Treći čovek

On je sportista, profesionalni teniser, visok 188 centimetara, težak 79 kilograma. Njegove tanke, izbrazdane noge podsećaju na par izuvijanih „tvizlersa“. Voli životinje. Tankog vrata i jake oštre kose, pomalo liči na Pjera, svoju pudlicu.

Ima blesav smisao za humor. Pre nekoliko godina proslavio se kao imitator – imitirao je Rafaela Nadala kako izvlači šorts iz zadnjice, Rodžera Federera kako nabusito šeta duž osnovne linije. U Bratislavi je prošle godine napunio majicu peškirima i podizao svoju zamišljenu suknjicu. To je bila Serena Vilijams.

Govori tečno pet jezika. Voli štosove. Pre neko veče, posle meča, stavio je na glavu afro periku i zaigrao uz „Get Lucky“. Poslednja knjiga koja mu se dopala je „Tajna“ Ronde Birn. Apsolutno veruje u takvu vrstu životne filozofije. Stvari ti se dešavaju onako kako razmišljaš. Takav si kakve su ti misli!

On je Srbin, ali živi u Monte Karlu. Kada je 2011. osvojio Vimbldon, sto hiljada ljudi se okupilo ispred zgrade skupštine u Beogradu da to proslavi. Nosio je beli blejzer. Bila je to najlepša noć u njegovom životu. Predsednik Srbije je rekao u emisiji „60 Minutes“ da bi Đoković mogao da dođe do najviše funkcije u državi. Neko vreme se pričalo da je otkupio sve zalihe skupog sira od magarećeg mleka u Srbiji.

On je 85 nedelja prvi teniser sveta. Osim Vimbldona, osvojio je 36 ATP titula, uključujući jednu na US Openu i tri uzastopne na Australian Openu. Mnogi misle da je 2011. odigrao najbolju pojedinačnu sezonu u istoriji tenisa, pobedivši u sedamdeset šest mečeva, sa 41 uzastopnom pobedom. Nije poražen pre polufinala na gren slemovima u poslednje tri godine.

Lupka loptom mnogo puta pre nego što servira. Čini se kao da kliza ka uglovima terena. On je čovek origami, presavija se u struku da bi izvukao drop šot, dodiruje nebo da vrati visoki forhend, diže nogu iza glave kao u arabeski. Zamahuje, kidiše, obrušava se, udara se u grudi. Jednom je povikao – na srpskom – „Puši kurac!“

Dominantan je, ali ne vole ga svi. Njegov razmetljiv stil i okretna igra nisu svima po ukusu. Oni koji ga mrze zovu ga „Đokobič“. Jerži Janovic, poljski igrač, nedavno je rekao da je Đoković „lažnjak“. Ali sada kad jenjava slava bipolarne teniske sile Federer-Nadal koja je hipnotisala tenis protekle decenije, obožavanje za kojim čezne mu je na dohvat ruke. Ove nedelje u Flašing Medouzu, gde je jednom izviždan, Novak Đoković će pokušati da potvrdi svoju vladavinu.

Đoković je tenisom počeo da se bavi slučajno. Njegov otac je bio skijaš, čitava porodica se bavila sportom, ali reket nije bio deo njihovog repertoara – kao ni srpskog, jer su u toj zemlji dominirali kolektivni sportovi. Iz nekog razloga, država je odlučila da izgradi sportski kompleks na Kopaoniku, što Đoković tumači kao znak sudbine. Đoković se motao oko terena dok ga Jelena Genčić, profesionalka koja je nekad trenirala Moniku Seleš, nije pozvala da se priključi njenoj klinici. Pojavio se narednog jutra, i krajem iste nedelje Genčić je tvrdila da je taj „zlatni dečko“ najveći talenat posle Monike. (Genčić je postala Novakov doživotni mentor, savetujući ga da čita poeziju i sluša klasičnu muziku; umrla je nedelju dana pre meča sa Nadalom, u 76. godini.)

Kada je imao šest godina, Đoković je rekao roditeljima da mu je cilj da jednoga dana bude najbolji teniser na svetu. Kada mu je bilo 11 godina, NATO je počeo bombardovanje Beograda. Svake večeri u osam sati, kada se oglašavala sirena, porodica je odlazila u tetkinu zgradu koja je imala atomsko sklonište. Sedamdeset osam noći sedeli su u mraku, moleći se dok su iznad njih zviždali avioni F-117. Đoković je sve vreme trenirao, igrajući na ispucalim terenima bez mreže. „Često smo odlazili na bombardovana mesta, misleći da ako su ih bombardovali juče verovatno neće danas“, piše Đoković u svojoj memoarskoj knjizi „Serve to Win“, koju će ovog meseca objaviti Ballantine.

