Bila sam udata za Tonija Džada. Živela sam sa njim i naše dvoje dece dok se borio protiv užasne amiotrofične lateralne skleroze (ALS), poznatije kao Lu Geringova bolest. Bilo je to dvogodišnje mučenje, od dijagnoze 2008. do njegove smrti 2010, i u tom periodu, Toni je uprkos svemu uspeo da napiše tri knjige. Poslednja, izdata nakon knjiga Teško zemlji i Koliba sećanja, nosi naslov Promišljanje dvadesetog veka, i zasnovana je na razgovorima sa Timotijem Snajderom.1 Počeo je da radi na ovoj knjizi ubrzo nakon što mu je otkrivena bolest; kroz nekoliko meseci bio je paralisan i priključen na mašinu za disanje, ali je ipak nastavio da radi. On i Tim su završili knjigu mesec dana pre nego što je umro. Knjiga je pratila njegovu bolest; bila je deo njegove bolesti, i deo njegovog umiranja.
Reč je o istoriji misli dvadestog veka. Knjiga počinje sa refleksijama o jevrejskom idealizmu i jevrejskoj patnji u Evropi, a završava se poraznim prikazom propasti američke politike u post-hladnoratovskom svetu. To je ujedno i svojevrsna intelektualna biografija. „Svojevrsna“ zato što je Toni retko pisao u prvom licu, a autobiografski delovi su ugurani, skoro preko volje, između ideja, istorije, politike i etičkih dilema ključnih za njegov život.
Ovo ne znači da knjiga nije lična. Za Tonija, ideje su bile neka vrsta emocija, nešto što je osećao i do čega mu je bilo stalo, kao što većina ljudi oseća tugu ili ljubav. Koreni ovoga mogu se pronaći, kao što knjiga otkriva, na samom početku – pa čak i pre početka – njegovog života: Toni je dobio ime po rođaki svog oca, Toni, koja je kao devojčica ubijena u Aušvicu. Dok je stasavao, otac je na njega prenosio strast prema levičarskoj politici i evropskoj istoriji, kao neku vrstu roditeljske ljubavi: Tonijev poklon za trinaesti rođendan bila je Dojčerova trotomna biografija Trockog, koju je prosto progutao. Ideje i potreba za istorijskim objašnjenjem sezale su kod njega duboko, još od tada, pa sve do Promišljanja dvadesetog veka.
Od svih Tonijevih dela, čini mi se da su ovoj knjizi potrebna neka pojašnjenja: scenski aranžman, jer je scena – uslovi u kojima je knjiga pisana – bila toliko mračna, i jer je mrak oblikovao knjigu, njenu formu, ali i ideje. Ovo pišem jer moram da kažem neke stvari o Promišljanju dvadesetog veka – stvari koje mislim da bi on želeo da njegovi čitaoci znaju.
Kada je Toniju otkrivena ALS, znao je da će uskoro umreti. Znao je to i pre nego što su mu lekari rekli; i znao je čak i dok je tragao za svakim mogućim alternativnim objašnjenjem i lekom. Znao je zato što mu se to dešavalo iz dana u dan: šake, ruke, noge, disanje, sve se otimalo kontroli zastrašujućom brzinom. Bilo je nemoguće održati korak sa vrtoglavim i zamornim odlascima kod lekara; sa testovima i svakodnevnim krizama; sa emocijama prevelikim i preteškim da bi se podnele; sa sluđenošću i odlučnošću; sa besom, tugom, očajanjem i ljubavlju.
U jednom trenutku – teško je reći tačno kad, ali bilo je to u vreme kada je počeo rad na Promišljanju dvadesetog veka – ušli smo u nešto što smo zvali mehurom. Mehur je bio zatvoreni svet, alternativna stvarnost, mesto gde smo živeli i odakle smo provirivali. Imalo je zidove – prozirne, tanke zidove – ali oni su bili kao ogledala: mi smo mogli da vidimo one spolja, ali niko nije mogao videti nas, makar smo mi tako mislili. Znali smo da je naš svet čudan i zaseban, da u njemu vladaju pravila bolesti i umiranja, a ne pravila života. Ja sam ponekad mogla da provirim napolje, tako što bih izašla u šetnju i videla nebo, ali Toni nije.
