Tek što je prošle sedmice javljeno da se na tenderu za privatizacionog savetnika za prodaju Telekoma Srbija javila samo jedna firma Lazard Freres SAS, u medijski prostor je lansirana stara priča Akademije inžinjerskih nauka Srbije, sa potpisom nekadašnjeg dekana Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu i doskorašnjeg rektora Beogradskog univerziteta Branka Kovačevića – da “Telekom nikako ne treba prodati” jer, navodno, “šteta od te prodaje bila bi neuporedivo veća od svake sume koja bi se za ovu kompaniju mogla dobiti” (Politika, 7. marta).
Već i sama spomenuta osnovna formulacija protivljenja privatizaciji Telekoma ukazivala je na pravac argumentacije koju iznosi prof. dr Kovačević. Jer, kad ima nečeg što je “iznad svake sume”, onda je, dakako, reč o nekakvom svetom nacionalnom i državnom interesu, pitanju narodnog suvereniteta, bezbednosnoj tajnosti kod elektronskih komunikacija, ugrožavanju državnog monopola u nadzoru nad medijskim sadržajima, suštini državne politike prema siromašnim krajevima, zaštiti domaće industrije i radnih mesta, to jest reč je o državnoj politici u celini – koja, navodno, ne bi smela da se vodi “samo radi profita”, itd.
Ne osporavajući, naravno, nikome pravo da se suprotstavlja privatizaciji jednog velikog državnog preduzeća, koje zasad ne posluje sa gubicima nego sa značajnim dobicima, moramo primetiti da inženjeri iz navedene akademije ipak ne shvataju neke primarne razloge koji Srbiju gone na prodaju Telekoma, pa su je čak primorali da privatizaciju ove kompanije prihvati kao deo sporazuma sa MMF-om, koji je nedavno verifikovan kao orijentir srpske ekonomske politike u naredne tri godine.
Na prvom mestu danas reč je o tome da bi apriorno odustajanje od prodaje Telekoma značilo da se plate i penzije svih građana Srbije još moraju smanjivati – da bi zaposlenima u ovoj državnoj kompaniji i njenim domaćim dobavljačima i dalje bilo dobro u “nacionalnom i državnom interesu”.
Zapravo, svi “suverenisti” koji se protive “kolonizaciji” Srbije putem prodaje državnih firmi strancima zaboravljaju u kakvoj se dramatičnoj situaciji nalazi država sa svim svojim građanima i ne zanima ih šta bi sve građanstvo trebalo da izdrži u narednim decenijama da bi Srbija sačuvala sve svoje “nacionalne resurse” i tajnost svojih komunikacija, imala nadzvučnu lovačku avijaciju, veliku železaru i proizvodnju autobusa i kamiona, luksuznu centralnu banku (u kojoj se dve i po hiljade ljudi osećaju kao bubrezi u loju), bolje plaćene i brojnije akademike, diplomatiju na svih pet kontinenata, megafestivale i karnevale, itd. Jer, “suverenost”, ako to nešto doista znači u današnjem međuzavisnom svetu, veomaje skupa institucija.
Neću s tim u vezi ovde da podsećam kakav je bio standard običnih ljudi u Enver Hodžinoj Albaniji ili kakav je taj standard u današnjoj Severnoj Koreji – a reč je bila i ostala o gotovo tragično “suverenim zemljama”. Naročito suverenim prema inostranom kapitalu. Uostalom, oni koji u Srbiji zagovaraju da se odustane od prodaje državnih preduzeća strancima, trebalo bi narodu da objasne i konsekvence takve odluke ili bar da ga uvere da je prodaja NIS-a ruskoj državnoj kompaniji manje “bolna” po nacionalne interese od prodaje, na primer, beočinske cementare francuskom Lafaržu.
Pored te gole iznudice u kojoj se objektivno govoreći nalazi Srbija, zagovornicima odustanka od prodaje Telekoma, pa makar oni bili i inženjeri, trebalo bi objasniti da nema te sile u današnjoj svetskoj ekonomiji koja može očuvati neku privrednu kompaniju koja zapošljava više ljudi nego njena konkurencija (osim ako joj se ne “dodaje” sa računa svih poreskih obveznika), a Kovačević upravo to ističe kao nužno da bi elektronske komunikacije, navodno, bile pristupačne svakom građaninu (ako sam ga dobro razumeo).
One mogu biti pristupačne svakom građaninu samo ako se taj građanin osposobi da može da plati realnu cenu dostupnosti, a to na dugi rok ne može da obezbedi ona socijalna država koja ne poštuje načelo jurnjave za profitom.
Novi magazin, 13.03.2015.
Peščanik.net, 13.03.2015.