Prikaz knjige Gregory Woodsa „A History of Gay Literature: The Male Tradition / Istorija homoseksualne književnosti: muška tradicija“, Yale University Press 1998.
U svom eseju „Argentinski pisac i tradicija“ Borhes kaže da argentinski pisac i južnoamerički pisac imaju više prava na zapadnu kulturu od bilo koga u zapadnim nacijama zahvaljujući tome što su joj istovremeno udaljeniji i bliži. U nastavku on istražuje izvanredan doprinos jevrejskih umetnika zapadnoj kulturi i irskih pisaca engleskoj književnosti. Irske pisce, kaže on, „sama činjenica da su Irci i da su drukčiji činila je inovatorima u engleskoj kulturi“. Na sličan način jevrejski umetnici „rade unutar zapadne kulture, a u isto vreme za nju ih ne vezuje nikakva posebna posvećenost“. Taj esej je napisan oko 1932, davno pre formiranja jasne predstave o mestu gej pisca u književnoj tradiciji i ideje da je irska, jevrejska ili homoseksualna (ili kasnije južnoamerička) književnost zapravo centar, a ne periferija koja obnavlja centar.
Borhes je bio konzervativan čovek i strog kritičar. Njemu bi bila zanimljiva ideja da su mnogi pisci ili većina pisaca koji su udahnuli novi život savremenoj književnosti bili homoseksualci, ili Irci, ili Jevreji: Melvil, Vitman, Hopkins, Jejts, Kafka, Vulf, Džojs, Stajn, Beket, Man, Prust, Žid, Ferbank, Lorka, Kokto, Oden, Forster, Kavafi. Ali bi ga, verujem, pomalo uznemirila pomisao na homoseksualni element na tom spisku, kao i ideja da se pridevi „irski“, „jevrejski“ ili „argentinski“ u njegovom eseju o tradiciji mogu zameniti pridevima „gej“ ili „homoseksualni“. Verujem da bi ga pomalo uzrujala i ideja da se može pronaći dovoljno tragova ili čak direktnih dokaza u delima, na primer Šekspira, Marloua i Bekona, na osnovu kojih bi se i oni mogli proglasiti delom homoseksualne tradicije, tajne isprekidane linije koja se provlači kroz zapadnu književnost. A ipak, kao i mnogi pisci, Borhes je bio opsednut onim što mu je prethodilo, knjigama i piscima – Kihote, Gaučo Martin Fjero, Flober, Kipling – koji su bili njegova isprekidana linija što vodi u prošlost. Nije mogao bez njih.
Lako je raspravljati o tome da li su neki pisci zaista bili irski pisci. Da li je Stern bio irski pisac? Da li je to bio Oliver Goldsmit? Ili Robert Tresel? Ili Ajris Mardok? Ali nešto je teže raspravljati o tome ko je bio gej a ko nije. Kako neko može tvrditi da je, na primer, Gogolj bio gej kada ne postoji direktan dokaz za to? A ipak, ako s beskompromisnom rešenošću iščitavate Gogoljeve pripovetke naći ćete skriveni svet znakova i trenutaka, strahova i predrasuda koji bi se mogli protumačiti kao dokaz njegove homoseksualnosti.
Zašto bismo to radili? Zar je to važno? Važno je zato što gej čitaoci i pisci postaju vidljiviji, a gej politike postojanije i ozbiljnije, te gej istorija postaje suštinski element gej identiteta, baš kao irska istorija za Irsku ili jevrejska istorija za Jevreje. Nije reč prosto o nalaženju skrivenih tragova gej prisustva u prošlosti, mada je i to važno, već o identifikovanju pisaca – Vitman je dobar primer – koji su očigledno i eksplicitno bili homoseksualci i čija je homoseksualnost, koju su mnogi kritičari i nastavnici previđali, znatno uticala na njihovo delo. Heteroseksualni kritičari skloni su da pišu o gej piscima kao da su oni bili heteroseksualci ili kao da nije važno šta su bili. Godine 1944. Lajonel Triling je objavio knjigu o delu E. M. Forstera, a 1972. pisao je Sintiji Ozik:
„Tek kad sam završio knjigu o Forsteru, shvatio sam da je on bio homoseksualac. Ne znam da li je razlog tome moja posebna tupost ili to što homoseksualnost još nije bila formulisana kao činilac u kulturi. Kada sam to shvatio, u prvi mah mi se učinilo da to nije naročito važno, ali sam ubrzo promenio mišljenje.“
Homoseksualna prošlost u književnom delu nekada je eksplicitna a nekada skrivena, dok je homoseksualna sadašnjost uglavnom samo eksplicitna. U zapadnom svetu homoseksualnost uskoro neće biti skopčana s teškoćama i diskriminacijom. Na nekim mestima, posebno u gradovima, već sada je tako i izraz „postgej“ ulazi u široku upotrebu. Način na koji tumačimo prošlost, kako u nju učitavamo i o njoj sudimo verovatno će postati predmet otvorenije debate.
Teško je izbeći iskušenje da se donose anahroni zaključci i postavljaju anahrona pitanja. Zašto Tomas Man nije javno priznao da je homoseksualac? Zašto Forster nije objavio roman Moris 1914, kada ga je napisao? Zašto američki kritičar F.O. Matajesen nije napisao istoriju američke gej književnosti? Kako je moguće da Lajonel Triling nije shvatio da je Forster gej? I zašto se životi gej osoba tako često prikazuju kao tragični? Zašto gej pisci ne mogu da pišu priče o gej muškarcima sa hepiendom kakve Ema Osten piše o heteroseksualcima? Zašto se život homoseksualaca često prikazuje kao mračno senzacionalan?
