Foto: Ivana Karić

Foto: Ivana Karić

Povodom 30 godina od Osme sednice ovih dana smo se podsetili kako su godine raspleta počele smenom Dragiše Pavlovića, prvog čoveka beogradskih komunista. U ondašnjoj partijskoj državi to je bio položaj koji odgovara današnjoj funkciji gradonačelnika Beograda. Neko je tim povodom rekao – terali smo lisicu, isterali vuka. Prava meta i žrtva Osme sednice bio je naime Ivan Stambolić, čijim je uklanjanjem Slobodan Milošević na 13 godina preuzeo ulogu neprikosnovenog šefa Srbije.

Danas su pred nama beogradski izbori, od kojih opoziciono nastrojena javnost očekuje da budu uvod u smenu režima Aleksandra Vučića. Iako je razjedinjena i oslabljena opozicija izložena opravdanoj kritici i predmet je ozbiljne skepse u mogućnost uspeha njene misije, u bliskoj istoriji koja počinje Osmom sednicom mogu se naći izvesni ohrabrujući momenti.

Grozničavi radovi na beogradskim ulicama vraćaju nas u jedno drugo vreme, vreme obnove i izgradnje posle NATO bombardovanja SRJ, a pre Petog oktobra i smene Miloševića. Beograd na vodi, ključni projekat ove vlasti, klinički je mrtav. Arapskih investitora više nema, ako ih je ikada i bilo. Goran Vesić nastoji da urušavanje ovog grandioznog projekta kompenzuje nizom manjih rekonstrukcija i time svom šefu omogući pobedu na ključnim izborima, baš kao što je onda Milutin Mrkonjić u akcijaškom duhu putevima i mostovima želeo da kompenzuje Miloševićev ratni poraz.

Sve do leta 2000. Milošević se činio nepobedivim i nikad jačim, a njegova autoritarna vladavina klizila je u otvorenu diktaturu. Opozicija je bila razjedinjena, a ključni lideri, Vuk Drašković i Zoran Đinđić, bili su međusobno zavađeni i u nokdaunu – Drašković je bio politički neutralisan uzastopnim atentatima, a Đinđić optužbama za izdaju. Pa ipak, opozicija se volšebno digla iz pepela i za mesec-dva prešla put od totalne margine do izbornog trijumfa.

Današnjoj demokratskoj sceni tragično nedostaje ličnost Đinđićevih kapaciteta. S druge strane, postoji istorijsko iskustvo iz kojeg i manje nadareni mogu da izvuku bitne smernice.

Ukoliko je tačan utisak da istorija priprema scenu za izborni poraz Aleksandra Vučića i obnovu demokratskog poretka, taj preokret može da se dogodi jedino tako što će opozicija pobediti. Potrebno je onda videti koji su to procesi u opoziciji koji bi mogli da vode takvom kopernikanskom obrtu.

Vlast SNS-a je izložena izazovima sa dve strane. Sa jedne je pritiska unutrašnja tenzija koju režim oseća od građana. Njen uzrok je sama priroda SNS-a i njene vlasti, zasnovane na vladavini jačeg. Vlast koja promoviše nasilje u komunikaciji, u izbornom procesu, u ekonomskim odnosima, koja gradi koruptivni sistem, sputava kritički nastrojene medije i obesmišljava parlament i demokratsku debatu – po prirodi stvari indukuje rastući pritisak među građanima, koji lako dostiže tačku ključanja.

Drugo je spoljni pritisak. Vučić i njegova vlada izloženi su kompleksnim spoljnim uticajima – pritiscima, očekivanjima i uslovljavanjima – u ništa manje komplikovanom međunarodnom okruženju sve otvorenijeg sukoba velikih sila, čiji se interesi ukrštaju nad Srbijom. Vučić se do sada s neverovatnom veštinom i mnogo sreće nosio sa ovom vrstom izazova, do te mere da je postao paradigma nove političke kovanice – stabilokratije.

Dugo se činilo da će klimaks njegove vladavine, a onda i njen krah nastupiti upravo u eskalirajućem sukobu između nastojanja srpskih vlasti da održe u životu nacionalistički projekat srpske države i nastojanja međunarodne zajednice da taj projekat konačno ugasi.

U sadašnjim međunarodnim okolnostima, međutim, Srbija nikome nije prioritet, sve dok je konstruktivna u pogledu Kosova i BiH, kooperativna prema međunarodnim finansijskim institucijama i pouzdana u sprovođenju politika zapadnih vlada u odnosu na probleme kao što je izbeglička kriza.

Pošto je obezbedila relativnu sigurnost u odnosu na spoljne pritiske, za Vučićevu vlast bi kao veća opasnost mogla da se pokaže opozicija. Tačnije, demokratska javnost, građani Srbije, u čije ime opozicija istupa. Vučića i prema spolja i prema unutra održava ista stabilokratska veština. On, naime, građanima daje osećaj sigurnosti od unutrašnjeg sukoba, što dobar deo birača ceni više od demokratije, pravne države, medijskih sloboda ili ekonomskog blagostanja.

