Foto: Ivana Karić
Izbori su raspisani i postavlja se pitanje kakve su šanse opozicije na njima. Vučić se odlično pripremio. Godinu dana posle Apela 100 kojim je niz uglednih ličnosti podržao kandidaturu Saše Jankovića na predsedničkim izborima, Vučić je izašao sa listom za gradske izbore na kojoj su njegove političke uzdanice sakrivene između ništa manje uglednih javnih ličnosti u odnosu na potpisnike Apela. Iza te liste stoji godinu dana predanog rada da se svi oni privole da daju javnu podršku Vučiću.
Opozicija u isto vreme i dalje izgleda raslabljeno i mlitavo. Anemični pokušaji da se Vučiću suprotstavi jedinstvena lista proevropske opozicije nisu dali rezultata i, kako sada izgleda, taj opozicioni blok suprotstaviće se režimu sa dve liste – jednom koju predvodi Đilas i drugom okupljenom oko Demokratske stranke.
Obično se kaže da su prepreke za udruživanje opozicije liderske sujete i suprotstavljeni uskostranački interesi. To nije sasvim tačno. Iako ovi faktori nesumnjivo postoje, iza njih se kriju dublji politički razlozi. Ti politički razlozi su i doveli do deoba nekada jedinstvene Demokratske stranke i onog biračkog tela koje je svojevremeno stajalo iza Borisa Tadića – u niz uzajamno sukobljenih frakcija.
Na površini nema suštinskih političkih razlika između stranaka proizašlih iz DS-a. Sve one su na rečima za demokratiju, pravnu državu, kontinuitet neoliberalne ekonomske politike, a protiv priznanja Kosova i ulaska u NATO. Kada se, međutim, zakopa malo dublje ispod površnog konsenzusa zasnovanog na pretpostavljenom raspoloženju građana, naziru se duboke političke pukotine i nesaglasnosti.
Celokupna dinamika dešavanja u Demokratskoj stranci od izbornog poraza 2012. u osnovi predstavlja tumaranje njenih lidera i birača između dva pola. Na jednoj strani je demokratska država integrisana u EU i NATO, a na drugoj očuvanje tekovina nacionalističke politike devedesetih i savezništva s Rusijom. Koštunica i Tadić kreirali su politiku zasnovanu na ideji da je moguće istovremeno kretanje ka ova dva pola, i ta politika bila je iskazana krilaticom „I Evropa i Kosovo“.
Ovaj nacionalni konsenzus, kodifikovan Ustavom iz 2006, srušen je 2010. kada je Srbija izgubila u procesu pred Haškim sudom pravde i 2011. kada je Angela Merkel suočila srpske vlasti i javnost s porazom koji su one odbijale da prihvate. Epilog ovog suštinskog političkog poraza Borisa Tadića i Demokratske stranke bio je izborni poraz i uspostavljanje vladavine SNS-a.
Saradnici Vojislava Šešelja koji su u njegovo ime vodili nekada jedinstvenu SRS, Nikolić i Vučić, učinili su rizičan, veliki korak kada su za 180 stepeni preokrenuli svoju dotadašnju politiku i pristali na evropske integracije. To nisu, doduše, učinili svojevoljno, već ih je Šešelj svojom kletvom na taj korak naterao. Ali oni su prihvatili izazov, skočili u nepoznato i rezultat je uspostavljanje jake i od birača žestoko podržane vlasti.
Lideri Demokratske stranke nikada nisu učinili takav korak, kojim bi se odredili prema politici Borisa Tadića kao pogrešnoj i prevaziđenoj, da bi zakoračili u neko novo političko polje, neki novi film. Umesto toga, sve frakcije proizašle bilo iz same Demokratske stranke, bilo iz njoj nekada naklonjenog biračkog tela, drže se i dalje starih, oveštalih političkih fraza i formula koje evidentno ne daju rezultate. Oprez da se ne kaže nešto što će narušiti duševni mir birača vodi u apatiju i jednocifrene rejtinge. U politici je očigledno potrebna hrabrost da se predvodi, da se zakorači u nepoznato i biračima ponudi nešto za šta još nisu ni svesni da žele, umesto da se osluškuje i slepo sledi javno mnjenje. Nikolić i Vučić su ovu istinu shvatili i zato smo tu gde smo.
