Foto: Predrag Trokicić
Milica Ružičić, Zrenjanin – Jugoremedija 2004, foto: Predrag Trokicić

Tragični slučaj misterioznog nestanka dvogodišnje devojčice iz Bora već dugo na više različitih načina zbunjuje i uznemirava našu javnost. Tako je pored ostalog vest o tome da je u policijskom pritvoru jedan od osumnjičenih za skrivanje njenog tela preminuo, a da je smrt po nalazu veštaka bila posledica torture, skandalizovala javnost. I to u najvećoj mogućoj meri imajući u vidu da je MUP prethodno dao zvanično saopštenje da je čoveku pozlilo i da je „uprkos ukazanoj pomoći umro prirodnom smrću“.

Vest neizbežno podseća na ozbiljan društveni problem – nekažnjivost službenih lica koja praktikuju torturu i zlostavljaju građane. Problem nije nov, odavno je poznat, ali aktuelna vlast ne želi da ga rešava, čak ni da otvoreno razgovara o njemu, umanjuje ga i potcenjuje i sistematski gura pod tepih njegove realne dimenzije.

Uprkos tome stručnoj javnosti, pa i ne samo njoj, dobro je poznato da se istrage protiv službenih lica zbog raznih oblika zlostavljanja građana sprovode neblagovremeno i indolentno, da su brojni slučajevi zastarevanja krivičnog gonjenja. Pasivnost javnih tužilaštava u velikoj većini ovih predmeta neizbežno upućuje na zaključak o postojanju gotovo neskrivene namere da krivično gonjenje zastari. Nastupanje zastarelosti je sasvim izvesno u slučajevima u kojim tužilaštva blago kvalifikuju dela, ne preduzimaju nikakve procesne radnje a pisarnicama daju naredbe da se predmeti drže u evidenciji „do pronalaska nepoznatih učinilaca, a najkasnije do nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja“.

Zna se i da i u onom malom broju slučajeva kada dođe do optuženja sudovi gotovo uvek izriču uslovne osude. Na primer, vrlo je indikativan podatak da su u periodu od pet godina unazad koji se analizira u godišnjem izveštaju Beogradskog centra za ljudska prava samo dvojica policijskih službenika (i to tek nakon suđenja koje je trajalo devet godina) pravnosnažno osuđena na kazne zatvora od osam i pet meseci, zbog brutalnog mučenja jednog građanina. A ni u tom slučaju sektor unutrašnje kontrole MUP nije utvrdio izvršenje krivičnog dela već tek sud na osnovu nalaza veštaka i iskaza nekoliko svedoka.

Poznato je i da među policijskim službenicima postoji tzv. „plavi zid ćutanja“ i to praktično neprobojan. Ta neprincipijelna „kolegijalnost veća od profesionalne“, kako se to pomalo eufemistički u pomenutom izveštaju kaže, ogleda se u potpunoj nespremnosti za prijavljivanje i svedočenje protiv kolega koji maltretiraju, muče ili zlostavljaju građane. Frapantan je podatak da od preko 220 službenika koji su u prethodnih pet godina svedočili u postupcima zbog zlostavljanja, nijedan nije potvrdio da je došlo do nezakonite upotrebe sile prema građanima koji su tvrdili da su pretrpeli zlostavljanje!

U istom periodu samo pet policijskih službenika je zbog zlostavljanja otpušteno iz službe. A čak i oni pod vrlo specifičnim, gotovo bizarnim okolnostima koje bacaju prilično ružnu senku na taj raritetni postupak. Otkaze je potpisao ministar unutrašnjih poslova (iako je to posao direktora policije) i ne na osnovu Zakona o policiji (koji čak i ne predviđa otkaz u slučaju uslovne osude, već samo bezuslovne kazne zatvora) već na osnovu podzakonskog akta, pravilnika koji propisuje slučajeve „nedostojnosti“ za rad u državnoj službi. A zlostavljani građani su bili braća aktuelnih predsednika Republike i potpredsednika Vlade! Inače ni u jednom drugom od mnogobrojnih, čak i mnogo drastičnijih primera brutalnog zlostavljanja običnih građana (naročito tokom julskih protesta 2020.) nije utvrđena, a po svemu sudeći ni utvrđivana nikakva individualna odgovornost.