U godinama nakon rata, u sankcijama razorenoj zemlji, porodica se borila da ostvari Đokovićeve ambicije. Njegov otac Srđan nedavno je rekao za srpski list Kurir: „Živeli smo 17 godina u iznajmljenim stanovima, izbacivali su nas stanodavci. Nisam mogao da spavam noću, pa sam šetao po ulici. Čak su me i hapsili… Onda im objasnim, pa sedimo u stanici, smejemo se i pijemo rakiju do jutra“. Porodica je razmatrala da se preseli u Nemačku ili Britaniju. „Ali na kraju smo odlučili da ostanemo sa svojim narodom“, kaže Đoković. Jelena Genčić je rekla Srđanu i Dijani: „Ako hoćete da nastavi da napreduje, on mora da ode iz zemlje“. Srđan je prodao porodično zlato i pozajmio novac od zelenaša. Novak je otišao na tenisku akademiju u Minhen.

Đoković je 2007. godine postao trećeplasirani igrač sveta. Dve hiljade osme osvojio je Australian Open, svoj prvi gren slem. Ali šta god pokušao, a pokušavao je svašta – dizao tegove; satima vozio bicikl; menjao trenera; operisao nos da poboljša disanje; preselio svoj kamp u Abu Dabi, u nadi da će se priviknuti na vrućinu – nije mogao da se probije do najvišeg nivoa. Bio je broj tri 2008, 2009. i dobrim delom 2010. Bio je večiti treći, nisu ga mnogo poštovali. „Dva čoveka su bili najbolji na svetu – Federer i Nadal – a ja sam za njih bio samo povremena napast, neko ko će odustati kada prigusti“, piše Đoković.

Đokovićeve slabe pripreme bile su indikacija neke moralne mlitavosti, nedostatka čvrstine, zbog čega je bio nepopularan kod nekih kolega. Obično uljudni Federer je rekao, kada su ga pitali za Đokovićeve povrede 2007: „Mislim da je on sprdnja“. Godine 2008, Đoković je trebalo da se suoči sa Amerikancem Endijem Rodikom, u četvrtfinalu US Opena. Na konferenciji za novinare pre meča, jedan novinar je spomenuo Đokovićevo zdravlje:

NOVINAR: Na pitanje o njegovim povredama danas, misleći na zglob, navodno levi zglob…

RODIK: Da, znam, oba? I leđa?

RODIK: I leđa.

RODIK: I kuk?

NOVINAR: I kuk.

RODIK: [cereći se]: I grč.

NOVINAR: Dobro, da, da. Da li vam se čini da…

RODIK: Ptičji grip.

NOVINAR: Da, razne stvari?

RODIK: Antraks. Sars. Prehlada.

NOVINAR: Da li mislite da blefira? Izgleda da to hoćete da kažete.

RODIK: Ne, ako je tako, onda je tako. Samo ima puno tih stvari. Ili će brzo pozvati lekara ili je najhrabriji čovek na svetu. Sami donesite zaključak.

Đoković je na kraju pobedio Rodika, miljenika publike u Flašing Medousu, u gadnom večernjem meču. Zatim je dao intervju na terenu. Odgovarajući na standardno pitanje, rekao je, „Pa znate, Endi je rakao da imam šesnaest povreda, tako da ih očigledno nemam, je l’ tako?“ Publika je počela da zviždi. Đoković je izgledao uznemireno i prkosno, kao da je izazvao čudovište čije snage nije potpuno bio svestan, pa sada, pomalo uplašen ili rastužen, smatra da mora da izdrži do kraja. Novinar je primetio da njujorška publika može brzo da se okrene protiv njega. Đoković je slegnuo ramenima. „Pa već su protiv mene, jer misle da simuliram, tako da je to u redu“. Bolno je gledati ovaj snimak, na kome se vidi nesklad između Đokovićeve želje da ga slave kao pobednika – jer ipak je on pobedio – i publike koja ga smatra ništarijom.

