Analiza Dejvida Hirsta za Middle East Eye.
U arapskom svetu u toku je tektonski poremećaj, piše Dejvid Hirst, britanski novinar, analitičar i glavni urednik portala Middle East Eye, navodeći da to nema veze sa privremenim i lako rešivim svađama među prinčevima i podelom imperijalnog plena. To nema veze ni sa dva tradicionalna strašila sunitskih vladara: Iranom i Muslimanskim bratstvom.
Ovaj pomak nije pokrenuo trgovac koji se spalio nakon što su mu zvaničnici zaplenili kolica sa hranom u Sidi Buzidu u Tunisu. Niti su se u Kairu dogodile masovne demonstracije sa zahtevom za rušenje diktatora. Ali ova promena bi mogla imati podjednako široke posledice kao što ih je imalo Arapsko proleće pre 15 godina.
Ono što se na Bliskom istoku uobičajeno naziva „pravim“ nacijama arapskog sveta – pod čime se misli na zemlje sa značajnim brojem stanovnika – probudilo se i postalo svesno onoga što se oko njih dešava. Saudijska Arabija i Alžir, pre svega, a potencijalno i Egipat, shvatili su da plan Izraela (otvoren) i Ujedinjenih Arapskih Emirata (prećutan) da dominiraju i kontrolišu ključne pomorske puteve i geopolitička uska grla regiona predstavlja pretnju njihovim nacionalnim interesima, navodi Hirst.
Izraelsko-emiratski plan je jednostavan: razbiti nekada snažne arapske države, preuzeti kontrolu nad ključnim trgovinskim rutama poput moreuza Bab el-Mandeb između Jemena i Roga Afrike, rasporediti vojne baze širom regiona i time obezbediti unosnu vojnu i finansijsku kontrolu do kraja 21. veka.
Politika fragmentacije
U Izraelu se ovaj plan otvoreno zastupa – to je formula koju Tel Aviv pokušava da primeni u Siriji, kroz stvaranje protektorata Druza na jugu zemlje, kao i pokušaje da se isto uradi u oblastima naseljenim Kurdima na severu. Izrael ne želi ujedinjenu Siriju. Fragmentacija takođe stoji i iza priznanja Somalilenda od strane Tel Aviva, jer time izraelska vojska dobija uporište na Rogu Afrike.
Za Abu Dabi takođe važi politika fragmentacije koja je već dugo u toku širom arapskog sveta. Imala je i druge mete, pre svega politički islam. Ali to je bila politika i u Libiji, gde su UAE podržavali generala Halifu Haftara protiv Vlade nacionalnog jedinstva u Tripoliju. Ista politika primenjivana je i u Sudanu, gde su Emirati finansirali i naoružavali Snage za brzu podršku (RSF) i njihovog komandanta Mohameda Hamdana Dagala (Hemedtija), koji je pod sankcijama američkog ministarstva finansija.
Naravno, oni to poriču, ali građanski rat u Sudanu ne bi se odvijao bez značajnog učešća Emirata. Ista politika sprovodi se najmanje deset godina u južnom Jemenu. Plan fragmentacije Jemena proizašao je iz straha UAE da bi Muslimansko bratstvo (al-Islah) moglo da preuzme kontrolu nad zvaničnom jemenskom vladom.
Međutim, Emirati imaju ambicioznije ciljeve od slamanja al-Islaha, koji ima ograničeno prisustvo u manjim delovima severa. Danas veliki plan Abu Dabija ima malo veze sa primirjem Saudijske Arabije sa Hutima – iako su i kampanje protiv al-Islaha i protiv Huta poslužile kao zgodno pokriće. Plan je od samog početka bio da se finansira, naoruža i uspostavi separatistička država u južnom Jemenu, pod okriljem Južnog prelaznog saveta (STC) u Adenu.
