Foto: Predrag Trokicić

Foto: Predrag Trokicić

Predsednik je predložio Hrvatskoj da se uvede nekakav red u međusobnoj mržnji i da se takve, inače politički poželjne emocije, bar malo prorede i odlože. Recimo šest meseci bez šovinističkih sekrecija i fašističkih revija. Bez pitanja o Jasenovcu ili o međusobnim genocidima, uz uspostavljanje prigodne liderske idile. Svaka bi strana izolovala svoje važne arlekine i bukače, pa bi Vulinu i Dačiću gazda morao da stavi brnjicu na govorne organe, odakle im u javnost izlaze slaboumne patriotske dosetke.

Tako se AV iz svoje haotične misaone sfere dokopao još jedne genijalne ideje, koja ima samo jednu manu: neostvariva je. Kao uostalom i sve drugo što je rezultat iste tvornice uma i nauma. Dok je on to smišljao i trijumfalno saopštavao svoj najnoviji politički perpetuum mobile, u centru Beograda je održan pronedićevski fašistički bal, sa fizionomijama koje nije lako uočiti ni u filmovima o porodici Adams.

Ti su stvorovi ispuštali krike koje je teško definisati kao glasove, držali su desnu ruku podignutu u skladu sa prauzorom nacističkog pozdrava. Kome su oni ukazivali svoju potpunu potčinjenost i odanost? U kom su smeru bile ispružene ruke, koga ta divna stvorenja smatraju firerom? Gde se njihov vođa zatekao u trenutku uznesenja ove odvratne gomile, koja je uspela da inficira Beograd najsmrdljivijom gnojnom ranom, bez sanitarnog otpora samrtno bolesne države?

Bilo je nasuprot njima građana slobodnog Beograda koji su im pružili glasni otpor, mada su ovdašnju verziju nacista čuvale jake snage srpske policije. Čuvale su je i od sebe, pre svega, bojeći se da ih ne rasteraju i ugroze mukom stečena prava nacista u demokratskoj Srbiji.

Istoga dana u jednom dnevnom tabloidu objavljen je treći nastavak najnovijih čudesnih (čudovišnih) razmišljanja srpske Ledi Magbet, Mire Marković. U plačljivom lamentu nad svojim izgnanstvom i izgubljenim rajem porodice Milošević, drugarica Marković se besprizorno obračunava sa svima kojima je nanela zlo, čak ih i okrivljuje za sve što im se dogodilo.

Brzi odgovor stigao je od Ivice Dačića, koji je neposredno optužen za verolomstvo i političko oceubistvo čoveka koji ga je stvorio mnogo boljim nego što sada jeste: „Uništila je Slobu, ali mene neće!“

Dačić je u pravu: on je neuništiv kao takav.

Tačno u dan kada je drugarica Marković zapalila kratak fitilj nekadašnjeg Slobinog glasnogovornika, njen najbolji učenik Aleksandar Vulin se iz skupocenog stana preselio u raskošnu državnu vilu.

Sve navedene sekvence imaju smisla, kao heterogeni ali živeći politički omnibus, deo apsurdne celine u kojoj besmisao postaje nezamenljiva stvarnost, inficirana sistemskim ludilom. Predsednikova apstinencija od mržnje odnosi se samo na inostranstvo, o domaćem fašizmu taj ni da bekne, ako je uopšte u stanju da ga prepozna kao zlo.

Povratak Mire Marković u javni život proizvod je neugaslog političkog treša, koji se realizuje i kao bal sablasti, dokaz raznolikosti i neuništive metastaze u strategiji propadanja. I pored svih gadosti od koje je stvarana njena biografija, ona jeste neko ko bi mogao da deli lekcije ključnim političkim simbolima Vučićeve Srbije. Ona je sigurno doprinela propasti Miloševića, želeći da ga vodi kroz svoju krvavu bajku, ali ne može da uništi Dačića više nego što je on već uništen. Jedino je takav potreban Vučiću; Dačić sa bilo kakvim natruhama samopoštovanja bio bi prokleto usamljen.

Vulin je ostvareni projekt MM za budućnost, on je rezultat njene sumanute utopije: bezvredni, nesposobni, po sistem razorni činovnik, uz izostanak svakog vrednovanja – popeo se na sam vrh vlasti. I što je za njega još važnije, našao se u razornom epicentru kriminalnog hedonizma, bez obaveze da dokazuje krajnje sumnjivu imovinu, ili da bar u njoj ispašta napade svoje levičarske skromnosti.

U svemu tome, Vučićev pohod na Beograd može se razumeti i kao njegov apsolutni funkcionerski rascep. On naprosto nije predsednik Srbije, jer ni u kom obliku ne podnosi građane koji nisu za SNS. Čak ih vidi kao neprijatelje države, i u otporu svemu i svima koji ne pristaju na njega nema ni elementarne političke mimikrije, nijansi bilo kakve mudrosti, stila i državničke elegancije. Njegova politička inteligencija svedena je na nulu i sklona je daljem brzom propadanju.

Tako on neće videti nedićevce-naciste, jer ako ih Stefanović razjuri ili pohapsi, desnica može da uskrati svoje dragocene glasove za Beograd koji se voli. Krupna glupost oko „privremenog zaustavljanja mržnje“, ili moratorijum na otvorena pitanja, može se razumeti i kao neplodna hipokrizija, jer kad rok prođe, internacionalni fašistički turnir može slobodno da se nastavi sa još više fanatizma. Potraga za firerom neprekidna je na obe strane.

Tolerisanje Vulinove (i Nikolićeve) bahatosti, samo je prilog za nadogradnju Vučićeve arogancije: na taj način on podstiče brzo stvaranje nove plutokratske kaste čiji je čelnik, uz poruku koja stiže iz mahnitog osećanja svemoći: niko mi ne može ništa. Ne dam Vulina, ne dam Malog, ne dam Nikolića! Baš da čujem šta imate da kažete. Šta ćete da uradite, da vas vidim! Baš me briga, sram vas bilo!

To sledbenici vide kao stav istinskog vođe.

U raspodeli svojih emocija, predsednik može da čini šta mu se prohte. Može da voli koga hoće, da pristaje na koga mora, da toleriše u interesu vlasti sve sile kojima se klanja, da trpi sagovornike i druge koje prezire (a i oni njega), da viđa sve one do kojih mu nije nimalo stalo.

Ali, on mrzi samo građane Srbije.

Peščanik.net, 09.02.2018.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.
Ljubodrag Stojadinović

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)