Mashallah! Novi Pazar je posle više od pola godine tihovanja ponovo na naslovnim stranama i udarnim vestima svih nacionalnih i lokalnih medija. Sulju je, naime, dojadila ova ministarska nevidljivost (ministarstvo je ministarstvo, ali popularnost je popularnost), pa je rešio da malo razdrma javnost, kako ovdašnju, uspavanu, čaršijsku, tako i onu gasno-kriznu, srbijansku. Mogu samo da zamislim koliko je neprospavanih noći dragi nam Sulejman proveo razbijajući glavu kako da ga opet Nur beogradskih medijskih svetala obasja, kad ne lezi vraže, mrska i neobjektivana lokalna samouprava pod vođstvom još mrskije i ubilački nastrojene SDP Rasima Ljajića, ničim izazvano, iznenada, izvečeri ote od Boga i naroda podarene stranačke prostorije usred Doma kulture. Sulejman brže bolje pohita u ljuti Sanđak da po kratkom postupku reši stvar i, s obzirom da se sve dešavalo noću, vođa načini jednu taktičku grešku – ne pozva nikoga od svojih DB šefova i savetnika da ih priupita kako da postupi u kriznoj situaciji, nego ‘nako, na svoju ruku, smisli kako da reši stvar.
Postoje dva moguća objašnjenja za ovaj taktički manevar. Jedno je da nije imao srdca da usred noći budi svoje bosove (umorni su, po vas cijeli dan munafiče i zamantavaju Srbiju), a drugo je da je, eto, pomislio da je usled postavljenja na ministarsko m(j)esto postao i – pametan (!!!), te će svojom mudrošću razrešiti ovaj galimatijas. Ostalo ti je manje-više poznato, poštovani čitaoče. Skor je jedna povređena osoba, polomljena i demolirana imovina Doma kulture u Novom Pazaru i mnogo nervoze na sve strane.
U kakofoniji međusobnog optuživanja i pretnji odlaskom kod tate Borisa, usred gomile kamera i mikrofona lokalnih i nacionalnih elektronskih medija, nekako nam je iz vidokruga ispalo ključno pitanje koje celu stvar o ovom događaju stavlja na svoje mesto. A ono glasi: šta uopšte jedna stranka i jedan čovek traže u prostorijama Doma kulture koji je vlasništvo SVIH građana Novog Pazara? Razumem ja Ugljanina, on je uz blagoslov političkih otaca iz Beograda poslednjih osam godina od grada u kome sam rođena i u kome mi porodica živi par stotina godina napravio svoju prćiju s kojom je mogao da radi šta mu padne na pamet.
Ima ovde i još jedan momenat koji govori o Ugljaninovim “dobrim namerama”. Naime, Ugljanin nije krio da misli kako “kultura zbunjuje narod” (te nam nije ni potrebna), pa je valjda bolje da u instituciji kulture čuče polupismeni kriminalci, nego da nam se deca “zbunjuju” kulturnim sadržajima. Neću propustiti priliku da pitam aktualnog ministra kulture (i koalicionog partnera gospodina Ugljanina) ima li u bilo kojoj čaršiji u Srbiji slične situacije – da lokalni šerif otuđi prostor kakvog muzeja, arhiva, doma kulture ili pozorišta, a onda ga prepiše samom sebi. Bez nadoknade, naravno. Jer se podrazumeva da mi, bedni, volimo svog vođu i da ćemo s radošću plaćati troškove koje prave raspojasani vlasnici kaljavih nokata i još kaljavije savesti.
Pa čak i da je tačno da su Ugljanin i njegova kamarila jedini i legitimni predstavnici Bošnjaka (kuku Bošnjacima od sad i dovijeka!), u ovom gradu žive i neki koji nisu Bošnjaci, te mi stoga nikako neće biti jasno šta su oni Bogu zgrešili te moraju da plaćaju Ugljaninove stranačke prostorije. Zbog tačnog informisanja javnosti na ovom mestu je neophodno reći da je Koalicija Bošnjačka lista za evropski Sandžak (to im je puno ime i prezime) jedina stranka/koalicija koja za DŽ koristi prostorije koje su vlasništvo Grada Novog Pazara i, shodno tome, vlasništvo njenih građana. Sve ostale stranke plaćaju zakup svojih prostorija. Ali samozvanim vlasnicima Bošnjaka takva blasfemija nije ni na kraj pameti. I opet zarad informisanja javnosti, prostorije u Domu kulture nisu presedan. Na isti način otet je prostor tzv. Starog pozorišta, u zgradu Regionalne (gradske) TV useljene su Sandžačke novine (partijsko glasilo Bošnjačke liste) i uzurpirano desetak kancelarija (uglavnom za Ugljaninove NVO). I opet sve za đabe. Ako mi neko ne veruje, ja sam lično potpisala rešenja o iseljenju iz dotičnih prostorija pre tri meseca kao predsednica UO Doma kulture. A kopije uredno čuvam.
