Tragični slučaj misterioznog nestanka dvogodišnje devojčice iz Bora već dugo na više različitih načina zbunjuje i uznemirava našu javnost. Tako je pored ostalog vest o tome da je u policijskom pritvoru jedan od osumnjičenih za skrivanje njenog tela preminuo, a da je smrt po nalazu veštaka bila posledica torture, skandalizovala javnost. I to u najvećoj mogućoj meri imajući u vidu da je MUP prethodno dao zvanično saopštenje da je čoveku pozlilo i da je „uprkos ukazanoj pomoći umro prirodnom smrću“.
Vest neizbežno podseća na ozbiljan društveni problem – nekažnjivost službenih lica koja praktikuju torturu i zlostavljaju građane. Problem nije nov, odavno je poznat, ali aktuelna vlast ne želi da ga rešava, čak ni da otvoreno razgovara o njemu, umanjuje ga i potcenjuje i sistematski gura pod tepih njegove realne dimenzije.
Uprkos tome stručnoj javnosti, pa i ne samo njoj, dobro je poznato da se istrage protiv službenih lica zbog raznih oblika zlostavljanja građana sprovode neblagovremeno i indolentno, da su brojni slučajevi zastarevanja krivičnog gonjenja. Pasivnost javnih tužilaštava u velikoj većini ovih predmeta neizbežno upućuje na zaključak o postojanju gotovo neskrivene namere da krivično gonjenje zastari. Nastupanje zastarelosti je sasvim izvesno u slučajevima u kojim tužilaštva blago kvalifikuju dela, ne preduzimaju nikakve procesne radnje a pisarnicama daju naredbe da se predmeti drže u evidenciji „do pronalaska nepoznatih učinilaca, a najkasnije do nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja“.
Zna se i da i u onom malom broju slučajeva kada dođe do optuženja sudovi gotovo uvek izriču uslovne osude. Na primer, vrlo je indikativan podatak da su u periodu od pet godina unazad koji se analizira u godišnjem izveštaju Beogradskog centra za ljudska prava samo dvojica policijskih službenika (i to tek nakon suđenja koje je trajalo devet godina) pravnosnažno osuđena na kazne zatvora od osam i pet meseci, zbog brutalnog mučenja jednog građanina. A ni u tom slučaju sektor unutrašnje kontrole MUP nije utvrdio izvršenje krivičnog dela već tek sud na osnovu nalaza veštaka i iskaza nekoliko svedoka.
Poznato je i da među policijskim službenicima postoji tzv. „plavi zid ćutanja“ i to praktično neprobojan. Ta neprincipijelna „kolegijalnost veća od profesionalne“, kako se to pomalo eufemistički u pomenutom izveštaju kaže, ogleda se u potpunoj nespremnosti za prijavljivanje i svedočenje protiv kolega koji maltretiraju, muče ili zlostavljaju građane. Frapantan je podatak da od preko 220 službenika koji su u prethodnih pet godina svedočili u postupcima zbog zlostavljanja, nijedan nije potvrdio da je došlo do nezakonite upotrebe sile prema građanima koji su tvrdili da su pretrpeli zlostavljanje!
U istom periodu samo pet policijskih službenika je zbog zlostavljanja otpušteno iz službe. A čak i oni pod vrlo specifičnim, gotovo bizarnim okolnostima koje bacaju prilično ružnu senku na taj raritetni postupak. Otkaze je potpisao ministar unutrašnjih poslova (iako je to posao direktora policije) i ne na osnovu Zakona o policiji (koji čak i ne predviđa otkaz u slučaju uslovne osude, već samo bezuslovne kazne zatvora) već na osnovu podzakonskog akta, pravilnika koji propisuje slučajeve „nedostojnosti“ za rad u državnoj službi. A zlostavljani građani su bili braća aktuelnih predsednika Republike i potpredsednika Vlade! Inače ni u jednom drugom od mnogobrojnih, čak i mnogo drastičnijih primera brutalnog zlostavljanja običnih građana (naročito tokom julskih protesta 2020.) nije utvrđena, a po svemu sudeći ni utvrđivana nikakva individualna odgovornost.
Normalno reagovanje MUP-a, a potom i tužilaštva na vest o nasilnoj smrti u policijskoj stanici podrazumevalo je da neposredni akteri tragedije bez odlaganja budu suspendovani, sektor unutrašnje kontrole MUP angažovan, disciplinski postupak pokrenut, a da tužilaštvo bez odlaganja otvori istragu. I da se preduzmu sve mere (uključujući i pritvor) kako bi se pored nalaza veštaka obezbedili i drugi dokazi i sprečilo „kolegijalno“ usaglašavanje izjava između aktera zločina i njihovih kolega i starešina.
Međutim ni mesec dana nakon tragičnog događaja javnost zapravo nema skoro nikakve pouzdane, zvanične informacije o tome šta se, odnosno da li se nešto od toga zaista preduzelo.
A još je gore, mnogo gore, što se moralna, politička ili disciplinska odgovornost onih koji stoje iza lažnog saopštenja o „prirodnoj smrti“ i ne pominje. Iako ih pokušaj svesnog i namernog obmanjivanja javnosti, odnosno prikrivanja veoma teškog krivičnog dela, nesumnjivo čini nedostojnim za posao i funkcije koje obavljaju – ne samo da se o odgovornost uopšte ne govori, nego baš niko nije našao za shodno da se zbog tog sramnog skandaloznog postupka makar i samo forme radi izvini javnosti i građanima.
Ta bahata uverenost ljudi iz vlasti da su nedodirljivi i da građanima i javnosti ništa ne duguju, jasno govori da, na sramotu i države i celog društva, i uz ogroman rizik novih, čak i intenzivnijih tragičnih posledica, oni u nezakonitoj, prekomernoj upotrebi sile, zlostavljanju i torturi, vide sredstvo za rešavanje problema – a ne problem.
Peščanik.net, 11.05.2024.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Rodoljub Šabić (see all)
- Manipulation - 09/12/2024
- Manipulisanje - 05/12/2024
- Zašto štrajk? - 02/12/2024