Jedan od nedostataka sporta je nepodudarnost između fizičke zrelosti i emocionalnog razvoja. Karijera sportiste teško može da dostigne vrhunac u isto vreme kada i njegov um. Zamislite kada bi političari ili biznismeni dostizali svoj najveći domet samo nekoliko godina posle puberteta. Internet moguli to mogu, ali za razliku od sportista, njihovo vreme nije ograničeno. Rafael Nadal piše u svojoj autobiografiji iz 2011: „Sasvim sam svestan koliko je kratak vek profesionalnog sportiste i ne mogu da podnesem pomisao da ću proćerdati priliku koja se možda više nikada neće ukazati. Znam da neću biti srećan kada završim karijeru i želim da je najbolje iskoristim dok traje.“

Đokovićeva porodica je sporo prihvatala kodeks tenisa, sporta koji crpi svoj prestiž iz percepcije da se radi o džentlmenskoj igri. Između ostalog, zamera im se što su na mečevima nosili majice sa njegovim likom. Skromnost je fetiš u tenisu. „Voleo bih da pokaže više skromnosti, kao Nadal i Federer“, rekao je 2011. Australijanac Roj Emerson, bivši teniski šampion, „Tu ima previše busanja u grudi i urlanja kada se pobedi.“

Istina je da Đokovićevi roditelji umeju da budu pomalo odbojni („Kralj je mrtav, živeo kralj”, rekla je Dijana 2008. kada je Đoković pobedio Federera, predviđajući da će njen sin uskoro postati broj jedan). Ni njegovo okruženje nije zračilo dostojanstvom. (Proslavljajući 2011. pobedu na Madrid Openu, prekrili su svoj luksuzni leksus srpskom zastavom: dok je Đoković vikao, Marijan Vajda, njegov 46-godišnji trener, sedeo je na haubi.) I sam je umeo da bude nepodnošljiv, sa svojom galamom i neslanim šalama. (Jednom je kobajagi pokazivao novinaru ublaživač vibracija na reketu i udario ga u prepone, vrišteći „To je osnovni trik tenisa! Izvini“, dok se previjao od smeha.) Njegov senzibilitet je više pristajao fudbalskom stadionu nego kantri klubu. Izgledao je kao neko ko na mađioničarskoj predstavi umire od želje da ga izaberu za dobrovoljca iz publike. „Ličio je na čoveka kome je pomalo neprijatno na koktelima, pa mora da uradi nešto neobično kako bi se opustio”, rekao mi je Tomas Ros, njegov dugogodišnji agent.

Primećivala se i izvesna mera kulturne superiornosti u osudama kojima su čuvari igre obaspali Đokovića – kao da hoće da kažu da on možda nije baš pravi Evropljanin, za sponzore pouzdani šampion koji poštuje tradiciju, kao onaj energični Španac ili onaj elegantni Švajcarac. Kako tvrdi Ros, Đokovićev sponzorski portfolio – potpisao je ugovor sa firmom Uniqlo 2012, jer je proizvođač sportske odeće Sergio Tacchini navodno kasnio sa isplatom bonusa – nije onakav kakav bi se mogao očekivati od višegodišnjeg svetskog prvaka.

Prošle godine, Đoković je promenio agente, prešavši iz C.A.A. u I.M.G. Prema magazinu Forbes, on zarađuje četrnaest miliona dolara godišnje od sponzora, dok Federer zarađuje šezdeset pet a Nadal dvadeset jedan. „Mislim da nisu fer prema njemu“, kaže mi Martina Navratilova, koja je 1975. prebegla iz Čehoslovačke u SAD, „Neke od tih stvari se izgube u prevodu. Ispadne malo drčnije nego što čovek namerava“. Đoković mi kaže o svojim greškama: „Ja sam bio neko ko se probijao sam i ko nije pokazivao strah na terenu, i pokušavao sam da u svojim izjavama zvučim sigurno. Bio sam siguran da znam šta hoću da postignem i uradim.“

Đoković je pri tome imao nesreću da se probija u eri Federera i Nadala, koji su odgajali najveći, najsentimentalniji rivalitet u istoriji tenisa, a možda i sporta uopšte. Paradoks Đokovićeve karijere je u tome da što bolje igra to ga manje vole, bar oni koji se drže binarnog modela Federera i Nadala. Zahvaljujući nesrećnom odabiru trenutka, on je večiti padobranac, automatski višak. „Zašto ljudi nisu voleli Kobea ili Lebrona kao Majkla Džordana?“ pita Tod Martin. „Zato što, na neki način, nisu voleli da se ti ljudi sa njim porede? Mislim da će proći dosta vremena pre nego što pronađemo dve dominantne ličnosti u našem sportu koje svi poštuju kao Rodžera i Rafu.“

