Traganje za velikom idejom

Bilo je dovoljno da prostruji glas da će Evropska centralna banka ovih dana „emitovati“ 500 milijardi evra, nakon što je Evropski sud doneo odluku da ona može intervenisati na tržištu obveznica, pa da krene nova velika igranka sa deviznim kursevima u Evropi. Prvo su na očekivanu navalu „odštampanih evra“ reagovali Švajcarci, odustajući od fiksnog kursa evro-franak, što je ojadilo sve dužnike kredita indeksirane na „uvek stabilni švajcarski novac“, pošto je vrednost franka odjednom poskočila za 30 odsto, a zatim se, zasad, „smirila“ na 20 odsto poskupljenja. Tako se ispostavilo, hajde da uzmemo samo jedan uski aspekt ovog poremećaja, da bilo koji korak u pravcu napuštanja politike štednje donosi, takođe, krupne rizike za one koji su prezaduženi.

U tom pravcu verovatno sleduje nova devizna turbulencija, posle vanrednih parlamentarnih izbora u Grčkoj, u dolazećoj nedelji, na kojoj ima šanse da pobedi levičarska koalicija Siriza, na čelu sa mladim političarem Aleksisom Ciprisom (čija je poseta Beogradu, krajem prošle godine, gotovo skrivena od javnosti). Uoči ovih izbora, kako javljaju i naše novine, krenuo je juriš po gotovinu u grčkim bankama, pa su neke među njima već zatražile hitnu gotovinsku podršku iz evropskog fonda od pet milijardi evra, kako bi mogle da servisiraju uplašene mušterije. No, šta će biti sa Grčkom u evro zoni i da li će Siriza doista „promeniti muziku“ ako pobedi na izborima, kao što već najavljuje, pa neće jednostrano odbaciti „politiku štednje“, to jest prestati da plaća dugove inostranstvu?

I tu je reč o zamašnim kreditima za podršku „grčkoj štednji“ od 286 milijardi evra, a Siriza ih, ovoga puta, pred predstojeće izbore, ne odbacuje u potpunosti, ali traži nove pregovore o uslovima povraćaja ovih pozajmica. Pri tome ova levičarska koalicija biračima obećava da će odnegde namaknuti 13 milijardi evra za otvaranje novih 300.000 radnih mesta?! Kakva je inflaciona preraspodela potrebna da bi se teret stranih dugova koji muči Grke pravednije raspodelio u samoj zemlji, a pogotovu među članicama EU, i da li je uopšte moguća takva „evrozonskom inflacija“, za koju se zalažu neki nadrilekari evropske recesije, moguća – a da istovremeno ceo monetarni sistem u Evropi ne ode dođavola.

Ni slučaj Ruske federacije i naglog pada deviznog kursa rublje, za oko 50 odsto u samo nekoliko meseci, nije bez posledica po Evropu, to jest po evropske kompanije, pa se otuda poslednjih dana čuju glasovi da sankcije Moskvi hitno treba ublažavati. No, to verovatno neće spasti ruske potrošače evropske robe, jer njih pre svega muči strmoglav svetskih cena nafte, kome se ne vidi kraj i na koji Evropa ne može mnogo da utiče. Potonuće Rusije u staro siromaštvo, dakako, ne može još duže vreme vratiti nivo evropskih investicija u tu zemlji, makar koliko Evropska centralna banka kupovala „obveznica za premošćavanje ukrajinske krize“, pa ni takav zaokret u politici ECB ne može oporaviti konjunkturu.

U takvoj situaciji, kada stari modeli ne daju zadovoljavajuće rezultate, a novi prete da još više pogoršaju prilike, veliku, globalnu pažnju izazvalaje navodno „neomarksistička“ knjiga francuskog ekonomiste Tomasa Piketija „Kapital u 21. veku“ – kao još jedan pokušaj da se pronađe nova „velika ideja“ naspram ovog „nefer kapitalizma“. Meni tu nije zanimljiva osnovna teza – da kad je stopa povrata kapitala viša od stope privrednog rasta, nasleđena bogatstva rastu brže od proizvedene nove vrednosti, nego mi je zanimljiva opaska da Kejnzijanski model nije više moguć.

Naime, prva Piketijeva konstatacija, da se bogatstva zakonito koncentrišu u malom broju ruku u periodima niskih stopa rasta, u suštini ne odgovara na pitanje zašto nailaze ta razdoblja niskih stopa rasta, iako autor nehotice sugerira zaključak, da karikiramo – da posledica finansijske krize postaje njenim uzrokom. To se Piketiju može podmetnuti pre svega zbog toga što on previše insistira na jednom iluzornom leku za koncentraciju bogatstva – da se uvede globalni nasledni porez od 80 odsto na nasleđe veće od pola miliona dolara, itd. Pa ne mogu da se održe ni globalni standardi elementarnih ljudskih prava, a ne da se svet uskladi oko planetarnog poreza. To je i po Piketiju, naravno, samo teoretski, analitički lek, ali, ne samo po mom sudu, već i po sudu mnogih recenzenata Piketijeve knjige, on ništa ne leči ni teoretski, niti bi išta izlečio u ekonomskom životu, jer bi u reinvestiranju zahvaćenog kapitala, po prirodi stvari, posredovala država, a ona se gotovo nigde nije dokazala kao pošten domaćin.

Možda će Piketi ostati značajan samo u jednoj stvari, da će pokrenuti traganje za nekim drugačijim „sankom“ (da se izrazim kao Laza Kostić) od onog famoznog „američkog sna“ o bogatstvu kao generatora ekonomskog rasta, te da će mnoge veoma bogate ljude možda u budućnosti biti sramota što su toliko bogati. No, to ne može rešiti problem dugog ciklusa recesije koji navodno preti planeti.

Novi magazin, 23.01.2015.

Peščanik.net, 23.01.2015.