“. Umesto ovih DSS-ovskih floskula, bojkotaški deo opozicije bi ozbiljnije morao da preispita svoje opozicionarstvo i političko delovanje u bliskoj budućnosti, isto kao što bi članice koalicije Biram borbu! morale jasno da formulišu svoju politiku na nacionalnom nivou, a pre svega odnos prema nezavisnosti Kosova, ratnoj prošlosti i regionu. Bez te jasne agende oni neće moći da iskorače na viši nivo od lokala, niti da kandiduju drugačiju politiku od Vučićeve. Za razliku od njih, bojkotaška opozicija se po svim ovim tačkama tesno prepliće sa naprednjacima.
9.
Zbog svega ovoga ne treba relativizovati izbore 2. juna. Oni su pokazali dublje slojeve Vučićeve privatne države, ali su napravili i ideološku demarkacionu liniju unutar opozicije. Ako leve opcije budu dovoljno zrele, nastaviće da grade svoj politički program u susret emancipatorskoj politici dok će bojkotaši morati jednom da se pomaknu sa mrtve tačke i pokažu šta zaista žele, osim sređenog biračkog spiska i izbornih uslova. Ostankom u bojkotu i nedelanju, poslovično rečeno, zabijaju sebi eksere u kovčeg, doduše pozlaćene, koje bi njihovi lideri uvek mogli da iskoriste kao investiciono zlato kod glavnog zelenaša i vlasnika partijske države.
Peščanik.net, 10.06.2024.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Kada književnost postane opasna - 01/07/2024
- Rad na crveno slovo - 20/06/2024
- Tekovine 2. juna - 10/06/2024