Demokratija u Srbiji je tihi građanski rat. Valjda je tako svuda, a ovde još i više usled svih specifičnosti geografije i istorije. Građanski rat je ovde dugim procesom civilizovanja pretočen u parlamentarnu borbu. Posle Petog oktobra i uspostavljanja demokratije u zemlji se otvorio sukob nalik na građanski rat niskog intenziteta. On nije odneo hiljade žrtava, ali jeste jednu, u simboličkom smislu ništa manje značajnu – Zorana Đinđića.

Atmosfera društvenog sukoba na ivici oružanog okršaja za većinu građana je nesnosna i oni su spremni da žrtvuju mnogo toga da bi je izbegli. U tome je, između ostalog, tajna Vučićevog uspeha u srpskom biračkom telu. On građanima uliva sigurnost da će ih sačuvati od građanskog rata, kojim kroz svoje tabloide stalno preti i od kojeg podstiče strah svojom agresivnom vladavinom.

Da bi ubedila građane da glasaju za nju, opozicija pre svega mora da ih razuveri u pogledu njihove opravdane bojazni da će se demokratski poredak u Srbiji, kada jednom bude obnovljen, ponovo transformisati u građanski rat.

Od sticanja nezavisnosti Srbije i prvih mirnodopskih skupština iz 1880-ih, politički sukob u zemlji u osnovi je bio konflikt između modernizacije i nacionalizma. Modernizacija je zastupana s pozicija evropskog liberalizma i kasnije marksizma i komunističkog internacionalizma; nacionalizam je redovno zastupan s pozicija rusofilskog narodnjaštva i radikalizma – ali ključni društveni sukob uvek je bio svodiv na taj bazični polaritet.

Kada se jednom obnovi demokratija u Srbiji, dilema između modernizacije i nacionalizma neće biti rešena i u demokratskom parlamentu biće zastupnika i jedne i druge tendencije. Poslednji put kada je to bio slučaj, razgoreo se tragičan sukob dvojice autentičnih predstavnika dveju tendencija – Zorana Đinđića i Vojislava Koštunice. Današnja opozicija pre svega treba građane da ubedi da nam ne predstoji još jedna repriza istorije, u kojoj bi na čelu zaraćenih klanova stajali, na primer, Dragan Đilas i Saša Janković.

Snaga koja ima za cilj da pobedi Vučićev režim, prvo na gradskim pa zatim i na svakim narednim izborima, ne treba da bude ideološka koalicija koju bi činili zastupnici modernizacije ili zastupnici nacionalizma, nego upravo model parlamenta buduće države u kome bi se jedni protiv drugih svi borili u demokratskom duhu.

Potrebno je, dakle, da na gradske izbore opozicija izađe u jednoj koloni koja obuhvata više – nikada nije moguće sve – relevantnih političkih aktera demokratske orijentacije. Ta koalicija trebalo bi da građanima ponudi program uspostavljanja demokratske države sa svim što to podrazumeva – vladavinom prava i slobodom medija. Iako sam sporazum stranaka lako može da ostane mrtvo slovo na papiru, demonstriranje sposobnosti da se u demokratskom duhu dođe do zajedničkog cilja blagotvorno bi uticalo na kredibilitet opozicije.

Ne mali izazov za opozicionu saradnju je uloga pokreta Dveri, koji je za jedne neprihvatljiv, za druge poželjan partner, a svakako s potencijalom za borbu protiv Vučićeve vlasti. Debata oko ključnog pitanja srpske politike, nacionalnog pitanja, koje je jabuka razdora između nacionalista i modernista, ovoga puta ne sme biti gurnuto pod tepih i proglašeno nepostojećim, kao što je to učinjeno 2000, da bi se vratilo s razornom snagom i potpuno razorilo krhki demokratski poredak. Potrebna je jasno iskazana spremnost stranaka da se o nacionalnom pitanju raspravlja u demokratskoj debati.

Program demokratskih snaga, konačno, trebalo bi da pođe od uspostavljanja slobodnog i nezavisnog sudstva kao temelja demokratske države. Takvo sudstvo treba da bude uspostavljeno jasnom političkom odlukom prvog dana buduće nove vlasti. Ono bi se onda staralo o slobodi medija, nepovredivosti imovine i ugovora kao osnovama ekonomskog ozdravljenja, o dekontaminaciji sistema bezbednosti koji se zloupotrebljava u političkoj borbi i ozdravljenju javnog prostora u kojem bezbednosne službe vode prljavi tabloidni rat.

Ako današnja opozicija uspe u misiji uspostavljanja održivog demokratskog poretka i izbori se sa unutrašnjim protivrečnostima koje su opterećivale Srbiju 2000-ih, biće uspostavljena građanska država definisana upravo tim poretkom, čije će granice biti jasne i čija uloga u rešavanju komplikovanih odnosa na području nekadašnje Jugoslavije najzad može postati stvarno konstruktivna.

Peščanik.net, 29.09.2017.