Kako je bivao sve bolesniji, prirodno je da se sve više bojao. Bilo je previše toga u spoljnom svetu što nije mogao da kontroliše: od utičnica za punenje baterija njegove mašine za disanje, preko invalidskih kolica (elektronskih, ali kojima nije mogao da upravlja) i – na kraju – do nepodnošljive dobre volje ljudi koji prosto nisu razumeli. Krio se u svojoj radnoj sobi, svojoj bolesničkoj sobi, svojoj zatvorenoj čauri koja je udomila njegovo sve slabije telo i zarobljeni um.
Što se više krio, utoliko je više bio u javnosti. Njegov lični život, kod kuće i sa prijateljima, bio mu je najveća uteha, ali ujedno je bio i utučen: nije mogao da bude ono što je hteo, i progonilo ga je njegovo staro „ja“ – koje je zvao „stari Toni“, i koje je za njega bilo zauvek izgubljeno. Bilo je i drugih mesta gde mu je bilo lakše da opstane: drugih izlaza ka svetu gde je, makar na trenutak, mogao da pronađe starog sebe. Imejl i bestelesni, virtualni internet su bili takvi portali. Kao i reči i sećanja. Uz pomoć svoje porodice i prijatelja, naročito svog asistenta, Judžina Rasina, koji je znao da sebe učini nevidljivim i da kuca brzinom misli i govora. Toni bi sedeo za kompjuterom i mi bismo mu služili kao ruke, ukucavajući njegove reči i otvarajući mu elektronski prozor u svet. Tako se sve više bavio pisanjem, i intervjuima elektronskim putem – svime što ljudi mogu da čuju ili pročitaju, ali ne i da vide. Promišljanje dvadesetog veka bilo je deo toga: otvor prema svetu.
Prošlost je i dalje bila pokretač njegovih misli. Ali ne više istorija, već sećanje. Sećanje je za Tonija bilo jedino sigurno, i držao se za njega noktima. To je bilo nešto što bolest nije mogla da mu oduzme. Bio je to još jedan izlaz iz mehura, i jedini oblik nezavisnosti koji je imao, i zadržao, do samog kraja. Za prisećanje nikog nije morao da moli: sve je bilo tu, u njegovoj glavi, i dokle god je mogao da govori, mogao je da se služi pamćenjem kako je hteo. To je bilo samo njegovo. Zato je Promišljanje dvadesetog veka knjiga sećanja, ne istorije, čak iako joj je dvadeseti vek tema. Ona nije nalik njegovim ostalim knjigama, koje su se oslanjale na ogromnu hrpu beležaka, referenci, materijala, tabela, činjenica i podataka prikupljenih iz stotina izvora, i pažljivo transkribovanih i poređanih u beležnici.
Promišljanje dvadesetog veka je bilo u njemu. Počeo je da radi na istoriji dvadesetovekovne misli, ali taj rad je bio tek u početnoj fazi kad se razboleo. Kada mu je kolega i prijatelj, istoričar Timoti Snajder, predložio ideju o nizu razgovora, knjiga koju je Toni planirao da napiše pretvorila se, uz Timovu pomoć, u Promišljanje dvadesetog veka.
Nekoliko meseci, Tim je svake nedelje dolazio kod nas sa diktafonom, i sedeo u dnevnoj sobi sa Tonijem; razgovarali bi dva sata – bez pauze. Toni je u svaki razgovor ulazio bez priprema i bez beležaka. Svi mi pamtimo ono u šta najviše verujemo, a Toni je strahovito dobro pamtio činjenice i istoriju. Slušajući iz kuhinje, što se dešavalo često, bila sam zapanjena njegovim sveobuhvatnim znanjem i vladanjem činjenicama, dok je govorio o zamršenim detaljima politike s kraja pretprošlog veka, intelektualnim korenima fašizma, sudbini desničarske misli u posleratnim demokratskim državama. Bila sam navikla na Tonijevu briljantnost, ali i na njegovo vladanje podacima: sada je išao svom snagom.