Postupci i stavovi iz prošlosti, čak i nedavne prošlosti, danas su gotovo nezamislivi; stvari su se ubrzano menjale. Još 1970. esejista Džozef Epštajn mogao je da napiše sledeće u Harper’s Magazinu:
„Iskreno prihvatanje homoseksualnosti, po mom iskustvu, ne postoji, čak ni među najliberalnijim, najsofisticiranijim i najnesputanijim osobama. Homoseksualnost je možda jedina preostala tema u Americi oko koje nema hipokrizije, gde to iskreno nije prihvaćeno… Prokleti bez jasnog uzroka, bolesni bez nade u izlečenje, oni su uvreda za našu racionalnost, živi dokaz izjalovljenosti naših očekivanja da ćemo jednom naći razuman, objašnjiv obrazac sveta“. I nastavlja: ako bi se pokazalo da je neki od njegova četiri sina gej, znao bi da je on „osuđen na to da stalno bude prezren među muškarcima, da će njegov život, kako god on vešto usklađivao svoje stanje, biti proživljen kao deo svetskog bola.“
U poglavlju naslovljenom „Ružičasti trougao“ Gregori Vuds piše:
„Kad su saveznici „oslobodili“ logore, preživeli koji su nosili ružičasti trougao – oznaku da su bili uhapšeni kao homoseksualci – tretirani su kao obični kriminalci koji su zaslužili svoju kaznu. Mnogi su prebačeni u zatvore da je odrobijaju do kraja… Ružičasti trougao izostavljen je u memorijalnim centrima holokausta… Nacisti su 1935. uveli strožu verziju antihomoseksualnog zakona u paragrafu 175 nemačkog krivičnog zakonika. Za razliku od drugih nacističkih zakona, taj nije opozvan po završetku rata.“
Druge ugnjetavane zajednice – Jevreji ili katolici u Severnoj Irskoj – imaju mogućnost da istraže implikacije svoje nekadašnje ugnjetenosti. Slušaju priče, okruženi su knjigama koje o tome govore. Ali homoseksualci odrastaju sami. Nema istorije. Nema balada o nepravdama u prošlosti i svi mučenici su zaboravljeni. Kao što kaže pesnikinja Ejdrijen Rič, „pogledala si se u ogledalo i tamo nije bilo nikog“. Zato svaki gej pojedinac na svom putu ka slobodi mora sam da dođe do otkrića svoje istorije i svog nasleđa, ili bar znanja, ali to povlači ne samo značajne implikacije za čitaoce i kritičare koje gej identitet ne zanima, već i mnoge realne opasnosti.
Započnimo od Vitmana, on je najlakši. Njegova pesma „Kad začuh u smiraj dana“ napisana je u jednoj rečenici. Iako narator čuje da je „njegovo ime primljeno s hvalama u Kapitolu“, kaže nam se u pesmi, ta noć za njega ipak nije bila srećna, „ali kad sam pomislio da je moj dragi prijatelj, moj ljubavnik, na putu ka meni, / O, onda sam bio srećan“; pesma se završava ovako:
Jer onaj kog najviše volim leži usnuo kraj mene
pod istim pokrivačem u prohladnoj noći,
U tišini jesenje mesečine,
Lice mu je nagnuto ka meni,
A ruka mu lako počiva na mojim grudima –
I te noći sam bio srećan.
Ovo je samo jedna od Vitmanovih eksplicitno homoseksualnih pesama. Lako je zamisliti F. O. Matajesena i njegovog ljubavnika Rasela Činija kako je čitaju 20-ih godina prošlog veka. Pošto nisu imali ni uzore ni osećaj da su deo određene tradicije, takva dela su im bila važna. Matajesen je napisao: „Naravno, ovaj naš život je sasvim nov – niko od nas ne zna za sličan slučaj. Stojimo usred nepoznate, nenastanjene zemlje. Znamo da je bilo drugih veza kao što je naša, ali ne možemo da učimo iz njihovog iskustva. Moramo sve da stvorimo za sebe. A stvaranje nikad nije lako.“
Tokom godina u kojima je istraživao tu „nepoznatu, nenastanjenu zemlju“, Matajesen je predavao na Harvardu i pisao knjigu Američka renesansa: umetnost i ekspresija u doba Emersona i Vitmana (The American Renaissance: Art and Expression in the Age of Emerson and Whitman, 1941), koja je postala najuticajnija knjiga o toj temi. (Činjenica da je izostavio Emili Dikinson narušila je status te knjige kao kanonske.) Njegov esej o Vitmanu ima preko 100 strana. On veoma suptilno piše o Vitmanovom jeziku, tenziji između svakodnevnog i apstraktnog u njemu, kao i između praktičnog i transcendentnog. Piše o uticajima na Vitmana, među kojima su i opera i slikarstvo, i o Vitmanovom uticaju na druge, među kojima su i Henri Džejms – on je rekao Idit Vorton da je Vitmana čitao u „stanju potisnutog zanosa“ – i Hopkins, koji je napisao: „U duši sam uvek znao da nema uma koji je sličniji mom od uma Volta Vitmana“. A Matajesen piše: „Hopkins je sigurno mislio na Vitmanovu homoseksualnost i na sopstveno izbegavanje te latentne žice u sebi samom“. U fusnoti on bez komentara citira eksplicitno homoseksualno Vitmanovo pismo upućeno prijatelju. Matajesen pominje Vitmanovu homoseksualnost i 50 strana pre toga, kada govori o početku Pesme o meni:
Sećam se da smo jednom ležali u tako prozirnom letnjem jutru,
Da si položio glavu preko mojih kukova i blago se okrenuo ka meni,
Povukao košulju s mog grudnog koša, uronio jezik u moje ogoljeno srce,
I protezao se dok nisi osetio moju bradu, i protezao se dok nisi dohvatio moje stopalo.
U Matajesenovom komentaru naziremo da on ne odobrava ton ovog odeljka. „U pasivnosti pesnikovog tela“, piše on, „ima nečeg maglovito patološkog i homoseksualnog“. Ta rečenica, 50 godina posle svog nastanka, gori na stranici. Patološko i homoseksualno. Džonatan Arak, koji je priredio Matajesenova pisma, napisao je: „Da bi se stvorio centralni, autoritativni kritički identitet Američke renesanse, mnogo šta je moralo biti izmešteno, rasuto ili poreknuto“. Matajesen je toga bio svestan. U januaru 1930. pisao je svom partneru: „Moja seksualnost me ponekad uznemirava, prijatelju: onda kad me čini svesnim mog lažnog položaja u svetu. A svest o tome kao da mi podriva samopouzdanje. Imam li prava da živim u zajednici koja bi na mene gledala s krajnjim neodobravanjem kad bi joj bile poznate činjenice? Mrzim prikrivenost, jer najbolje uspevam na tlu apsolutne otvorenosti.“
„Za većinu njegovih studenata i mladih kolega“, stoji u Američkom biografskom rečniku, „Matajesenovu homoseksualnost je eventualno nagoveštavala samo činjenica da je njegov krug bio upadljivije heteroseksualan nego što je to bilo uobičajeno u harvardskim literarnim grupama toga vremena i da je bio neobično kritičan prema homoseksualnim kolegama koji su mešali svoje akademske i seksualne odnose“. Pet godina posle smrti svog ljubavnika i nedugo pre pojavljivanja pred odborom Predstavničkog doma za neameričke aktivnosti – bio je i aktivista levice – dakle 1950 – Matajesen je skočio s 12. sprata jednog bostonskog hotela i ubio se. Imao je 48 godina.
