Knjige na prodaju u Knez Mihajlovoj
Foto: Mina Milenković

Ima ljudi kojima je neophodno vreme da bi razumeli političke i sociološke fenomene, ponekad se radi i o decenijama, što ne mora uvek da bude loše, ukoliko je reč o licima koja se bave štemovanjem i uvođenjem struje ili kamenorezačkim zanatom. Malo je veći problem ako se radi o pojedincima koji se bave prirodnim disciplinama, no najveća katastrofa nastupa onda kada je reč o sociolozima, koji pored svog javno-intelektualnog obavljaju i pedagoški rad. Takav je slučaj sa Slobodanom Antonićem, doktorom sociologije i profesorom Filozofskog fakulteta u Beogradu. Njegov proces mišljenja radi u intervalima od čak tri decenije, nakon čega je spreman da se suoči sa davno nastalim problemima, koje je čak sam uzrokovao. Ova misaona amplituda vidljiva je iz slučaja staljinističke čistke u časopisu Vidici koja je izvršena 1981/82, nakon denuncijacije samog Antonića. Pozadina ovog slučaja bila je decenijama samo plod čaršijske priče, sve dok sam Antonić nije odlučio da se „raskritikuje“ pred sudom večnosti, na skupu koji je bio posvećen upravo slučaju Vidika.

Zahvaljujući sporohodnom sazrevanju njegovog misaonog procesa, javnost je dobila na uvid neočekivanu ispovest jednog aparatčika koji je, budući nezadovoljan dogmatizmom koji je zacario u Vidicima, odlučio da se anonimno angažuje za pluralizam mišljenja. Antonić pritom, sasvim korektno, pokajnički, iznosi na osnovu čega je on kao mladi sekretar redakcije, zadužen za praćenje ideoloških zastranjivanja, došao do ideje da se tu radilo o jednom posebnom vidu dogmatizma koji treba sankcionisati. Naime, redakcija mu je u dva maha odbila tekstove koje je napisao sa nadom da će biti objavljeni u tom časopisu, ne bi li kasnije mogao da „odvaja dobre ribe“. Ali avaj, nastupilo je grdno razočaranje, ništa od objavljivanja niti od „riba“, jer su njegovi dubokomisleći tekstovi bili odbijeni. Prvi se, kako svedoči Antonić trideset i tri godine kasnije, bavio kritičkom analizom ekonomskih i političkih prilika u SFRJ dok je drugi nosio naslov „Entelehija države“ i bio zasnovan na Aristotelu. Imajući u vidu ono što mi danas znamo o Antoniću, ovi tekstovi bi svakako bili aktuelni u kratkom periodu poratnog socrealizma, svakako pre nego što će Oskar Davičo objaviti svoj tekst „Poezija i otpori“ ili Krleža pročitati svoj „Govor na kongresu književnika u Ljubljani“ 1952.

Stoga je pisanje ovih tekstova 1981. bilo sasvim anahrono, ali i za takve tekstove postojao je adresat do kog je Antonić brzo stigao. Naime, saslušavši njegovu zabrinutost zbog pojave dogmatizma u Vidicima, naročito nakon objavljivanja „Rečnika tehnologije“, partijski kadrovici iz gradskog komiteta su ga zamolili da napiše „Kritičku analizu ideološke orijentacije časopisa Vidici i lista Student“, što je on i učinio. Ubrzo je „anonimna“ analiza proizvela ozbiljne tektonske promene u redakcijama ovih časopisa, koje je, po Antonićevom svedočenju, kao važan kulturni resurs, preuzela „koterija Mirjane Marković“. Tako je otpočeo „kulturni rat“ Slobodana Antonića. Budući formatiran u duhu neostaljinizma, koji se pokazao na delu tokom napada na Danila Kiša i njegovu Grobnicu za Borisa Davidoviča” (1976), on je nastavio da istrajava sve do danas, nižući svoje „kritičke analize“ radikalnog feminizma, demokratije, evrointegracija. Neuspeh juriša Trampovih pristalica na Kapitol, Antonić je doživeo kao lični poraz i slabost američke demokratije što će, kako on tvrdi za Sputnjik, imati direktne reperkusije na „kulturni rat“ u Srbiji. Kako bi pojačao taj front na domaćem terenu, on je objavio dopunjeno izdanje jedne te iste knjige koju piše decenijama, a koja je pod naslovom Demontaža kulture izašla u Cateni mundi.

Da li u toj knjizi postoji nešto što bi iznenadilo mladog Antonića kao člana nekadašnje koterije Mirjane Marković? Kuhinja je, zapravo, ista, model mišljenja – identičan, samo su akteri s druge strane novi. Nema više Vidika ali tu je NIN, koji je „zaglibio u duboki dogmatizam“, a posebno žiri NIN-ove nagrade, koji je prošle godine pokazao ozbiljnu devijaciju oličenu u „Jugoslaviji i bratstvo-jedinstvenicima“. Ta utopijska Jugoslavija, koja u očima domaćih rogatih jurišnika funkcioniše kao crvena marama, Antonićev je Kapitol čiju moć on oseća na svakom koraku, u svakom nezavisnom mediju, u svakoj knjizi koju ne može da podnese i koju etiketira kao „NVO realizam“. Zato je on prošle zime bio učesnik juriša na NIN, dirigovan iz Vukosavljevićevog ministarstva kulture koje je funkcionisalo kao komitet za odbranu jasenovačke ideologije. U međuvremenu, Antonić je dopunio svoju knjigu i objavio je po dvadeseti put, tragajući za „autentičnošću srpske demokratske kulture“, ugrožene sa svih strana, možda još i gore nego što su to neki njegovi idoli artikulisali 1986. Žargon autentičnosti Slobodana Antonića probija iz svake njegove rečenice kao ljiljan miloševićevštine koji raste iz dobro nađubrenog tla. Kada bi ovaj univerzitetski profesor imao kapacitet da se pozabavi sociologijom tog bodena, shvatio bi da je odavno natopljen blutom i da cela njegova „nauka“, od kritičke analize Vidika do NIN-a, cveta samo na takvoj autentičnoj poljani.

Pa ipak, imajući u vidu duge misaone procese ovog javnog intelektualca, možda za njega ima nade. Budući da je glavna tačka njegovog poricanja Srebrenica, koja se desila 1995, i da mu je potrebno bar 33 godine da dosegne nivo spoznaje, možda bi se sredinom 2028. mogao očekivati preokret u njegovom sagledavanju nemile prošlosti. Međutim, svaki njegov prelazak na next level zapravo je samo ketmanska maska kojom sebi obezbeđuje još jednu fazu delovanja na sceni. On to radi tek onda kada vlast prihvati istorijsku realnost, a njeni intelektualni ešaloni krenu da analiziraju greške iz prošlosti. Antonić se u takvim trenucima stavlja u prve redove i kaže da je pogrešio, tražeći izvinjenje od preživelih. Problem je samo što niko od „počišćenih“ u julu 1995. neće moći da prisustvuje na toj konferenciji u budućnosti na kojoj bi Antonić mogao da izvede svoj performans pokajanja.

Peščanik.net, 12.01.2021.


The following two tabs change content below.
Saša Ilić, rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio 3 knjige priča: Predosećanje građanskog rata (2000), Dušanovac. Pošta (2015), Lov na ježeve (2015) i 3 romana: Berlinsko okno (2005), Pad Kolumbije (2010) i Pas i kontrabas (2019) za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Jedan je od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.