Bila je to prava poplava znanja. Bilo je to sve što je znao, propušteno kroz filter njegovog ličnog iskustva. A Tim je insistirao da Toni ne samo „govori“ o dvadesetom veku, već i da sebe smesti u taj kontekst. Cionizam su, na primer, tretirali kao momenat i pokret u jevrejskoj misli, i odali su mu puno istorijsko priznanje. Cionizam je istovremeno predstavljao Tonijevu prvu izneverenu političku ljubav, i stalno se vraćao na to kako su mu njegova potpuna – duboko ideološka – posvećenost cionističkim idealima u mladosti (kada je otišao u kibuc i prijavio se da radi kao prevodilac u Šestodnevnom ratu) i kasnije razočarenje, omogućili da „prepozna istu fanatičnu, kratkovidu i skučenu viziju kod drugih“. Ova faza njegovog života obdarila ga je svojevrsnom istorijskom empatijom za često katastrofalne ideološke neminovnosti dvadesetog veka, koje je zatim pokušavao da opiše i analizira.
Za Tonija je podsticaj za pisanje ove knjige – a on je morao biti snažan da bi potisnuo nelagodnost i depresiju koji su ga stalno pratili – prvenstveno bio intelektualni, dakle, pitanje pojašnjenja. Tim je to znao, i kada je razgovor uspevao, što je obično bio slučaj, Toni je postajao drugi čovek. Bolesni Toni, frustrirani i izmučeni Toni, koji nije mogao da jede, ili da se počeše, ili da diše kako treba, koga je telo bolelo od neaktivnosti, mogao je, sa Timom i snagom mentalne i fizičke volje, da pronađe neku utehu i uzbuđenje u misaonom životu. Bilo je nešto u Timu, njegova ozbiljnost i dubina znanja, i njegov protestantski, srednjezapadni moral, što je provociralo Tonija u najpozitivnijem smislu.
U ovo vreme izvan vremena, ideje su bile sve. Toniju su ideje oduvek bile važnije od svega drugog – važnije od prijatelja; važnije, u nekom smislu, i od njega samog. Verovao je – stvarno verovao – da su važnije od njega. On neće preživeti, ali ideje hoće. Kako je bivao sve bolesniji, knjiga je postajala sve važnija. Pretresao je stare teme, izdvajajući vreme da se, na primer, priseti argumenata koje je 2003. u ovom časopisu izneo u prilog zajedničke države u Izraelu,2 ili da još jednom istakne značaj međuratnog istorijskog okruženja Hajekovih ideja o ekonomiji i državnom planiranju – okruženja koje često ignorišu ili ne razumeju savremeni politički komentatori, sa žalosnom posledicom da je „Austrijsko iskustvo… podignuto na nivo ekonomske teorije“ i da je „uticalo ne samo na čikašku školu ekonomije, već i na značajan deo javne debate o merama koje se sprovode u SAD“.
Radne verzije poglavlja stizale bi od Tima, koji je razgovore pretvarao u tekst prema unapred dogovorenom nacrtu poglavlja; onda bi Toni i njegov asistent radili na tekstu, često do duboko u noć. Tekst nije uvek odražavao tačno ono što je Toni želeo da kaže, i nerviralo ga je što u tekstu nije bilo njegovog glasa ili stilske elegancije. On je bio pisac, a transkribovana izgovorena reč – čak i nakon višesatnog detaljnog doterivanja – izgledala mu je nezgrapno, čak iako je umeo (kako je često ponavljao) da govori u pasusima.
Istina je da je knjiga napisana kao kompromis Tonija i Tonija; Tonija i Tima; i pre svega, kompromis Tonija i ALS. Ali to je deo njene snage, čini mi se, i znak Tonijeve istrajnosti dok je pokušavao da zabeleži svoje misli poslednji put. To ne znači da je knjiga ispovedna, čak i kad je autobiografska: Toni je svesno izbegavao da govori o ljudima do kojih mu je najviše bilo stalo, u želji da i njih i sebe zaštiti od svetla javnosti. Nikad nije vodio dnevnik, i nikad nije zapisivao svoje najintimnije misli o sebi i bližnjima.