U našem traganju za gej nasleđem lako je polagati pravo na Vitmana i pokazati koliko je njegova homoseksualnost uticala na način na koji je koristio jezik u svojim pesmama, ali šta da radimo s Matajesenom? On je živeo dva života i nije bio jedini; duboko ga je tištala ne samo njegova homoseksualnost već i homoseksualnost drugih; ni u tome nije bio jedini. Ovim ne želimo da kažemo da mu je ta odluka bila nametnuta: naravno da je mogao da bira. Ali to bi bilo teško: bila bi potrebna herojska hrabrost, a nešto u Matajesenovoj inteligenciji bilo je vrlo sumnjičavo prema svemu herojskom. Imamo njegova pisma i dnevnike i njegove kritičke tekstove: ton jednog je očigledno gej (otvoren i opušten); ton drugog je sjajan i akademski i ne otkriva ništa osim njegovog straha od homoseksualnosti. Taj strah pripada svima nama: osetila ga je gotova svaka gej osoba na nekom nivou, u nekom periodu života, na nekom mestu. Homoseksualna prošlost nije čista (dok irska prošlost često može izgledati isuviše čisto); ona je dvolična i klizava i zahteva mnogo saosećanja i razumevanja.
Homoseksualna prošlost sadrži, dakle, ćutanje i strah baš kao i Vitmanove pesme i Šekspirovi soneti; možda zbog toga Kafkino delo i dalje toliko zaokuplja gej čitaoce, i možda je zbog toga tako lako naći gej niti u Kafkinim romanima i pričama. Neki kritičari idu i dalje. „Tek kad pročitamo sve što je Kafka napisao“, kaže Rut Tifenbrun, „postaje nam jasno da usud svih njegovih junaka počiva na činjenici da su svi homoseksualci… Pošto je Kafka proveo ceo život uporno prikrivajući svoju homoseksualnost, ne čudi nas to što on u svojim pismima, dnevnicima, beleškama ili književnim delima retko otvoreno pominje homoseksualnost… Kafka sa svojim devijantnim kolegama deli njihovu najkarakterističniju crtu: istovremenu potrebu da se prikriju i da se pokažu.“
Gregori Vuds u Istoriji gej književnosti smatra da su teorije Rut Tifenbrun suviše reduktivističke prema Kafkinoj genijalnosti, ali ubedljive u odnosu na njegovo delo. „Zapravo bi trebalo da se zapitamo“, piše on, „da li moramo, da bismo ocenili tekstove o kojima je reč kao gej književnost, da prihvatimo narativ o autorovom životu koji je dobrim delom nagađanje… Ukratko, zašto sam tekst ne bi bio dokaz naših tumačenja?“ Onda bi se argument pomerio s onog što je Kafka mislio na ono što je Kafka stvarno mislio, na ono što mi mislimo kad čitamo Kafku.
A smatram da mnogo mislimo. Kafkine priče i romani govore o životima izolovanih muških protagonista koji su prinuđeni da ništa ne uzimaju zdravo za gotovo, kojima preti opasnost da budu otkriveni kao ono što zaista jesu („Preobražaj“), ili o kojima se neosnovano šapuće („Neko je sigurno govorio laži o Jozefu K.“) ili čiji su odnosi s drugim muškarcima puni poluprikrivenih, jedva prikrivenih i često neprikrivenih čežnji („Opis jedne borbe“ ili neke scene u Zamku). „Nijedan drugi pisac našeg veka“, napisao je Irving Hau, „Nije tako snažno evocirao klaustralne osećaje modernog iskustva, osećaje unezverenosti, gubitka, krivice, razvlašćenosti… Aura krize koja visi nad Kafkinim životom u isto vreme je intimno subjektivna, samo njegova, i strogo bezlična, svima nama znana“. Aura krize dolazi, naravno, od toga što je Kafka živeo u Pragu kao Jevrejin čiji je maternji jezik nemački, što je bio genije u buržoaskom svetu i što je, barem za homoseksualne čitaoce ako ne i za Irvinga Haua, bio homoseksualac. Ovo ne znači da gej čitaoci žele da čitaju Kafku samo kao gej pisca, mada neki upravo to žele, već da ga čitaju kao autora na čije je delo u dovoljnoj meri uticala njegova homoseksualnost da bi se razni njegovi delovi mogli čitati kao parabola o gej muškarcu u neprijateljskom gradu, kao i o Jevrejinu neverniku, kao i o čoveku 20. veka.
Gregori Vuds daje jedno brilijantno tumačenje 1984, koje baca senku sumnje na njegovo tumačenje Kafke. On vidi Vinstonovu i Džulijinu vanbračnu, tajnu ljubavnu vezu i nastojanja Orvelove Policije misli da raskrsti sa seksom i seksualnošću kao prikaz života gej muškaraca u Londonu 1948, godine kad je roman napisan. Vuds citira ovakve odlomke: „Želeo je da njih dvoje hodaju ulicama baš kao što su sad to radili, ali otvoreno i bez straha, razgovarajući o trivijalnim stvarima i kupujući sitnice za kuću. Iznad svega je želeo da imaju neko mesto na kom mogu da budu sami, a da ne osećaju obavezu da vode ljubav svaki put kad se sretnu“. I komentariše: „Gej čitaoci mogu ovo shvatiti kao mrmljanje iz ormara“. Što nas dovodi do poente.
A Vudsova poenta je ovo: „Kad god čitam 1984, ne mogu a da između redova ne zamišljam avetinjsko prisustvo gej romana pod naslovom „1948“ u kome se dva mlada stanovnika Londona po imenu Vinston i Džulijan zaljubljuju jedan u drugog i bore da održe svoju vezu uprkos neprestanoj opasnosti od ucene, raskrinkavanja i hapšenja“. On je, naravno, svestan da ni Orvelu ni njegovim heteroseksualnim čitaocima nije padalo na pamet da bi se roman mogao i tako čitati. „Tumačenje heteroseksualnog čitaoca, po kome roman opisuje futuristički košmar, homoseksualnom čitaocu moralo je izgledati donekle paranoidno i naivno jer je Orvelov opis veoma blizu stvarnom životu homoseksualaca u Engleskoj toga vremena – ali nema znakova da je Orvel bio svestan te činjenice.“
Homoseksualni čitalac, posebno onaj koji se školovao u svetu pre Stounvola, subjektivno se kreće među tekstovima koji se bave zabranjenom teritorijom, skrivanjem, strahom. Mada u Kafkinom delu postoji izvesno svedočanstvo o tome da je možda očajnički pokušavao da sakrije svoju seksualnost i da se istovremeno njom bavi, u Orvelovom delu toga nema i njegovi biografi su sasvim jasni i ubedljivi kad je reč o njegovoj heteroseksualnosti na način na koji Kafkini nisu. Ipak, kao što naglašava Vuds, čitalac je taj koji pravi razliku.
