Ako ostavimo po strani čisto ekonomske manjkavosti „programa odricanja“ Vlade Srbije, koji je upravo prihvaćen u Skupštini Srbije, najopasniji socijalno-psihološki efekat (ma šta to značilo) smanjivanja penzija i plata je već rašireno „depresivno raspoloženje“ u najuticajnijem sloju društva, onom koji se naziva „srednjom klasom“, iako „program štednje“ još nije ni počeo da se sprovodi.

Tu depresiju sigurno uvećava i amandman same Vlade Srbije na sopstveni zakon o rebalansu i fiskalnoj konsolidaciji, kojim se iz tih propisa izbacuje odredba da će „ograničenja“ penzija i plata trajati do 2017. godine. Ergo, trajaće i posle dve godine – šta drugo zaključiti?

Taj rašireni osećaj beznađa u „pismenom“ delu naroda – sa uverenjem da počinje dugo razdoblje novog potonuća Srbije u tunel siromaštva, nije opasan samo za vladajuću koaliciju političkih stranaka, nego i za samo srpsko društvo. Jer, istorija dokazuje da su takve socijalne frustracije najčešće vodile u raznovrsne oblike totalitarizma, koji u društveni život zakonito uvodi povećano državno nasilje, a u državno odlučivanje voluntarizam, što zajedno uvek i svuda vodi u nesreće krupnih razmera.

Problem sa spomenutom „depresijom“, dakako, nije samo „socijalno-psihološke“ naravi, nego ima tvrdu ekonomsku pozadinu. Jer, prema podacima Kreditnog biroa već 130.000 građana Srbije kasni duže od 60 dana u otplati 140.000 kredita. Procenjuje se, kako prenosi novosadski „Dnevnik“, da građani trenutno već nisu u mogućnosti da redovno otplaćuju oko 45 milijardi dinara duga (dakle, oko 400 miliona evra) po kreditima i kreditnim karticama. Po tekućim računima, kod 265.905 takvih računa već dva meseca banke ne mogu da namire potraživanja u visini od 5,7 milijardi dinara (8,6 odsto ukupnih potraživanja). Kad bi se svemu tome dodala statistika o broju onih koji su na svojim tekućim računima u „hroničnom“ dozvoljenom minusu, videlo bi se koliko je, pored države Srbije, i njeno građanstvo u teškim finansijskim prilikama.

Da bi se ublažio taj rašireni osećaj da je teško, ali da dolazi još težih „sedam gladnih godina“, Vlada Srbije više ne može da promoviše bajkovite „velike projekte“ iz takozvane „lepše budućnosti“, nego joj je potrebna neka doista realna „dobra vest“. Najbolje bi bilo kada bi sada u Srbiju došla neka doista krupna strana direktna investicija. Podsetimo, u razdoblju između 2005. i 2012. godine u Srbiju je u proseku dolazilo oko dve milijarde dolara stranih direktnih investicija godišnje. Prošle godine manje od milijardu dolara, a ove godine, za sedam prvih meseci, oko 950 miliona dolara, uz očekivanje da će takvih investicija u 2014. godini ukupno biti oko 1,5 milijardi dolara. To je malo i potrebno je nešto krupnije.

Takva dobra krupna vest bi, na primer, bila da se „objedinjavanje“ svih aerodroma u Srbiji obavlja ne radi puke centralizacije i navodno boljeg upravljanja, nego radi njihovog davanja pod koncesiju u narednih 20-30 godina. U Hrvatskoj su takvo davanje pod koncesiju gotovih, već izgrađenih autoputeva nazvali „monetizacijom“, a suština u takvim poslovima je u tome da država „prodaje“ svoj prihod od nekih infrastrukturnih objekata u narednih 30 godina – za gotovinu odmah danas, uz, naravno, neki diskont, da bi onaj koji vam odmah daje gotovinu zaradio više u tom poslu od procenjene (ali rizične) zarade u većini drugih poslova u datom razdoblju.

Ja doista ne znam da li Vlada Srbije ima na umu takav plan, ali verujem da bi on posle usvajanja programa fiskalne konsolidacije bio u javnosti dočekan sa manje otpora, jer bi se kritičarima uvek moglo dobaciti: da li hoćete povećanje procenta smanjivanja penzija i plata ili transparentnu prodaju profita srpskih aerodroma u budućnosti, i to takvu da glavni rizik manje-više prihvata kupac tih profita.

U stvari, to je naizgled paradoksalno ustvrditi, možda bi veliki strah od dugoročnog siromašenja mogao olakšati u transformaciju Elektroprivrede Srbije u akcionarsko društvo u koje bi mogli ući i strani investitori – i čak, možda, njima prepustiti finansijsko upravljanje ovom kompanijom. To bi, opet možda, bila bolja brana partijskom uplitanju u poslovanje ovog preduzeća, od svih drugih lekovitih (uglavnom „narodnih i biljnih“) preparata koji se sada preporučuju.

 
Novi magazin, 31.10.2014.

Peščanik.net, 31.10.2014.