Možda je Tonija, delom zato što je bio toliko privatna osoba, mučila zamisao o njegovom odlasku, ne sama po sebi (budući da je bio okoreli realista) već zbog njegova dva sina. Očajnički je želeo da ih uči, da ih voli, da ih prati do odrastanja. Imao je mnogo toga da im ispriča o tome gde je bio, koga je poznavao, o knjigama koje je čitao (i napisao), i koju je pouku iz svega toga izvukao. Ovde je izveo nešto neverovatno: projektovao se na onu stranu sopstvene smrti, i pronašao način da nam se obrati iz ambisa. Nisam to sasvim razumela u to vreme, ali sada vidim da mrtvi mogu da pokažu osećanja preko ponora koji deli žive od večnosti. Ali – i to je veliko ali – samo ako se toga sete unapred, pre nego što zaista umru.
Toni je to učinio. Brzo je gubio kontrolu nad svojim životom, ali zagrobni život mu je, ironično, bio nadohvat ruke. On u njega nije verovao za sebe, ali verovao je za ljude koje ostavlja za sobom. Ne kao u nešto natprirodno, mada smo i o tome razgovarali, već kao u čin reči i beleženja: u istoriju. Znao je da će ono što piše biti važno. Promišljanje dvadesetog veka bilo je delo za budućnost koju je znao da neće sa nama podeliti. I to malo autobiografije u knjizi, posvećeno je uglavnom Danijelu i Nikolasu.
Knjiga je napisana u mehuru, i on je na njoj ostavio svoj pečat. Budućnost, Tonijevi planovi, i naš zamišljeni zajednički život, naprasno su izbrisani. I prošlost se promenila, svako je sećanje bilo melanholični podsetnik na fizikalnost i život koji ga je napustio. U normalnom, nemehurovskom svetu, kako ga je on nazivao, ljudi su prihvatali činjenicu da ne mogu predvideti daleku budućnost, ali je sadašnjost uglavnom bila neupitna. Možda ne znamo gde ćemo biti za deset godina, ali većina nas zna šta će raditi danas. Za Tonija se to odjednom preokrenulo. Budućnost – čak i bliska budućnost – bila je sigurna: biće mrtav. Sadašnjost je, s druge strane, bila potpuno nepredvidljiva. Da li će danas moći da pomera ruke? Da li će moći da diše?
Ovaj preokret, zastrašujući crveni pomak u glavi, izmenio je Tonijevo shvatanje politike. Sve je postalo hitno: mogao je da računa jedino na odmah. Njegovo pisanje postalo je radikalnije. Oboje smo knjigu Teško zemlji, sa njenim objašnjenjima rastuće ekonomske nejednakosti u Americi i drugim delovima sveta, i sveopštom izdajom socijaldemokratskih principa, smatrali njegovim Osamnaestim brimerom; dok je u Promišljanju dvadesetog veka ideja o pravdi silovito izbila na površinu. Pa ipak, bilo je tu još nečega. Pravda, nejednakost, politika dobre volje: sve su to bili međaši Tonijeve misli, ali sada su se nagomilavale i druge ideje, ideje koje su morale da se iskristališu privatno i emocionalno, ali ujedno – jer Toni je takav bio, i tako je razmišljao – i kolektivno i intelektualno. Poniženje, sram, strah, bes: to nisu bila samo osećanja. To su bile političke ideje.
Poniženje je bilo najvažnije. Toni ga je osećao neprekidno i ono je bilo tema njegove prepiske sa drugim ljudima obolelim od ALS. Mnogi od njih bili su mlađi od Tonija, siromašni ili zdravstveno neosigurani, sa slabim, ako ne i nikakvim izgledima da prežive. Trebala im je pomoć – praktične socijalne i lekarske usluge. Poniženje je bilo užasno osećanje ali, kako je čvrsto verovao, bilo je i ružna društvena činjenica – i tako ga je trebalo tretirati. „Noć“, njegov esej u kome opisuje „robiju bez prava na uslovnu slobodu“,3 bio je delimično posvećen ovim novim prijateljima, kao što je to bio, u izvesnom smislu, i kraj Promišljanju dvadesetog veka. Tu je Toni žestoko zastupao našu potrebu da „mislimo socijalno“: da čovek, a ne monetarna korist, bude cilj socijalne politike. To nije politika hendikepa ili interesnih grupa; radi se o kolektivnoj odgovornosti i dužnosti koju imamo jedni prema drugima.