Imperijalne ambicije
Separatistička država u južnom Jemenu nije nova ideja, ali ju je Mohamed bin Zajed, predsednik UAE, dramatično ubrzao. Zamalo mu je i uspelo, piše Hirst. Jemen je odavno razjedinjen i razdiran unutrašnjim sukobima, poligon za imperijalne projekte Britanije i Amerike. Kada su Huti preuzeli kontrolu nad prestonicom Sanom 2014, nacionalna vlada bila je prinuđena da ode u izgnanstvo. Čak i nakon povratka njen autoritet na terenu često je više simboličan nego stvaran.
Vođa Predsedničkog vođstva Jemena (PLC) delio je istu prestonicu, Aden, sa Južnim prelaznim savetom (STC). Sam PLC je do nedavno bio nesigurna koalicija frakcija – izuzimajući Hute – čija je tanka većina podržavala Rijad. Politika Abu Dabija da učini STC dovoljno vojno snažnim da može da se proglasi nezavisnom državom koja priznaje Izrael bila je na ivici da postane stvarnost. Sve što je STC-u trebalo bilo je da preuzme dve slabo naseljene, ali geografski velike provincije na istoku zemlje: al-Mahru i Hadramaut, koje čine skoro polovinu teritorije Jemena.
Hadramaut se graniči sa Saudijskom Arabijom, a pojava STC-a u prestonici Mukala bila je znak za uzbunu koji je Rijadu bio potreban. Na velikoj slici Mohameda bin Zajeda koji želi da UAE pretvori u „Malu Spartu“ – preuzimanje Mukale bilo je samo jedna tačka u ostvarenju tog plana. Ali efekat ovog poteza na njegovog suseda, saudijskog prestolonaslednika Mohameda bin Salmana, bio je krajnje dramatičan.
Posezanje za oružjem
Hurst kaže da je predvideo da će se dva princa – koji su zajedno smišljali, finansirali i naoružavali kontra-revoluciju protiv Arapskog proleća u Egiptu, Tunisu, Jemenu i Siriji – na kraju razići, ali da nikada nije zamišljao da će to biti zbog relativno beznačajne luke kakva je Mukala.
Lideri Saudijske Arabije su se osetili ugroženo i shvatili da ako sada ne deluju njihova kraljevina bi mogla postati sledeća meta politike fragmentacije koja se sprovodi svuda oko njih. Zemlja koja je dugo vodila spoljnu politiku polako i iza zavese sada je posegla za oružjem.
Saudijska Arabija je podržala kontraofanzivu jemenskih snaga lojalnih međunarodno priznatoj vladi, kako bi povratili Hadramaut i al-Mahru. Mukala je bombardovana, a borci STC-a primorani na povlačenje. Kada je tri dana kasnije Izrael postao prva država koja je zvanično priznala Somalilend kao suverenu državu, saudijske sumnje su se potvrdile.
Ovo nije bilo slučajno. Ono što se događalo u Jemenu, sa jedne strane moreuza Bab el-Mandeb (Moreuz suza) na ulazu u Crveno more, i sa druge strane na Rogu Afrike, bilo je deo iste strategije. Izrael je kod kuće prodavao svoju odluku o priznanju Somalilenda kao priliku da uspostavi bazu preko koje bi mogao da napadne Hute. Ali bilo je to mnogo više od toga.
Dok je izraelski ministar spoljnih poslova Gideon Sar leteo da se rukuje sa liderom Somalilenda, Abdirahmanom Mohamedom Abdulahijem, saudijski ministar spoljnih poslova, princ Faisal bin Farhan, bio je u Kairu pokušavajući da osigura podršku egipatskog predsednika Abdela Fatah el-Sisija. Sisi je shvatio poruku. Saopštenje egipatske predsedničke kancelarije kaže da su njihovi stavovi identični po pitanju Somalije, Sudana, Jemena i Gaze – što su oblasti pod uticajem izraelsko-emiratskog plana fragmentacije – i da rešenje za svaku zonu sukoba mora „očuvati jedinstvo, suverenitet i teritorijalni integritet tih država“.
Pošiljke oružja iz UAE nastavile su da stižu borcima koje podržava STC. Kada je Saudijska Arabija bombardovala pošiljku oružja i vozila u luci Mukala, direktno je istakla ulogu UAE u naoružavanju južnih separatista. Nekoliko sati kasnije, Abu Dabi je najavio da povlači svoje snage iz Jemena. Čak su napustili i ostrvo Sokotra. Za samo nekoliko sati sav rad, planiranje i finansiranje iz poslednje decenije bili su poništeni.
