1.1 Na očekivano (podlo) hrvatsko pitanje kako se Srbija danas oseća kad je presudom Međunarodnog suda pravde oslobođena optužbe za genocid, uzeo sam sebi nezasluženu slobodu da citiram državni autoritet u obliku Đorđa Vukadinovića, legendarnog tumača svake neizrečene Koštuničine misli. Piše Đorđe na sajtu “Nova srpska fašistička misao”: “Nema veze što bošnjačka tužba, takva kakva je, od početka nije imala mnogo veze sa pameću, činjenicama i logikom. Srbi su na najteži mogući način, na sopstvenom primeru i na sopstvenoj koži naučili da činjenice i logika ne važe i ne pomažu mnogo kada se nađete na putu interesima globalne sile. Zato je ova, svakako neprijatna, ali u osnovi pozitivna presuda mnoge iznenadila, gotovo sve zbunila, a neke, bogami, i ozbiljno razljutila i razočarala. Dakle, nije više dovoljno ni to što je najautoritativnija međunarodna pravna instanca, eksplicite, ne samo Srbiju nego i Slobodana Miloševića oslobodila krivice za srebrenički masakr! Ne, potrebno je još više, potrebno je da prihvatimo krivicu za sve loše što se u regionu – a možda i šire – dogodilo za ovih dvadesetak godina, uključujući valjda i slučajeve nedavnog albanskog nasilja („osvete”) prema Srbima na Kosovu. A možda i za to što naši prvoborci i lustratori više nisu onoliko mladi, kosmati i vitki kao pre…”.
Sve se kod Vukadinovića, jebiga, svelo na mladost, kosmatost i vitkost, kao da je u pitanju fashion revija, a ne optužba za genocid; čovek bi pogrešno, čak i kad je Hrvat u pitanju, mogao da pomisli da je gos’n Đorđe nekakav koštunjavi George Clooney, a ne ono što zapravo jeste: omanja, razdeljkom i naočarima oblikovana babuška, po uzoru na staljinističke impotentne komesare s torbicom u krilu. Svejedno, lepo je videti da se Đorđe Vukadinović ne oseća genocidnim. Još kad nauči da kaže “š”, a da ne frflja, sva je prilika da će onog dana kad Srbija odbrani Kosovo ozbiljno ugroziti Cloonyja. Mladog, kosmatog, vitkog.
1.2. Negde 1994. kad još nismo bili načisto jesmo li genocidna država ili ne, jer Babuška Vukadinović kao politički embrion nije postojao da nam objasni koji nam je qrac, u odbranu Miloševićeve države pod nepravdenim sankcijama ustala je ovdašnja folk heroina Viki Miljković čiji je haiku stih “Coca Cola, Marlboro, Suzuki/ diskoteke, gitare, Buzuki/ to je život, to nije reklama/ nikom nije lepše nego nama” postala ona vrsta opštenarodne himne kojom smo se branili od čitavog sveta. Jebo sankcije: dok je nama splavova, grčkih semplova, švercovanih cigareta – može svet da nam puši! Poruka “nikom nije lepše nego nama”, lansirana u vreme spektakularnih srpskih zločina u Bosni – predstavljala je budući Vukadinovićev kredo koji je on preuzeo od profesorice Viki M, nutricionistički navučen na jednostavno srpsko rešenje o smislu života. Trinaest godina docnije, baš u času kad je svakom Hrvatu, a posebice mrtvom Bošnjaku, kristalno jasno da Srbija Nije Genocidna Država (SNGD), jer je Međunarodni Sud Pravde tako odlučio – opet se prkosno branimo svojim najjačim oružjem, folk-pesmom. Kao stvorena da zvučno uobliči ono što Vukadinović misli, numera “Mambo Jumbo Serbijano” grupe Blizanci, kandidat za “Eurosong 2007”, politički je odgovor Srbije na lukave pokušaje tzv. međunarodne zajednice da nas uvuče u prokletstvo melting pota, što je tekstopisac Marina Tucaković precizno uočila karakterističnim dss-stihovima:
Betmen, Supermen, Matriks, Spajdermen
Roki i Brus Li, Tarzan, Rambo tri
Ej, ko su bre ti Brena, Slatki greh, Piksi, Divac eh
Čola, Brega, Džej, Ceca every day
Ej, to smo bre mi.