Opozicija može da se udruženo suprotstavi režimu kao što je Vučićev tek kada pronađe jedinstvenu politiku. Izazov koji bi opoziciju gurnuo u tom smeru bilo bi raspisivanje opštih izbora. Na tim izborima se po prirodi stvari kandiduju politike i opozicija bi bila stavljena pred jasan izazov da formuliše svoju. To je razlog zbog kojeg Vučić ne raspisuje opšte izbore, jer ne želi da opoziciji pruži taj inicijalni impuls za politički preobražaj.
S druge strane, SNS u Beogradu ne stoji dobro i opšti izbori bili bi sredstvo da se lista SNS-a snažno pogura i na gradskom nivou. Imajući u vidu manipulativne i nasilne metode vlasti, ne bi bilo nikakvo iznenađenje da Vučić svoju odluku preinači i u poslednjem momentu ipak raspiše opšte izbore. Time bi opoziciju pokušao da uhvati u raskoraku i stavi je pred svršen čin. Jedini adekvatan odgovor opozicije u tom slučaju bilo bi hitno usvajanje političke platforme i zajednički nastup na izborima Đilasove i frakcije Šutanovca.
Ukoliko do ovakvog eksperimenta vlasti ipak ne dođe, odlučuje biračko telo. SNS u Beogradu stoji značajno lošije nego u ostatku zemlje i opozicija, kakva god da je, tu ima ozbiljne šanse. Ako se pokaže da je beogradskim biračima dosta SNS-a i ako oni njenu i listu SPS-a ostave u manjini, tada će gradski izborni pobednici biti pred jasnim izazovom da sastave većinu koja će biti jezgro opozicionog pokreta za promenu vlasti na nacionalnom nivou, uz repertoar protesta poznat iz vremena borbe protiv Miloševića.
Konačno, kakva bi bila politička platforma oko koje bi se okupila proevropska demokratska opozicija? Trenutna ponuda podrazumeva koaliciju okupljenu oko Demokratske stranke koja se nudi kao brend, a s druge strane imamo savez koji predvodi Dragan Đilas koji kao brend nudi samoga sebe, a kao političku platformu svoju radnu biografiju.
Demokratska stranka je od stranke intelektualaca došla do faze u kojoj dva mašinska inženjera, Dragan Đilas i Dragan Šutanovac, nude odbijanje da se o visokoj politici misli i govori. To mora da se promeni. Ono za šta u nekada jedinstvenoj Demokratskoj stranci kod njenog drugog pa prvog čoveka Đilasa nije bilo snage ni 2010. posle poraza pred Haškim sudom pravde, ni 2012. posle izbornog poraza, ni 2014. pred izazovom parlamentarnih izbora – najzad mora da se uradi.
Demokratska stranka nikada nije bila Druga Srbija, a nisu to ni Šutanovac ni Đilas, ni Janković ni Jeremić, niti su to ikada bili. Ono što frakcije DS-a koje danas čine jezgro proevropske demokratske opozicije ipak moraju da učine jeste da se ujedine oko jasno iskazanog političkog stava koji predstavlja otklon od nacionalističke politike, dominantne tokom tri decenije, i formulisanje jasne građanske, demokratske alternative. Alternative koja će biti vodilja za određivanje kako retrospektivno, u odnosu na rat, raspad Jugoslavije i politiku prema Albancima i Kosovu – tako i perspektivno, u odnosu na izazove pred kojima se zemlja nalazi danas, a koji uključuju odnos prema NATO-u i Rusiji, Bosni i Kosovu i, na kraju, prema demokratskom poretku.
Peščanik.net, 16.01.2018.
Srodni link: Dejan Ilić – Beskičmenjačka normalnost
