Na isteku sto dana vladavine Fransoa Olanda, kako da ocenimo rad prvog čoveka francuske politike? Što se tiče stila, njegova obeležja ubrzo su postala vidljiva. Obnovio je degolovsku interpretaciju predsedničkog položaja: u skladu sa ustavom, sebe vidi kao nadpartijskog arbitra koji pušta premijera, Žan Marka Ajrola, da upravlja. Za razliku od Nikole Sarkozija, Oland ne polarizuje javnost niti budi snažne emocije. Uglavnom ga opisuju kao „poštenog“ i „skromnog“, što su pridevi koji nikad nisu povezivani sa Sarkozijem.
Međutim, tri meseca kasnije, novitet počinje da bledi. Prošle nedelje, komentatori u medijima tražili su od Olanda da počne konkretnije da govori o svojoj politici i prioritetima. Neki novinari krenuli su čak i da ismevaju njegov smireni ton: izraz présidence pépère (mekani predsednik) upotrebile su mnoge novine.
Kuda, dakle, Francuska zaista ide? U skladu sa Olandovim Planom za promenu, objavljenim 4. aprila, nova socijalistička većina u parlamentu usvojila je hrpu zakona pred početak letnje pauze 2. avgusta. Većina njih trebalo je da obezbedi dodatnih 7,2 milijarde evra, da bi se postigli deficitni ciljevi za 2012. Najvažniji zaokret u odnosu na politiku prethodne vlade bila je odluka da se nastavi sa oporezivanjem zarade za prekovremeni rad i da se ukinu državne subvencije kojima se finansira taj izuzetak. „Radite više da zaradite više“, glasio je čuveni predlog Sarkozijeve kampanje 2007. To je navodno trebalo da pospeši ekonomiju tako što će se deregulisati tržište rada. U stvari, ova reforma nije uradila ništa da stimuliše prihode zaposlenih, ali je koštala državu preko 25 milijardi evra u poreskim olakšicama.
Drugim zakonom su ponovo uvedeni doprinosi koje na osnovu plate plaćaju poslodavci – prethodna vlada je ove troškove prebacila na stanovništvo u vidu povećanog poreza. Zloglasni „Tepa“ zakon, usvojen u avgustu 2007 – koji je smanjio poreze na imovinu bogatijima – takođe je izmenjen. Žerom Kauzak, socijalistički ministar ekonomije, izjavio je da ovaj „dodatni doprinos predstavlja krupan korak koji se traži od onih koji mogu da ga priušte“. To je zvučalo kao nelagodna molba upućena bogatašima, umesto kao sigurna odluka. Takav mlak pristup ne nagoveštava odlučnost vlade kada je reč o borbi sa sve širim jazom između bogatih i ostatka stanovništva.
Štaviše, stopa poreza od 75% za one koji zarađuju preko milion evra i nova stopa od 45% za one preko 150.000 odložene su do jeseni. Istovremeno, minimalna plata je povećana za simbolična 2 procenta. To je bio šamar za sindikate i birače sa malim primanjima.
Ali šta je sa čuvenim Tobinovim porezom, uvedenim 1. avgusta? Treba spomenuti da ovaj porez obuhvata samo 0,2 procenta vrednosti finansijskih transakcija. Uveden je još jedan porez na visokofrekventnu trgovinu akcijama. Ovaj takozvani frekventni porez iznosi 0,01 procenat od količine modifikovanih ili otkazanih akcija koja premašuje 80 procenata svih transakcija za mesec dana. Jednom rečju, to je više „netransakcijski“ porez.
Ovi „uspesi“ prikazuju Olandove proklamovane namere o „daljoj regulaciji tržišta“ u novom svetlu. Vlada je iskoristila oporezivanje kako bi odvratila bankare od svesno lažnog naručivanja hartija u pokušaju da izmanipulišu tržište. Obratite pažnju: Oland nije pokušao da zabrani određenu praksu ili da uvede nova pravila. On prosto pokušava da izvuče skromnu korist od sistema takvog kakav jeste.
U kampanji, Oland je obećavao da će ponovo ispregovarati fiskalni sporazum Evropske unije. To je podržala velika većina birača. Dvadeset devetog juna, nakon jednog od onih dramatično koreografisanih EU samita, ponositi Oland pojavio se pred kamerama i svečano objavio: „Evropa je krenula u dobrom pravcu.“
Međutim, francuski predsednik spektakularno je pogazio svoje obećanje. Sporazum Angele Merkel i Sarkozija ostao je neizmenjen. Žan Lik Melenšon, predsednički kandidat Levog fronta, ocenio ga je kao „smandrljanu farsu“. Sve što je Oland mogao da pokaže bio je smešni „pakt za rast“ vredan 1 posto BDP-a Evropske unije (130 milijardi evra). Još je neugodnije bilo otkriće da paket za rast podrazumeva preraspodelu 55 milijardi evra nepotrošenih strukturnih sredstava.
Socijalistički predsednik nije pružio otpor programima štednje Evropske unije, koji dave privredu Grčke, Irske, Italije, Portugalije i Španije. Što je još gore, prećutno ih je podržao, poslavši nečuveno, pomalo uvijeno upozorenje grčkim biračima nekoliko dana pred dramatične ponovljene opšte izbore. Nagovestio je da ukoliko Grci budu opet podržali Sirizu, levičarsku koaliciju protiv štednje, to bi ih moglo koštati članstva u evrozoni.
Devetog avgusta, Ustavni savet Francuske doneo je odluku da usvajanje fiskalnog sporazuma ne zahteva promenu ustava. Za tako nešto bi bila potrebna podrška tri petine poslanika, što je nedostižna većina. Umesto toga, sporazum će stupiti na snagu ako vlada usvoji „organski zakon“ prostom većinom. Oland je rekao da neće biti referenduma o novom sporazumu – boji se da bi ga izgubio.
Ovo ignorisanje demokratije razbesnelo je levicu. Mnogi tvrde da sporazum omogućava Briselu da diktira nacionalnu politiku kroz nametanje sankcija državama koje ne poštuju strukturnu deficitarnu granicu od 0,5 procenata BDP-a. Ovaj diktat će uskoro ograničiti manevarski prostor svim vladama. Štaviše, on dramatično podriva moć parlamenta da usvoji zakone koje smatra dobrim za državu. Kad se Francuzi vrate s godišnjih odmora, mogu da očekuju dodatno rezanje troškova (33 milijarde evra u periodu 2012-2014) i povećanje poreza da bi se ispunio Olandov deficitarni cilj od 3 procenta do kraja 2013.
Oland je odlučio da ostane na kursu kažnjivih mera odricanja koje uništavaju evropske države. Gospodin Normalni tiho je zaplovio neoliberalnim morem – i neće da talasa.
Autor je profesor Francuske i evropske politike na Univerzitetskom koledžu u Londonu.
Philippe Marlière, Inside Story, 21.08.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 28.08.2012.