Tihi kolaps
Tako se menja Bliski istok. Ne preko nameštenih fotografija nasmešenih lidera u Ovalnoj sobi. Niti kroz apsurdnu tvrdnju američkog predsednika Donalda Trampa da je on promenio tok istorije stare 3.000 godina. Već kroz iznenadne i tihe kolapse. Još jedan se dogodio nedavno. STC je bio na ivici kolapsa. Njegov lider, Aidarous al-Zubaidi, nestao je dok je trebalo da se pridruži delegaciji u Rijadu. Na internetu su se širile glasine da je pobegao u planine al-Dhale, svoj rodni kraj. Zubaidi je upravo bio lišen članstva u PLC-u i optužen za izdaju.
Zatim je general-major Turki al-Maliki, portparol saudijske koalicije u Jemenu, rekao da obaveštajne informacije pokazuju da je Zubaidi 7. januara napustio Aden morskim putem i da je otplovio u Somalilend. U međuvremenu, STC je izgubio kontakt sa svojom 50-članom delegacijom u Rijadu. To je bio težak dan za „Malu Spartu“ i njene snove o dominaciji nad regionom. Saudijske društvene mreže, strogo kontrolisani glas kraljevine, su poludeli. Jedan post koji je postao viralan prikazivao je saudijski F16 kako juri nebom, uz pesmu na engleskom: „Ko god nam je zapretio lavovima u jazbini, treba da zna da smo mi ušli u jazbinu i nikoga tamo nismo zatekli…“
Tajni sastanci
Došlo je do promena mnogih odnosa. Mohamed bin Zajed je primetio mladog nepoznatog princa kada su odnosi između dve nacije bili na najnižem nivou. Mohamed bin Zajed je predstavio Mohameda bin Salmana u Vašingtonu, klanu Tramp i, na kraju, u Beloj kući. Mohamed bin Salman duguje svoj uspon do vrha Saudijske kraljevske porodice svom emiratskom susedu, koji mu je stavio na raspolaganje svoju dobro povezanu lobističku mašineriju u Vašingtonu.
Mohamed bin Zajed je bio mozak strategije da novi princ bude naklonjen Izraelu. On je organizovao tajne sastanke između pretendenta na saudijski presto i izraelskog premijera Benjamina Netanjahua. Ali raskid između mentora i učenika bio je samo pitanje vremena. Ni Mohamed bin Salman ni njegova okolina se nisu promenili. Oni su i dalje isti ljudi. I dalje ne poštuju ljudska prava i disidenti kraj njih nisu bezbedni.
Mnoge od tvitova koji napadaju emiratsku strategiju postavlja „Columbuos“, za kojeg se pouzdano smatra da je Saud al-Katani, čovek koji je nadgledao i organizovao ubistvo novinara Džamala Kašogija u saudijskom konzulatu u Istanbulu. U nedelju je tvitovao: „Saudijska Arabija je rekla ne normalizaciji, osim za osnivanje palestinske države. Saudijski projekat je arapski projekat koji stoji uz arapske zemlje i njihove narode i suprotstavlja se projektima uništavanja, podela i raseljavanja. Saudijski projekat zaslužuje podršku Arapa.“
Takođe je indikativno da su usred odlučnih akcija Saudijske Arabije u Jemenu, kralj i prestolonaslednik pozvali na javnu nacionalnu kampanju Saudijaca za pomoć Palestincima. Prikupljeno je 700 miliona rijala (blizu 200 miliona dolara) i kampanja je još u toku. Ljudi koji vode kraljevinu se nisu promenili. Ono što se promenilo je to da su konačno shvatili da regionalni projekti njihovog suseda predstavljaju pretnju njihovom opstanku na vlasti.