Mambo jumbo serbiano
Prokleta si ej kafano Ej Džigili bu, dodji malo tu
Bejbi, na dža ili bu
Viski, Marlboro, Guča i kolo
Prase, BMW, Sira, Rakije
Ej, sve je okej
Do jaja je okej, naročito Ceca every day, muči me samo što ne znam tko je fucking “Džigili bu”, misli li autorka na Vojislava Koštunicu ili Borisa Tadića – mada bi se iz ukradene replike Harisa Džinovića “prokleta si ej kafano” moglo igrati na keca iz dvojke, da je ipak nestašni, a kosmati, dr Kalašnjikov u pitanju, nekako je mlađahno viđen za viski, Marlboro, Guču i posebice rakiju, o prasetu, siru ili BMW modelu da ne govorim, bolje da vukadinovićevski šutim, dža ili bu, ej, to smo, bre, mi! Sa Vojom na čelu, pobednici svake Evrovizije!
1.3. Čitalac Ferala kretenski zaljubljen u ne-kosmatog, ne-vitkog i ne-baš-mladog Lukovića i njegove tobožnje kolumne, možda je mogao da primeti da je jedan od Lukovićevih omiljenih junaka izvesni Aleksandar Simić, savetnik svima dragog Voje Koštunice. Kao član srpskog tima koji usred neprijateljskog Beča pregovora sa kosovskim Albancima o izvesnoj nezavisnosti Kosova, lucidni Simić – poznat po svojim razumnim Vujadinovićevim stavovima – nedavno je bio gost Radija B92 gde je slušaoce obradovao činjenicom da se u Beču pregovora sa predstavnicima “separatističkog pokreta”. A ovako se razgovor nastavio:
B92: Zašto mi pregovaramo sa separatističkim pokretom?
Simić: Mi pregovaramo sa Ujedinjenim nacijama.
B92: Zašto sedi onda taj separatistički pokret preko puta nas?
Simić: Zato što su tako Ujedinjene nacije želele.
B92: Je l’ to zvanični stav pregovaračkog tima?
Simić: Ja ih uvek tretiram kao separatistički pokret, naravno.
B92: Tako i razgovarate sa njima, vi im kažete ‘Vi predstavnici seperatističkog pokreta’?
Simić: Vrlo često ih nazivam ‘Dragi građani’ ili ‘Naši prijatelji, građani iz južne srpske pokrajine’, ‘srpski građani’, ‘naši prijatelji Šiptari’, ‘naši prijatelji Albanci’.
B92: Kako Šiptari, ako to njih vređa?
Simić: Ne može da ih vređa nešto što je njihova reč za naziv kako oni sebe nazivaju.
B92: Kako reaguju na tu uvredu Albanci?
Simić: Mislim da to nije uvreda i mislim da ne reaguju uvređeno.
Ako nekom još nije jasno zbog čega Albanci zaslužuju nezavisnost, vredi još jednom pročitati relenice Aleksandra Simića. On kao da je do psihičke malaksalosti slušao pesmu “Mambo Jumbo Serbijano” pa su mu u refren („Ej, ko su, bre, ti?“) iznenada upali separatisti koje on iz milja zove Šiptarima, drogirano očekujući da njega, The Simića, shvate ozbiljno. Baš kao što je svet ozbiljno shvatio Viki.
1.4. Najslađe za kraj. Član srpskog odbrambenog tima u Međunarodnom sudu pravde u Hagu, ofanzivni bek pravnik Vladimir Đerić, izjavio je da Srbija – na krilima presude da nije kriva za genocid – može da tuži Hrvatsku za pomenuti genocid zbog progona Srba tokom ratnih godina! Novosadski korpus, recimo, može da tuži Hrvatsku jer je tokom opsade Vukovara bio psihički uznemiravan dok je sistematski grad oslobođao do temelja; Goran Hadžić može da tuži Hrvatsku zbog genocida jer je zbog Hrvatske danas u bekstvu od Haškog Tribunala, da je sreće sad bi sedeo s Koštunicom i svoju funkciju magacionera dao na zalog u budućoj Vladi Srbije u kojoj će Koštunica biti premijer! Što znači da se sve vraća i sve plaća: kad vas budemo tužili za genocid, jedina vaša olakšavajuća okolnost može da bude 10 poena za “Mambo Jumbo Serbijano”. Ceca every day! Ako Arkanovu udovicu prigrlite i usvojite, odustajemo od tužbe! Što bi filozof Viki rekla: to je život, to nije reklama!
Feral Tribune, 06.03.2007.
Peščanik.net, 06.03.2007.