U Epistemologiji ormara (Epistemology of the Closet), Iv Kosovski Sedžvik piše: „Tek pred kraj 19. veka međuklasna homoseksualna uloga i dosledan, ideološki pun tematski diskurs muške homoseksualnosti postali su potpuno vidljivi u zbivanjima koja su javno dramatizovana u suđenjima Vajldu – ali ne samo u njima. Kosovski Sedžvik oprezno ne ide dalje, ali drugi pisci – Vuds ih naziva postfukoovskim – smatraju da do Vajldovog procesa pojam homoseksualnosti zapravo nije postojao, čak ni među onima koje je privlačio sopstveni pol: postojao je homoseksualni čin, ali zbog nedostatka vidljivog diskursa, pre Vajlda je bilo teško znati, čak i pojedincima koji su ga vršili, šta to znači. Gregori Vuds piše o romanu Gospođica de Mopen Teofila Gotjea, objavljenom 1835, u kom D’Alber shvata da voli muškarca i razmatra implikacije te situacije:
„Tako se Francuz otkrio sam sebi (i svom najbližem prijatelju) 1835. godine. Obratite pažnju na to da je on verovao da mu se život potpuno promenio. Njega ne uznemirava prosto pomisao da ga je, samo jednom i privremeno, fizički uzbudilo telo drugog muškarca, pa čak ni implikacije te pomisli – da bi mogao da vodi ljubav s tim muškim telom. Ne, ta stvar ide mnogo dalje i tiče se suštine njegove ličnosti, a ne prolaznog telesnog zastranjivanja.“
To će, kao što kaže Vuds, kasnije biti nazvano „homoseksualnost“. Može se tvrditi da se to što Vuds nalazi u Gotjeovom romanu događalo ljudima od pamtiveka (ili tačnije otkad su postali ljudi). Oni kojima se događalo bili su, izgleda, doskora dovoljno razumni da to zadrže za sebe ili čak da to sakriju od sebe samih i prihvatali su seksualne navike na kojima je insistiralo njihovo društvo (u Grčkoj i Rimu odnosi između muškaraca istih godina i isključiva homoseksualnost bili su potpuno različiti od odnosa između odraslih i vrlo mladih muškaraca).
Sve što je moglo ukazivati na homoseksualna osećanja između pada Rimskog carstva i suđenja Oskaru Vajldu izvanredno je važno; zato su neki tekstovi nastali na engleskom u 16. veku, na primer, prvih 126 soneta kao i neke scene u Šekspirovim komadima, važni gej tekstovi. Vuds najpre ukazuje na komade i traži od nas da posmatramo Antonija u Mletačkom trgovcu i, što je ubedljivije, Ahila i Patrokla u Troilu i Kresidi kao homoseksualce; a onda citira odlomak iz Otela, u kom Jago kaže da je bio u krevetu s Kasijem (u čemu nema ničeg posebnog, naglašava Vuds) i čuo ga kako kaže „Slatka Dezdemona“; i onda:
… zgrabi mi i steže
Ruku i uzviknu: „O, slatki stvore ti!“
I tad me poče snažno ljubiti,
K’o da iz korena čupa poljupce
Sa mojih usana; pa onda prebaci
Nogu preko moje butine. Uzdis’o je,
I ljubio me, i najzad uzviknu:
„Prokleta sudba što te dade Mavru!“1
Zašto, pita Vuds, Jago ne odgurne Kasija? On, međutim, ne želi da insistira na tome da je Jago gej lik (ako je Jago uopšte gej lik). On, zapravo, samo priprema ono što dolazi u Sonetima, pre svega u Sonetu 20:
Naslikala je narav lik ti žene,
O gospodaru-gospo mojih muka,
I nježno srce žensko, al bez njene
Prevrtljivosti, dade ta ti ruka
Sjajnije oko, s puno manje laži,
Što pogledom pozlaćuje sve s reda,
Mušku put koja sadrži sve draži,
Tako da muško i žensko te gleda:
Trebalo je da ženom budeš cio, –
Dok priroda ti, težeć da te slije
I stvori, onaj nije dala dio
Jedan, što za moju svrhu ništa nije.
Kako za žene stvoren ti si, jasno,
Meni daj ljubav, a njih ljubi strasno.2
U Umetnosti Šekspirovih soneta (The Art of Shakespeare’s Sonnets), Helen Vendler ističe da se „pojedinačna slova reči ,hews’ (Šekspirovo pisanje) ili ‘hues’ nalaze u najvećem mogućem broju stihova“ u Sonetu 20. Ona takođe uočava „jedinstven slučaj“ ženskih rima u celom sonetu. Vuds piše da je kritičare prilično zbunjivao ovaj sonet. Godine 1840. D.L. Ričardson je napisao: „Od srca bih želeo da ga Šekspir nikad nije napisao“. Godine 1963. H.M. Jang je tvrdio da Sonet 20 „prosto nije mogao napisati homoseksualac“. Kako bi, pita on, ta jedna stvar koju je priroda dodala – penis – mogla pesniku biti „ništa“ ako je pesnik bio homoseksualac. „To bi bila… apsolutno suštinska stvar“. Ne nužno. Gregori Vuds je u pravu kad kaže: „Na kraju krajeva, mladića čini mnogo više stvari, ne samo penis. Šta je s njegovom zadnjicom?“ Iv Kosovski Sedžvik, piše on, podseća nas da „i ovde kao i na drugim mestima u Sonetima, ‘ništa’ označava, između ostalog, ženske genitalije“. Mladić je, dakle, „predmet divljenja zbog obećanja koja daje njegova zadnjica.“
Vuds se otrežnjuje nekoliko pasusa kasnije i ukazuje na to da taj sonet, svidelo se to nama ili ne, seksualizuje svoj objekt i „predstavlja refleksivni iskaz o pesnikovom priznanju samom sebi“. Čini mi se da čitalac ima pravo da oseti nelagodu zbog reči „priznanje“ kad je reč o Šekspiru i Sonetu 20, i pretpostavljam da Vuds to radi namerno. U poglavlju o Šekspiru on citira kritičare koji su opterećeni predrasudom o homoseksualnosti. „Mnogo toga je u igri“, piše on. „Nacionalnom pesniku preti daleko veća opasnost od cenzorskog izvrtanja od one koja preti prosto dobrom piscu koji, eto, piše na nacionalnom jeziku“. On citira Erika Partridža, koji u Šekspirovoj skarednosti (Shakespeare’s Bawdy, 1968) započinje argumentaciju protiv Šekspirove homoseksualnosti frazom: „Kao većina drugih heteroseksualnih osoba, smatram…“ Vuds pokazuje da su Partridžovi argumenti besmisleni. Zatim citira Šekspirovog biografa Hesketa Pirsona: „Homoseksualisti su dali sve od sebe da pripoje Šekspira i da ga koriste kao reklamu za sopstvenu osobenost. Citirali su Sonet 20 da bi dokazali da je on jedan od njih. Ali Sonet 20 nedvosmisleno dokazuje da je on bio seksualno normalan“. Halet Smit kaže o tom sonetu: „U odnosu pesnika prema prijatelju ima ljubavi i divljenja, obzirnosti i posesivnosti, ali to nikako nije seksualna strast“. Robert Džiru kaže da osećanja u pesmi „nisu osećanja aktivnog homoseksualca“; Piter Levi kaže da je „homoseksualna ljubav za elizabetance nužno bila čedna“.