Normalno reagovanje MUP-a, a potom i tužilaštva na vest o nasilnoj smrti u policijskoj stanici podrazumevalo je da neposredni akteri tragedije bez odlaganja budu suspendovani, sektor unutrašnje kontrole MUP angažovan, disciplinski postupak pokrenut, a da tužilaštvo bez odlaganja otvori istragu. I da se preduzmu sve mere (uključujući i pritvor) kako bi se pored nalaza veštaka obezbedili i drugi dokazi i sprečilo „kolegijalno“ usaglašavanje izjava između aktera zločina i njihovih kolega i starešina.

Međutim ni mesec dana nakon tragičnog događaja javnost zapravo nema skoro nikakve pouzdane, zvanične informacije o tome šta se, odnosno da li se nešto od toga zaista preduzelo.

A još je gore, mnogo gore, što se moralna, politička ili disciplinska odgovornost onih koji stoje iza lažnog saopštenja o „prirodnoj smrti“ i ne pominje. Iako ih pokušaj svesnog i namernog obmanjivanja javnosti, odnosno prikrivanja veoma teškog krivičnog dela, nesumnjivo čini nedostojnim za posao i funkcije koje obavljaju – ne samo da se o odgovornost uopšte ne govori, nego baš niko nije našao za shodno da se zbog tog sramnog skandaloznog postupka makar i samo forme radi izvini javnosti i građanima.

Ta bahata uverenost ljudi iz vlasti da su nedodirljivi i da građanima i javnosti ništa ne duguju, jasno govori da, na sramotu i države i celog društva, i uz ogroman rizik novih, čak i intenzivnijih tragičnih posledica, oni u nezakonitoj, prekomernoj upotrebi sile, zlostavljanju i torturi, vide sredstvo za rešavanje problema – a ne problem.

Peščanik.net, 11.05.2024.


The following two tabs change content below.
Rodoljub Šabić (1955), advokat, prvi poverenik za informacije od javnog značaja Republike Srbije. Podsekretar za zakonodavstvo u vladi Ante Markovića, narodni poslanik i potpredsednik Narodne skupštine RS, ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu u vladi Zorana Đinđića. Kao Poverenik dobio brojne nagrade kao što su: 2006. Specijalna povelja (Udruženja novinara Srbije), 2007. Ličnost godine u borbi za slobodu medija (Misija OEBS-a), 2008. Najevropljanin (Prva evropska kuća), 2009. Vitez poziva (Liga Eksperata – LEX), 2010. Reformator godine (Nacionalna alijansa za lokalni ekonomski razvoj – NALED), 2011. Nagrada za doprinos borbi protiv korupcije (Misija EU i Savet za borbu protiv korupcije), Ličnost godine (Misija OEBS -a) i Počasni član Nezavisnog udruženja novinara Srbije. 2012. Nagrada za doprinos Evropi (Evropski pokret u Srbiji i Međunarodni evropski pokret), 2013. Nagrada za instituciju sa najvišim stepenom antikorupcijskog integriteta (BIRODI), 2014. Nagrada za toleranciju (AP Vojvodina, Opština Bačka Topola i Fondacija Plavi Dunav), 2015. Nagrada za unapređenje kulture ljudskih prava Konstantin Obradović (Beogradski centar za ljudska prava), 2015. Nagrada za doprinos unapređenju prava žrtava (Viktimološko društvo Srbije), 2016. Povelja za građansku hrabrost Dragoljub Stošić (Kuća pravde Strazbur), 2016 Dobar primer novog optimizma (Novi optimizam), 2017. uvršten na listu Heroji Balkana (Balkan Insight), 2018. Aprilska nagrada za razvoj demokratskih vrednosti i poštovanja ljudskih prava (Grad Šabac), 2018. Nagrada za poseban doprinos ljudskim pravima (Kuća ljudskih prava i demokratije).

Latest posts by Rodoljub Šabić (see all)