Kad je dovršavao knjigu, bolest je ovladala, i prostor za jasno razmišljanje bio je ograničen i nepredvidljiv, isprekidan respiratornim krizama i injekcijama morfijuma. Ali Tonijeve fizičke muke, i njegovo osećanje krhkosti ljudskog dostojanstva, samo su pojačavali njegovu zabrinutost za svet koji je trebalo da napusti.
Uzmimo, na primer, razgovor o našem dobu – „dobu straha“ – s kraja knjige. Strah od gubitka posla, strah od gubitka penzije i od nemaštine, strah od stranaca i tuđinaca koji bi mogli da dođu i počnu da bombarduju. To je strah da naša država više ne može da kontroliše okolnosti naših života. Ona ne može da nas zaštiti od spoljnog sveta. Izgubila je kontrolu. Tu paralisanost strahom, koju Amerikanci, čini mi se, osećaju vrlo snažno, samo podstiče shvatanje da više nemaju ni onu jedinu bezbednost (fizičku bezbednost od terorizma) koju su mislili da imaju.
Politička manipulacija strahom izbezumljivala je Tonija. Nije bio ni uznemiren, ni razočaran, ni frustriran, kao ranije, nego zaista besan. Strah je najdublja emocija, a on je živeo na njenom pragu: smrtni strah od bespomoćnosti i padanja unazad, kao daska, na tvrd asfalt kad nemaš nikog da te uhvati; panični strah od mašine za disanje koja zakaže (i od tada konstantni strah da će se ovo ponoviti); strah od stranaca koji vam guraju cevi u nos i grlo (iracionalno ali razumljivo, tražio je da ja to uradim, čak i kad nisam imala pojma kako); i ogoljeni strah od same smrti. Zloupotrebljavati strah u političke svrhe, što se dešavalo nakon 11. septembra, na primer, za njega je predstavljalo etički prestup prvog reda.
Toni je oduvek bio neskriveni kritičar socijalne nepravde, ali sada je nikako nije tolerisao. Ne da nije tolerisao polovična rešenja – i polovično rešenje je neko rešenje – nego nije tolerisao političku prevaru i intelektualno nepoštenje. Na neki način, stekao je mudrost deteta: Zašto ljudi nisu još besniji? Neki su, naravno, bili, ali Toni nije dočekao Arapsko proleće ili Okupiraj Volstrit. Duboko bi se i aktivno zainteresovao za oba pokreta.
Ništa od ovoga nije ga činilo, barem ne u njegovim očima, „javnim intelektualcem“. Mrzeo je taj termin, doživljavajući ga kao dokaz nesposobnosti naučnika da uspostave veze između obrazovanja i javnog života. Ova podela bila je naša lična trahison des clercs i Toni je proveo drugu polovinu svoje karijere pokušavajući da je ispravi, time što je predavao i razmišljao i pisao što je jasnije umeo. I time što je bio sam. Tonijeva zamisao o tome šta znači biti intelektualac temeljila se na njegovom osećanju usamljenosti, držanja po strani od intelektualne gomile, savetovanja sa samim sobom i nepripadanja nijednoj grupi ili klubu – ali i promišljanja određenog događaja ili problema samog po sebi, prema njegovim činjenicama, a ne prema nekom šablonu (podržavao je intervenciju u Bosni, ali je bio protiv rata u Iraku).
I zaista, najveća muka koju mu je bolest donela bila je ta što Toni nikad – ali nikad – nije mogao da bude sam. U vreme kad je „izgovarao“ Promišljanje dvadesetog veka, izgubio je svoje studente, svoje učionice, svoj radni sto, svoje knjige; nije mogao da putuje niti da se prošeta. Drugim rečima, izgubio je mesta gde je mogao da promišlja svoje ideje. Možda je najozbiljnije to što je izgubio svoje mesto: sve je manje osećao sebe i svoje fizičko biće. Pisanje podrazumeva fizičku ličnost – olovku, papir, tastaturu – dodir koji povezuje glavu sa ispisanom stranom; ono ima ritam, osećaj, stav i tempo, puls koji prožima telo. Sve je to kod Tonija nestalo, ili je bilo ozbiljno narušeno. Dezorijentacija koju je osećao bila je primitivna i duboka. Kako se to može? Pisati bez osećaja za mesto i ličnost meni se čini skoro nemogućim.
