Foto: Mina Milenković
Dugo sam bio skeptičan prema tezi mog prijatelja da je za Srbiju i njenu nezaposlenost jedini spas u razvoju turizma. Tu tezu on uvek potkrepljuje sa nekoliko osnovnih argumenata: to je grana koja zapošljava mnogo niskokvalifikovane radne snage; investicije u smeštajne i uslužne kapacitete su relativno jeftine; prirodni resursi i istorijsko nasleđe za razvoj turizma kod nas su mnogobrojni i uglavnom neiskorišćeni; Srbija je blizu razvijenih evropskih zemalja iz kojih kreće na putovanja najviše turista, a istovremeno je i dalje prepuna divljine koju urbani ljudi navodno traže za odmor; imamo toliko pi-ar agencija i znamo dobro da lažemo, pa bi i turistička propaganda mogla biti efikasna; kod nas može dobro da se jede, a i zakon o zabrani pušenja u javnim prostorima praktično se ne sprovodi, itd.
Ja sam se opirao argumentima ovog prijatelja uglavnom tvrdnjama da nam je saobraćajna infrastruktura prilično nerazvijena; da su nam hoteli i svratišta prilično zapušteni; da nam je cela zemlja prljava i neuređena; da posle poslednjih balkanskih ratova imamo loš ugled u svetu, naročito u pogledu standarda bezbednosti i zaštite od razbojnika i džeparoša svake vrste, itd. Glavnu poentu tog mog opiranja činilo je mišljenje da smo toliko siromašni da nemamo vremena i strpljenja da razvijamo neku privrednu granu koja je niskoakumulativna i koja u suštini sporo vraća novac.
Tim diskusijama o značaju turizma za budući ekonomski razvoj Srbije, kao što to kod nas obično biva, nedostajali su precizni podaci. Zato sam se obradovao kada sam u nekim našim novinama pre nekoliko sedmica primetio tekst o razvoju turizma u Srbiji pod naslovom “Privredna grana koja brzo raste”. Nažalost, u nadnaslovu je pisalo da su ostvareni izuzetni rezultati poslovanja u srpskom turizmu – 2015. godine, a da podaci za 2016. godinu još nisu sređeni?! No, i bajati podaci o razvoju našeg turizma pre dve godine otkrivaju nekoliko zanimljivih stvari koje su i dalje sigurno aktuelne.
Dakle, od 2,5 milijardi dolara, koliko je Srbija zaradila od turizma, prema podacima koje je izneo Aleksandar Denda, savetnik u Ministarstvu trgovine i turizma Vlade Srbije – čak petina (20 odsto) ostvarena je kockanjem stranaca u našim kockarnicama. Prema njegovim rečima, u Srbiju dolaze Turci, Arapi, Izraelci, Iranci i građani drugih zemalja u kojima je kockanje zabranjeno – da se ovde zabave i tim oblikom “finansijske rekreacije”, pa otuda treba razvijati mrežu rizort hotela kod kojih se ponešto može zaigrati i u kazinu.
Ukoliko je promet u našim kockarnicama doista dosegao iznos od oko 500 miliona dolara, onda je kockanje respektabilna grana u pogledu doprinosa domaćem bruto proizvodu. Pošto nemam podatke o prometu u mnogobrojnim kladionicama, mogu samo da nagađam da li se u kockanju i klađenju producira deo domaćeg BDP-a veći od onog koji se dostigne u nekim drugim tradicionalnim privrednim granama (građevinarstvu, na primer). Istina, i pri kockanju i pri klađenju mi nikad ne znamo da li su prijavljeni podaci stvarni odraz “igre” za stolovima optočenim zelenom čojom ili je reč o nekom obliku “pranja novca” (što ne treba bezrezervno isključivati).
Turizam je, prema podacima koje je naveo Denda, već 2015. godine Srbiji doneo ukupno 275 milijardi dinara ili 6,44 odsto tadašnjeg BDP-a, dok je za prošlu godinu očekivan turistički promet od 326 milijardi dinara ili 7,88 odsto ostvarenog prošlogodišnjeg BDP-a. Za ovu, 2017. godinu, procenjuje se i planira prihod od turizma 386 milijardi dinara, što bi moglo preskočiti učešće u BDP-u Srbije od devet odsto.
Kad se pogledaju nešto sređeniji podaci o broju zaposlenih u našem turizmu – vidi se da je taj broj između 2015. i 2016. godine povećan sa 81.610 na 87.244, što je svakako pristojan porast u našim uslovima. Tim pre što je naš turizam, nažalost, poznat po značajnoj “sivoj zoni” i velikom učešću angažovane radne snage koja nije prijavljena socijalnim i zdravstvenim fondovima.
Novi magazin, 16.06.2017.
Peščanik.net, 17.06.2017.