Neće biti, Pitere. Niko ko gleda Marlouvog Edvarda II ni na tren ne može osećati da je odnos između Edvarda i Galvestona čedan; niti je iko ko je posmatrao kako Edvard prenosi svoju ljubav na Spensera Mlađeg u tom komadu propustio da shvati da Edvard više voli muškarce. Čini se da Mortimer Stariji u svom govoru u istom komadu veruje da Edvardova veza s Galvestonom nastavlja dugu tradiciju, ali da će je Edvard prerasti:
Vidiš da um mu je Galvestonom sluđen,
Bez brige ga pusti da istera svoje.
I kraljevi moćni imahu mezimce:
Moćni Aleksandar voleše Hefestiona;
Pobednik Herakle plakaše za Hilom:
A zbog Patrokla pokleknu strogi Ahil;
Ne samo kraljevi, već i najmudriji
Rimljanin Tulije ljubiše Oktavija,
Ozbiljni Sokrat divljeg Alkibijada.
Mladost njegove milosti je gipka,
Obećava sve što poželeti možeš.
Nek uživa sad u taštom, plitkom erlu,
Od tih igračaka odbiće ga zrelost.
„Sam pogled na taj instrument“, piše Hari Levin o usijanom, crvenom kolcu koji je Edvard dobio u zadnjicu na kraju komada, „bio bi dovoljan da kroz publiku prođe strašan drhtaj; a suptilniji umovi, na primer Vilijam Epson, možda su uočili ironičnu parodiju Edvardovog poroka“. Vuds nema vremena za tu ideju suptilnijih umova. To je, kaže on, jasno kao dan: Lajtborn se pravi da „zavodi kralja pedera, a onda mu daje ono što treba svakom pederu: užareni kolac u šupak“. Svaka publika bi to razumela.
Prvih 126 soneta najvećim delom su ispunjeni željom koja je domišljata, razigrana i gotovo lepršava; Marlouova verzija homoseksualne ljubavi bila je mnogo mračnija. Edvard je budalast i hirovit; njegov gej ljubavnik je nagrabusio. Edvardova kazna, u celoj toj zastrašujućoj melodrami, trebalo je da utera strah u kosti svakom u publici ko je ikad polno opštio s drugim muškarcem. To je možda politički najnekorektniji momenat u elizabetanskoj drami. U najmanju ruku, Marlou ne prikazuje homoseksualnu ljubav u lepom svetlu – u Šekspirovom pozitivnom svetlu, posebno u Bogojavljenskoj noći.
Za gej pisce i čitaoce to je postalo važno pitanje. Književna dela koja su stvarali homoseksualci 70-ih godina prošlog veka, piše Vuds, često daju gej čitaocima „uzore za potragu one vrste sreće od kakve je trebalo da se sastoji život homoseksualaca posle oslobođenja“. I Fuko je shvatio da je za homoseksualce sreća ozbiljan iskorak i primetio: „Ljudi mogu da tolerišu dvojicu homoseksualaca koji se zajedno povlače iz društva, ali ako se sutradan osmehuju, drže za ruke i nežno grle, ne može im se oprostiti. Nije nepodnošljiv njihov odlazak radi zadovoljstva već to što se bude srećni“. Vuds nastavlja: „Gej kritičari su gej piscima udahnuli samosvest o njihovom osećaju za prikladan završetak. Nijedan važan gej lik ne sme da bude ubijen ili da izvrši samoubistvo, čak ni iz razloga koji očigledno nemaju veze s homoseksualnošću, iz straha da bi to moglo dalje raspiriti mit o tragičnoj kvir osobi“. (Moderna verzija Edvarda II završavala si bi se ovako: Lajtborn predaje Edvardu kutiju bombona Kvoliti strit ili bočicu losiona za brijanje Kelvin Klajn.)
Toga je E.M. Forster bio svestan još 1913, kad je započeo Morisa. Počeo je da piše taj roman kad mu je Džordž Meril, prijatelj Edvarda Karpentera, dotakao zadnjicu, „blago, tik iznad guzova. Mislim da on dodiruje većinu ljudi. Osećaj je bio neobičan i još ga pamtim, kao što se pamti položaj davno izgubljenog zuba. Bio je to psihički koliko i fizički osećaj. Kao da je kroz moja krsta prodro u moje ideje zaobilazeći moje misli“. Otišao je u Harogejt, gde se lečila njegova majka, i odmah počeo da piše Morisa:
„Opšti nacrt, tri lika, srećan završetak za dva, sve je pokuljalo u moje pero. I sve je teklo bez prepreka. Roman je završen 1914. Hepiend je bio imperativ. Inače se ne bih gnjavio s tim. Odlučio sam da, bar u fikciji, dvojica muškaraca treba da se zaljube jedan u drugog i da tako ostane zauvek, kao što to fikcija dopušta; u tom smislu, Moris i Alek još lutaju zelenom šumom. Posvetio sam roman ‘Srećnijoj godini’, i nije to bila samo taština. Sreća je njegov osnovni ton – što je, uzgred… otežalo objavljivanje romana. Da se završio nesrećom, da je jedan mladić visio s užetom oko vrata ili da su izvršili zajedničko samoubistvo, sve bi bilo dobro… ali ljubavnici nisu kažnjeni, što znači da preporučuju zločin.“
Više od 40 godina kasnije Forster je još brinuo zbog završetka knjige, pa ga je ponovo napisao, opet sa srećnim, ali uverljivijim krajem. (Ljubavnici više ne žive zajedno u drvosečinoj kolibi.)