I tako je MINISTAR u Vladi Republike Srbije, kao u Return of the Jedi, došao da vrati svoje “nasilno otete” prostorije i da pokaže narodu ko je još uvek Babo Pazara. I ču se Titov “Naprijed”, izinjavam se, Suljov Allahu ekber i “građani” krenuše da lome i razbijaju sve pred sobom, jer ako nije naše – neće biti ničije. Nije mi poznato da jedan visoki činovnik bilo koje vlade, bilo gde na svetu uradi takav vandalizam i ostane nekažnjen. Ako neko od vas zna neka mi javi, da bih makar u toj činjenici našla utehu. Ovako, nema mi druge nego da i dalje smatram da bi stvari ovde drugačije stajale da Ugljanin dugi niz godina (tačnije od početka devedestih i Slobodana Miloševića pa do danas) nije bio najbliskiji saradnik bezbednosnih službi i dežurni troublemaker-a, pa kad zatreba, da prostite, sranje u Sandžaku, ono zazavoni telefon i Suljko učini kakav pačariz i – eto zabave za široke narodne mase u Srbiji. Jer bolje je da se narod bavi vehabijama, islamskim zajednicama, zavađenim bošnjačkim političarima, nego da kritikuje sopstvenu vladu što za badava prodaje strateške objekte i što privatizacija nije ništa drugo nego finije ime za pljačku imovine zbog koje je ovaj nesretni narod decenijama propišavao krv. Sistem je stari i oproban – zavadi pa vladaj, daj budalama kosku da glođu, a mi ćemo da im povadimo svaki filer iz džepova, jer tako im i treba kad su budale. Dovoljno im je “leba i igara”, a kud ćeš bolje igre od one koju sami sebi pravimo.
Iskreno želim da verujem da ova vlada nije zlonamerna prema sandžačkom kraju, kako su bile zlonamerne one iz Miloševićevog vakta ili, ne daj Bože, ona Koštuničina, ali se bojim da ovu, jednostavno, boli uvo. U teoriji o dečijim pravima imate onu podelu na zlostavljanje i zanemarivanje i to mi je nakako najprimenljivije za ovaj kraj. Ovi nas ne zlostavljaju kao oni prethodni, ovi nas zanemaruju jer, kao i infantilne i neodgovorne majke, naprosto ne znaju šta bi sa nama. I da budem jasna, ne mislim samo na Bošnjake. Ovde smo svi jadni i kukavni, nema ko glavu da nam okrene, siromaštvo i glad nemaju nacionalni predznak i kad beda zakuca na vrata, ona ne gleda jesu li vrata srpska ili bošnjačka.
Zato bih nekako volelela da poručim onom dobrom, finom čoveku koji vrši dužnost premijera da ovo što nam se poslednjih dana desilo nije nikakvo “imovinsko pitanje”, kako on inače tvrdi. To je, poštovani Prvi ministre, posledica dugog niza sitnih i manje sitnih zločina i traljavosti koji su vršeni nad ovim krajem, to je posledica samovolje i bestijalnog ponašanja jednog psihički neuravnoteženog čoveka koji je umislio da mu je moć veća od Božije, da smo svi mi ovdašnji ćutljivi statisti u monodrami koju ovaj Karađoz igra nad ponorom ka kome je odavno krenuo. Mi smo se odavno pretvorili u priču o ptici rugalici, ovde ništa nije kako se misli da jeste, ovde fukara fijaker vozi, a pošten čovek se u stranu sklanja.
I dugo šuti pošten čovek, poštovani Premijeru, preturio je on i gore, neće nepravda dovijeka, naučio je on da čeka, ali dogruhlo, dobri Premijeru, dogruhlo! Vreme je i vakat da i mi malo pomerimo s mesta, pa makar i jedan mali korak, uharica je. I taman smo u ovih poslednjih pola godine pomislilili da ćemo valjda uskoro i mi malo dići glavu, a vi nam pustiste Sulejmana nazad. Stoga vas molim da ga vratite gore, u prestonicu – nije neke fajde od njega gore, al’ je makar manje štete ovde dole. Ne shvatite lično, ali kakva vlada, takav Vam i ministar, kakva zemlja takvi joj uposlenici.
I samo da Vas upozorim na kraju – nemojte se iznenaditi ako dotični dođe jednog dana, nalupa Vam šamare i izbaci Vas iz kabineta u nameri da zauzme Vaše mesto! On je tako navikao, tako ili nikako.
Autorka je direktorica NVO URBAN-IN i predsednica UO Doma kulture u Novom Pazaru
Peščanik.net, 23.01.2009.