Pa ipak je uspeo. A tu nastupa publika – njegova publika. Njegova publika postala je, praktično, jedino mesto gde je, paradoksalno, mogao da razmišlja i bude sam. I zaista je razmišljao naglas, javno, slušajući odjek svojih elektronskih reči u mejlovima, intervjuima, blogovima, i kritički procenjujući njihov efekat. To su bili ljudi koje je mogao nečemu da nauči i sa kojima je mogao da raspravlja. „Oni“ su postali njegovi studenti i kolege. I oni su mu – kao potpuni stranci – pomogli, ne tako što su ga hvalili, već tako što su se sa njim sporili.
To je bilo presudno i za njegov prkos. Dođavola sa bolešću, sudbinom, sa telom, sa budućnošću i prošlošću. Održavao je razgovor, i još ga zaoštravao; njegova publika bi se suprotstavljala – a kada se boriš, osećas se živim. Engagé. To mu je trebalo da bi mogao da nastavi. Zato je i nastavio sa Promišljanjem dvadesetog veka, ono je bilo deo borbe, od njegovih oštrih kritika na račun intelektualaca koji su podržavali rat u Iraku, pa sve do odbrane uloge države u javnom životu. Bio je vojnički disciplinovan, i iako je bio očajan, borio se, govorio ono što je morao da kaže, pažljivo birajući i usavršavajući svaku reč. Jedino je takav intelektualac umeo da bude.
Tako Promišljanje dvadesetog veka predstavlja pretakanje decenija misli i znanja, i duge bolesti, u životni vek idealizma. Takav idealizam se, u ovim okolnostima, mogao održati jedino izrazito disciplinovanim umom, i uz velika lična odricanja. Mislim da Toni nije verovao u idealno društvo. Bio je idealista jedino po pitanju ozbiljne javne rasprave. To je bilo jedino što je, pored ljubavi, opstajalo, bez obzira na sve što mu je odnela bolest, a odnela mu je mnogo. Toni je to nazivao jezgrom. Za mene je to bio sve tanji zrak svetlosti u mraku koji je razdvajao Tonija od svih nas. Ukoliko Promišljanje dvadesetog veka stoji na ničijoj zemlji, između onoga što jeste i što bi trebalo da bude, kao što mislim da stoji, to je delimično zato što je ova knjiga motivisana mrakom, ali i svetlošću. Bila je opkoljena, kao i on.
Zamislite, ako možete, situaciju za njegovim radnim stolom, u njegovoj sobi, dok je dovršavao rukopis, a sve oko njega tonulo u tamu: težak vazduh i slojevi prašine koje je bilo nemoguće obrisati, mirisi koji su bili skoro vidljivi, mirisi antiseptika, cveća, morfijuma, i brujanje zvučnika koji su emitovali njegov sve slabiji glas, prozori koji su otvarani da propuste malo svežeg vazduha i svetla, ali odmah zatim zatvarani da ga zaštite od neprirodne hladnoće koja se uvlačila u njegove nepomične kosti.
Ovde je, u ovoj radnoj sobi, Toni dovršio Promišljanje dvadesetog veka. Poslednji, ironični zadatak, njegova poslednja javna dužnost – kako ju je on doživljavao – bila je redaktorska: morao je da rediguje svoje reči, upravo u vreme kad je gubio sposobnost da ih fizički izrazi. Promišljanje dvadesetog veka nije ispalo baš kako treba, rekao je, ali je bilo „dovoljno dobro“. Za šta dovoljno dobro? Za koga dovoljno dobro? Za Danijela i Nikolasa, jednog dana, naravno. Ali takođe, a možda prvenstveno, i za njegovu publiku; jer je reč „tamo“ učinila toliko mnogo da ga održi u životu. Bolest je promenila sve – i nije promenila apsolutno ništa.
Tonijev tekst je poslednji put ispravljen 5. jula 2010. Umro je 6. avgusta.
Dženifer Homans, NYRB, 22.03.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 15.03.2012.