Ideja da su gej pisci skloni da se bave tragičnim i neostvarenim – Forster i pisci posle Stounvola nastojali su da se suprotstave toj sklonosti – nalazi odjeke u irskoj književnosti, koja kao da je najzadovoljnija kad sadrži mrtvog oca ili mrtvo dete (otac Leopolda Bluma je izvršio samoubistvo a sin mu je mrtav) ili porodični haos. Nijedan irski roman se ne završava venčanjem. Slike domaćeg blaženstva pojavljuju se u romanima Vejkfildski vikar (The Vicar of Wakefield, 1766) Olivera Goldsmita i Žgepče (Snapper, 1989) Rodija Dojla samo zato da bi bile nemilosrdno uništene. Najsnažnije slike u irskoj prozi, drami i poeziji povezane su s propašću, smrću, uništenjem. Komadi su puni vike, poezija je puna elegije, a romani su puni sahrana.
Ima nečeg herojskog u Forsterovom odbijanju da Skader u Morisu ne bude uhapšen, da se ne obesi i da ne ode u Buenos Ajres. Umesto toga, on ponovo sreće Morisa i kaže: „Sad se više nećemo rastajati, s tim je gotovo“. Ali to nam ne pruža nimalo veće zadovoljstvo od onog koje bismo doživeli kad bi se Leopold Blum našao u srećnom braku i šetao dablinskim ulicama vodeći sina za ruku. Takav razvoj događaja bi pružao nadu i okrepljenje, i bio bi politički korektan, ali ne bi ispunio jednu drugu istinu, koja nema nikakve veze ni s nadom ni s politikom. Ta istina se, naravno, može menjati, kao što se menjaju životi homoseksualaca i kao što se menja Irska; i onda će se možda činiti da su nesrećni završeci i ludi stari očevi nakalemljeni iz razloga koji nemaju nikakve veze s umetničkom istinom.
U međuvremenu, čini mi se da dve najbolje knjige gej autora objavljene tokom 90-ih (i među najboljim uopšte u tom periodu) imaju formu elegije, žaljenja za gej muškarcima koji su umrli od side. To su Čovek s noćnim znojenjem (The Man with Night Sweats) Toma Gana i Moja Aleksandrija (My Alexandria) Marka Dotija. Obe knjige opisuju svet kom bi se Forster čudio, u kom je homoseksualna sreća – da izvini Fuko – postala norma.
„Kad bi mi se danas ponudio beskraj
Mislim da ništa ne bih uradio
Drukčije“
piše Doti. U obe knjige ima slika gej života koliko i gej smrti: ljubavnici i prijatelji, gej seks i gej društvo. Ali svaki redak ima elegičan ton, svaki trenutak opisanog života nagoveštava tužan kraj; sloboda gej života sagledava se i kao izvanredan dar i kao tragedija. Gregori Vuds citira prikaz iz magazina Economist, čiji autor ili autorka priznaje da nije impresioniran/a Ganovom zbirkom Odlomci radosti (The Passages of Joy) zato što se „srećno bavi homoseksualnošću“, dok Čovek s noćnim znojenjem, objavljen 10 godina kasnije, „daje njegovoj poeziji više života i više sirove ljudske snage nego ikad ranije“. Vuds misli da su Ganove dve zbirke pre Čoveka s noćnim znojenjem „jednako dobre“. Ne slažem se s tim; pesme u najnovijoj zbirci su izvanredne ne zbog „života“ ili „sirove ljudske snage“, šta god to bilo, već zbog igre između ranjenog elegičnog glasa i formalnog, gotovo bezličnog tona pesama. A možda i zato što one u meni zadovoljavaju očekivanje da gej životi budu prikazani kao tragični, iako sam svestan da bi trebalo to da suzbijem.
Ganove Sabrane pesme, koje sadrže dela objavljena između 1954. i 1992, jedinstven su dokument. Zanimljivo je posmatrati kako engleski pesnik postaje američki pesnik, i kako pesnik uronjen u ritmove i metode 16. veka uživa u sjaju 20. veka u Kaliforniji, i kako se pesnik othranjen na jambskom pentametru igra slogovima, ali je takođe fascinantno videti gej pesnika kako u 50-im i 60-im godinama prošlog veka iznalazi strategije kojima istovremeno može da iskaže i prikrije sopstvenu seksualnost. Iskušenje je čitati „Telesno znanje“, na primer, kao pesmu koja prosto govori o homoseksualcu u krevetu sa ženom:
Nisam to što se činim, veruj mi, zato
Velikodušnog paganina kog glumim
Zameni prijateljem što podeljen je stvor.
Kad mlitava tama leži bez točka i kormila
Sposoban pozer je ono što želiš.
Znam da znaš da znam da znaš.
„Opasnost biografije, a jednako i autobiografije“, piše Gun, „jeste to što može da ublati poeziju pobrkavši je s njenim izvorima… U svojim ranim 20-im napisao sam pesmu pod naslovom ‘Telesno znanje’, upućenu devojci, s refrenom u kom se varira „Znam da znaš’. Sad će svako kome je poznato da sam homoseksualac verovatno pogrešno protumačiti celu pesmu i zaključiti da se ‘zna’ da bi narator radije bio u krevetu s muškarcem. Ali to je ozbiljna greška ili bar ozbiljno pomeranje naglaska. Pesma, koja zapravo govori o spajanju dve potpuno različite devojke, ne kaže ništa tako jednostavno i jasno. Čitalac koji ne zna ništa o autoru ima mnogo bolje izglede da je razume.“
Ipak, kad je Toni Sarver upitao Gana da li mu je gej pokret pomogao kao piscu, on je rekao:
„Da, mislim, veoma mnogo. U ranim knjigama sam bio u ormaru. Bio sam diskretan na odenovski način. U pesmi upućenoj ljubavniku uvek sam koristio ‘ti’. Zamišljao sam da to nije važno, da ne utiče na poeziju. Varao sam se. Kasnije sam se autovao, i Ijan Jang me je uvrstio u svoju antologiju Muška muza, pa je to zvanično postalo javno. Nisam očekivao da će to napraviti veliku razliku, ali jeste. U naslovu pesme „Zamak Džeka Stroa“ [napisane između 1973. i 1974] završavam u krevetu s muškarcem, i to sam napisao sasvim prirodno, bez premišljanja. Sumnjam da bi se pre 10 godina taj događaj našao u pesmi. Ne bi mi palo na pamet da je tako završim.“
Ganove Sabrane pesme opisuju iskustvo mnogih gej muškaraca širom zapadnog sveta. U tonu onih pesama iz 16. veka koje su Ganu bile važne – Vajatovih elegija o smrti prijatelja, na primer – postoji osećaj šta se sme reći, i to ograničenje daje pesmi unutrašnju tenziju i dramatičnost. Ganova rana dela teže neutralnom, gotovo bezličnom tonu, poštovanju granica, kao i zamršenoj elokvenciji. Volim ono što je skriveno između redova tih ranih pesama. Ali onda, kad gledamo Gana koji opisuje, s potpuno novom slobodom – Grci i Rimljani su generalno pisali pesme o dečacima – kako je biti u krevetu s drugim muškarcem, recimo u „Zamku Džeka Stroa“, to je, iz homoseksualne perspektive, kao prisustvovati Blagovesti:
Ležimo tako vlažni, otkriveni – goli i bliski,
Licem okrenuti na suprotne strane,
Ali zadnjice prislonjene uz zadnjicu,
I takav dodir već je dovoljan,
Kô šarka što razdvaja, ali ne suviše.