Đoković je bez sumnje patriota. Pitala sam da li misli da je doprineo promeni imidža Srbije i da li slika o Srbiji treba da se menja. „Da“, rekao je, „Ne želim čak ni da osuđujem te ljude, ali smatram da su prosto dezinformisani. Sve je to posledica lošeg izveštavanja o Srbiji u poslednjih dvadeset godina“. Nastavio je: „Ne kažem da je Srbija najbolja zemlja na svetu, ali ne zaslužuje takav tretman svetskih medija. Ja, kao neko ko je odrastao u Srbiji i ko poznaje njenu istoriju, znam kolika je nepravda učinjena našem narodu“. Govorio je o medijima koji ljudima ispiraju mozak i javnosti koja odbija da sasluša „dužu verziju priče, koja je istinita“. U govoru koji je 2008. zabeležila srpska televizija, rekao je: „Mi smo ujedinjeni i spremni smo da branimo ono što je naše. Kosovo je Srbija.“

Možda nije bilo u redu, ali pitala sam ga da li se slaže sa odlukom srpskog predsednika Tomislava Nikolića da se u aprilu izvini za pokolj osam hiljada muslimana koji su srpske snage počinile u Srebrenici 1995: „Molim vas da o tome ne razgovaramo. Ja zaista ne želim da ulazim u tu temu, jer šta god da kažem može da se shvati na vrlo pogrešan način, i jedino što mogu da kažem jeste da je rat nešto najgore što čovek može da doživi.“

Đoković je na korak od osvajanja poštovanja koje mu je najvećim delom karijere izmicalo. Kao da se u svakom meču ponaša sve više državnički – kao travom izmazani Mark Zakerberg, prerastajući trapavost koja je obeležila njegove prve godine. Čak je Roj Emerson pohvalio njegovo držanje. „Definitivno se promenio“, rekao mi je Emerson u avgustu, „Gledao sam ga u meču protiv Marija na Vimbldonu i izgleda da je odrastao, i zapravo se sjajno držao u finalu. Kao da se kreće u dobrom pravcu.“

Te noći nakon poraza u Vimbldonu, Đoković je obukao sako i krenuo kolima u Raundhaus u severnom Londonu, gde je bio domaćin gala svečanosti da bi prikupio novac za Fondaciju Novak Đoković. Ova fondacija koju vodi Jelena Ristić – diplomirani master menadžmenta sa Bokoni univerziteta u Milanu – bavi se ranim obrazovanjem dece. Đoković piše na veb-sajtu fondacije: „Veoma mi je važno da upravo sada dok sam još uvek mlad i privlačim pažnju mnogih oko sebe započnem svoje filantropsko nasleđe.“

Na programu je bio koktel – Top Spin (džin i sok od limete), 40-Love (liker od jagode i Prosecco) – zatim večera, nastup mentaliste i aukcija na kojoj je do kraja večeri prikupljeno skoro dva miliona dolara. U osam sati, Đoković je stajao sa roditeljima i dočekivao goste kao što su Naomi Kembel, Goldi Hon, Džerald Batler i majka Endija Marija, Džudi (diplomatski potez). Trgovinski magnat Ron Barkl, koji je naveden kao predsedavajući večeri, nezvanični je savetnik Đokovića. „Globalni fundraising predsednik“ fondacije je srpski filmski producent po imenu Milutin Getsbi, koji je doveo Saru Ferguson, vojvotkinju od Jorka, za „globalnu ambasadorku“. (Fergi o Đokoviću kaže, „Mislim da ima vrlo čisto srce.“) Kada je počela večera, začula se napeta muzika i na platnu su počele da se smenjuju slike iz srpske istorije – izumitelj Nikola Tesla, bombardovani Beograd. Đoković je izašao na pozornicu nakon ovog kolaža i rekao: „Dolazim iz Srbije, gde se mnoga deca ne usuđuju da sanjaju, ali ja sam oduvek smatrao da mogu da sanjam velike snove i imam velike snove za ovu fondaciju, kao i za moju zemlju.“

Đoković, za razliku od Nadala, zamišlja srećnu budućnost posle tenisa. „Pre svega, vidim kako zasnivam porodicu“, rekao je u našem telefonskom razgovoru. Upravo je govorio o tome kako je njegova porodica konačno spremna da kupi kuću kada se iz slušalice začuo drugi glas. „Čekaju nas kola“, rekao je njegov lični asistent i veza se prekinula.

Delovi iz šireg teksta Lauren Collins, The New Yorker, 02.09.2013.

Preveo Ivica Pavlović

Peščanik.net, 03.09.2013.

NOVAK ĐOKOVIĆ