Cena nafte
Iako Emirati vole da deluju preko posrednika i tajnih pučeva, Mohamed bin Zajed zna da ne treba da se šali sa svojim velikim susedom. Saudijska Arabija ima 35 miliona stanovnika. UAE ima 10 miliona stanovnika, ali samo milion njih su državljani. Kraj priče.
Kao što je stariji saudijski novinar i analitičar Daud al-Šarian napisao na X: „Pokušaji da se podeli Jemen, Somalija i Sudan nisu izolovani događaji, već jedinstvena putanja koja cilja na preoblikovanje regiona kroz stvaranje džepova nestabilnosti oko Saudijske Arabije. To je deo projekta koji nadilazi prolazne političke sporove i cilja na ulogu Kraljevine kao stuba regionalne sigurnosti i ravnoteže. Svest o prirodi ove putanje je ključna za zaštitu stabilnosti i razumevanje onoga što se događa.“
Dok se Tramp hvali otmicom predsednika Venecuele i govori bez zadrške o preuzimanju kontrole nad najvećim naftnim rezervama na svetu, njegov drugi saveznik na Bliskom istoku ima drugačije planove. Proći će godine, možda decenije, pre nego što proizvodnja nafte iz Venecuele – preuzeta od strane američkih naftnih kompanija – dostigne nivo Saudijske Arabije, ali pravac kretanja je jasan.
Trampove akcije će neminovno sniziti cenu nafte, što nije u nacionalnom interesu Saudijske Arabije, dok je trenutna cena Brent sirove nafte već preniska za saudijski državni budžet. Tramp meša vojnu kinetičku moć sa političkom moći da diktira pravila stranim zemljama daleko od svojih obala. A to su dve veoma različite stvari.
Izlazak iz začaranog kruga
SAD pod Trampom zaista mogu da smene susedne lidere, bombarduju Iran po drugi put i unište ekonomije neposlušnih nacija širom sveta. To niko ne spori. Tramp ima najmoćniju vojsku, a dolar ostaje svetska rezervna valuta. On može verodostojno da preti bilo kome na ovoj planeti.
Ništa ne može da zaustavi desant američkih specijalnih snaga na Grenland, koje mogu da zabodu američku zastavu u led i proglase ga američkom suverenom teritorijom. Ali ono sa čime Tramp ne može da se nosi jesu posledice njegovih postupaka, isto kao što njegovi prethodnici nisu mogli da se nose sa posledicama ratova u Iraku i Avganistanu. Venecuela je dva puta veća od Iraka i njena populacija je dobro naoružana.
Kraljevina Saudijska Arabija ne mora da odgovori simetrično na jasne i otvorene planove Izraela o regionalnoj dominaciji – niti će to učiniti. Ali može da počne da čini život veoma teškim za dve „Male Sparte“ koje seju seme građanskog rata i sukoba širom Bliskog istoka. Upozorenje koje je Saudijska Arabija uputila je dobrodošao razvoj događaja – ne zato što pomaže rastućoj listi naroda koji su pod stalnom okupacijom, uključujući Palestince, Siriju i Liban, već i zato što bi to mogao biti prvi znak da jedna sunitska arapska država počinje da deluje kao nezavisni lider.
To približava dve arapske države, Saudijsku Arabiju i Egipat, trećoj regionalnoj vojnoj sili, Turskoj. Akcije Rijada će naići na odobravanje i u Iranu, koji već godinama tvrdi da regionalnu stabilnost može stvoriti samo regionalni savez koji je autonoman i nezavisan od mahinacija Vašingtona i Izraela.
Alžir, koji je protiv toksičnog saveza UAE i Izraela, takođe bi mogao da se pridruži takvom klubu. To je možda pravo rešenje za milione Arapa i Iranaca i izlaz iz začaranog kruga beskrajnih neuspelih intervencija i okupacija koje podržava Zapad. SAD i Izrael pobeđuju u svakoj bici i gube svaki rat. Njihovi lideri misle da su svemoćni. Krajnje je vreme da im neki arapski lider pokaže da to nije tačno, zaključuje Hirst.
David Hearst, Middle East Eye, 08.01.2026.
Danas, 10.01.2026.
Peščanik.net, 13.01.2026.