Vazduh struji preko nas, miran i svež
Kao zelena voda bazena.
Šta ako je ovo čovek kom dadoh ključ
I koji uđe dok sam spavao? Ili šta ako je
On još jedan san o istom čoveku?
Ne, stvaran je.
Dolazi izvan zamka, osećam.
Lepota je u onom što jeste, a ne što se čini.
Okrećem se. Čak ako on i jeste san
– ta čvrsta znojava put uz koju sam sklupčan –
S takvim snovima Džek je spreman za svet.
„Nešto izvanredno je počelo da se događa Džejmsu sredinom 90-ih godina prošlog veka, a još češće u sledećoj deceniji“, piše Fred Kaplan u svojoj biografiji Henrija Džejmsa. Počeo je da se zaljubljuje u mladiće. „Džejmsova seksualna samosvest“, nastavlja Kaplan, „činila se ili nemoguće nevina ili neprijatno eksplicitna“. „Zapravo želim više od tebe“, pisao je Džejms Mortonu Fulertonu, jednom od mladića. „Ti zasenjuješ… divan si; više si nego taktičan, ti si nežno, čarobno taktičan. Ali nisi dobar. Eto šta je. Nisi dobar.“
Nema dokaza da je Džejms bio u fizičkoj vezi s ijednim od tih mladića. Ali u svojoj knjizi Henri Džejms: mladi učitelj (Henry James: The Young Master) Šeldon Novik neobično ubedljivo opisuje aferu koju je Džejms možda imao s Oliverom Vendelom Holmsom, budućim sudijom Vrhovnog suda 1865, dakle u vreme kad su njemu bile 22 godine, a Holmsu 24. Novik dalje pokazuje kako je Džejms nastojao da spoji Holmsa sa svojom rođakom Mini Templ: odjeci Kejt Kroj i madam Merl, koja od nevine mlade Amerikanke, spremne da se zaljubi, prikriva jednu zanimljivu i korisnu činjenicu.
Džejms je posmatrao pad Oskara Vajlda s velikim interesovanjem. Njegovi komadi bili su izvođeni u istim pozorištima kao i Vajldovi, tokom istih nekoliko godina, i on je s razlogom bio ljubomoran na Vajldov uspeh. Bio je užasnut suđenjem i presudom, ali je odbio da potpiše peticiju za Vajlda pod izgovorom da to ništa ne bi vredelo. Bio je fasciniran i životom Džona Edingtona Simondsa, o kom mu je redovno pričao Edmund Gos, i kad je iskrsnuo nagoveštaj da je Simonds homoseksualac, rekao je Gosu da ga „proždire radoznalost u vezi s daljim otkrićima. Čak i razglednica (ispisana uvijenim rečima) olakšala bi moju napetost“. Godine 1983. Gos mu je dao jedan od 50 primeraka Simondsove privatno objavljene knjige Jedan problem u modernoj etici (A Problem in Modern Ethics), u kojoj je autor pravdao homoseksualnost na osnovu njene moralne prihvatljivosti i estetske vrednosti. Posle Simondsove smrti, kad se pojavila njegova dvotomna biografija, Džejms je pročitao tu knjigu „s jedinstvenim interesovanjem… Trebalo bi da o njemu izađe prvorazredni članak – živopisan – on je tako zahvalna tema. Ali ko će ga napisati? Ja ne mogu; mada bih to voleo.“
Godine 1982. Džejms je večerao s „moralno otuđenom suprugom ekscentričnog Džona Adingtona“ i to mu je dalo ideju za pripovetku „Autor Beltrafija“, u kojoj mladi Amerikanac posećuje slavnog pisca čiju ženu odbija moralni ton njegovih dela. „On nije mogao da kontroliše izražavanje svojih najdubljih osećanja u umetnosti“, piše Kaplan, „Dve od njegovih moćnih priča, ‘Autor Beltrafija“ i ‘Učenik’ izražavaju homoerotsku seksualnost koja nije imala drugi ventil.“
Problem je što one to ne izražavaju. Džejms je, začudo, uspevao da ukloni svoju homoseksualnost iz svog dela. Neobično je i to što su neke od njegovih priča vrlo loše, maglovite, aluzivne i čudno nepotpune; među njima su čak i priče napisane tokom onih godina kad je radio na velikim poslednjim romanima. Zahvaljujući nizu nagoveštaja o Rimu, Grčkoj i Firenci čitalac bi mogao da poveruje da se Mark Ambijent, autor Beltrafija, bavio homoseksualnim temama u svom delu i da je zbog toga njegova žena bila tako uznemirena. Ali bi jednako mogao da poveruje da je homoseksualac zapravo američki narator, koji se toliko divi Ambijentu. Moguće je i to da se Ambijentova knjiga ne bavi gej temama i da narator nije gej. Mark Ambijent je oženjen i ima izuzetno lepog malog sina. Moguće je da njegova žena strahuje za sina zbog očeve seksualnosti. U priči, međutim, ona prosto strahuje da će njen sin pročitati očevo delo. Ali pošto je sin još mali, to nije verovatno. Tako je i s „Učenikom“. Pemberton se zaposlio u porodici Morin; njegov zadatak je da podučava njihovog voljenog, bolesnog (i sasvim neverovatnog) sina. Porodica mu ne plaća, ali on ostaje zato što voli dečaka. Nema nagoveštaja da je u njega zaljubljen ili da je gej. Možete to učitati u priču ako želite, ali u tekstu toga nema.
Džejms je mogao potpuno da promeni značenje te dve pripovetke dodavanjem nekoliko rečenica, pa čak i nekoliko reči. Odlučivši da to ne učini, propustio je priliku da dramatizuje scenu koju je zamislio jer nije mogao da je učini jasnom. U svom životu i delu bio je tako promišljen, tako kontrolisan da je iz svoje fikcije mogao da izostavi šta god izabere. „Autor Beltrafija“ i „Učenik“ zanimljivi su po tome što se Džejms tu približio gubljenju kontrole, ali je umesto toga izgubio priče.
Kritičari neće dići ruke od Džejmsa. On je bio gej; morao je, dakle, napisati priče koje će to dokazati ako ih budemo pažljivo čitali. O Majlsovom isključenju iz škole u „Okretaju zavrtnja“ Vuds pita: „A je li to bilo ono što su dečaci šaputali – da se njemu sviđaju dečaci?“ I odgovara: „To mogu biti samo nagađanja.“ Zašto uopšte postavljati to pitanje? Razlog što Okretaj zavrtnja funkcioniše je to što se u priču može udahnuti nekoliko mogućnosti: narator je možda lud, krajnje nepouzdan ili je možda baš Piter Kvint seksualno iskvario Majlsa, ili i jedno i drugo. Gej tema nije nagoveštena, a onda povučena kao u „Autoru Beltrafija“ ili „Učeniku“; ona je potpuno dopuštena. To je olakšano činjenicom da gej tema nudi slike čistog zla, dok bi ljubazni narator i genije u „Autoru Beltrafija“ obojica morali da budu gej, baš kao i simpatični učitelj i bolesni dečak u „Učeniku“. Treba imati na umu da je 1885. donet Amandman krivičnog zakona koji je predviđao dve godine teškog rada za privatne homoseksualne činove izvršene uz saglasnost obe strane. Nije teško zamisliti stav Henrija Džejmsa prema teškom radu.
U tri pomenute Džejmsove priče, dečaci upadljivo lepog izgleda, mladi anđeli, na kraju umiru. Možda je 1910. i 1911, kad ga je psihoanalizirao jedan Frojdov učenik, Džejms otkrio šta je mislio kad je pisao te priče, ali nam nije ostavio nikakav trag o tome. (Porodica Tomasa Mana nije mogla da razume zašto je on iskoristio svog obožavanog unuka kao model za dete koje je tako surovo ubio u Doktoru Faustusu.) Četvrta Džejmsova pripovetka, „Zver u džungli“, koja se veoma približila remek-delu, takođe je tumačena kao priča s gej temom.
U Epistemologiji ormara Iv Klosofski Sedžvik ima zanimljiv esej o Džejmsu i „Zveri u džungli“. Moguće je, piše ona, da su kritičari verovali da je sam Džejms preveo „proživljene homoseksualne želje u napisane heteroseksualne želje tako temeljno i tako uspešno da je razlika zanemarljiva, da nema ostatka“. Ona sama pak veruje da je Džejms „često, mada ne uvek, pokušavao da prikrije ili preobrazi, ali je pouzdano ostavljao talog kako građe koju nije pokušao da promeni tako i građe koja je mogla biti promenjena samo vrlo nasilno i haotično.“
Kad u toj pripoveci Mej Bartram sreće Džona Marčera, ona se priseća „tajne“ koju joj je rekao pre 10 godina. „Rekao si mi da si od najranijeg uzrasta, kao najdublju stvar u sebi imao osećaj da te gaje zbog nečeg retkog i čudnog, možda neprirodnog i strašnog što će se kad-tad dogoditi“. Iv Kosovski piše: „Ako Marčerova tajna ima ikakav sadržaj, verujem da je taj sadržaj homoseksualan.“
Ja pak smatram da Marčerova tajna očigledno ima sadržaj i da je taj sadržaj možda homoseksualan. Problem s tom pričom je to što sama „tajna“, ono „retko i čudno“ zvuči smešno kad je prvi put čujemo, kao Marčerova nespretna dramatizacija samog sebe, od koje se taj lik u priči ne oporavlja brzo. Kako godine prolaze, čitalac ima pravo da očekuje ili da će se njegova tajna pokazati kao obmana u kojoj ga Mej Bartram sve vreme podstiče ili da će ga do kraja priče zadesiti neka katastrofa. Kao da su do Lem Hauza3 stigli neki Kafkini tragovi. (Džejms je prvi put pomislio da napiše tu priču 1901.) U priči se pojavljuju samo dva lika, oba izolovana, neobično neurotična; pred svoju smrt Mej kaže da je znala šta je njegova „tajna“ i da se ona odnosi na nešto što se već dogodilo. Posle njene smrti i Marčer maglovito shvata o čemu se radi. Propustio je da voli; bio je nesposoban da voli. Jasno, nije mogao da voli Mej Bartram, kao što Džejms nije mogao da voli Konstans Fenimor Vulson; a čitaocima je ostavljeno na volju da li će poverovati da je Mej sve vreme znala nešto što Marčer nije mogao da pripusti u svest. Možda nije mogao da je voli zato što je bio gej. I upravo zbog toga što nije mogao da se bavi sopstvenom seksualnošću, nije uspeo nikog da voli. To je, ističe Kaplan, „otelovljenje Džejmsove košmarne vizije da nikad nije živeo, da je porekao ljubav i seksualnost.“
Ta pripovetka postaje mnogo mračnija kad vam je poznat Džejmsov život – što se gotovo nikad ne događa s njegovim romanima. Shvatate da je katastrofa koju ste navedeni da očekujete zapravo život koji je Džejms izabrao ili na koji je bio prinuđen. „U celom njegovom delu“, piše Leon Edel, „nema pripovetke u koju je investirano toliko lične emocije“. U „Zveri u džungli“ Džejmsova samačka egzistencija je prikazana u svom najstrašnijem ispoljavanju: životu u kom vlada potpuna hladnoća. U toj pripoveci nalazimo rečenicu: „Bio je čovek svog vremena, čovek kom se ništa na zemlji nije dogodilo“. Iv Kosovski Sedžvik piše: „Poricanje da tajna ima sadržaj – tvrđenje da je njen sadržaj upravo izostanak sadržaja – to je stilski i ‘zadovoljavajući’ džejmsovski formalni gest“. Ali to nije to. Očigledno je reč o čoveku koji shvata da je njegov neuspeh da voli bio katastrofa; za čitaoce koji poznaju Edelovu ili Kaplanovu biografiju Henrija Džejmsa, kao i za one koji žele da nađu odgovore u samom tekstu, to je i priča o gej muškarcu koga je njegova seksualnost ostavila smrznutog u svetu. Kad se sve uzme u obzir, to je očajnička i uznemirujuća priča, „najmodernija Džejmsova pripovetka“, po Edelovom mišljenju. „Nijedna strast ga nikad nije dotakla jer je strast upravo to značila. Gledao je izvan svog života, nije to naučio iznutra.“
Colm Tóibín, London Review of Books, 21.01.1999.
Prevela Slavica Miletić
Peščanik.net, 17.09.2022.
LGBTQIA+