Posle mesec i po dana mrcvarenja, konačno smo dobili Vladu (ili smo na korak do nje), lepu, novu i mladu, spremnu za evropski put i ekonomske reforme, vladu borbenu, a istovremeno i nekako humanu, kako se to često kaže, s ljudskim likom, vladu velikih kapaciteta i malih prohteva… kad bi se šalili! Što se mene tiče, ja ovo više mogu da nazovem svinjarijom, nego vladom, mada moja demokratska (bolja) polovina govori da joj, ipak, treba dati šansu. Ona gora, manje demokratska, realnija i objektivnija polovina mene, kaže da će ovo biti još nekoliko izgubljenih godina, godina prežvakavanja starih laži, pokušaj da se od nacionalista i onih koji su učestvovali (makar i rubno) u krvavom raspadu rahmetli nam zemlje, naprave demokrati, Evropejci, svetski lideri i uvaženi političari! Ali, biće da ovaj narod voli da lupi žestoko i bolno (što bolnije, to boljije!) u zid, a da se ni posle toga ne opameti, nego da vazda pravi iste, glupave, iracionalne i po sebe najgore moguće greške. Očito je da, i posle svega, volimo devedesete, da nam ratovanja i vojevanja nikad dosta, i da nam takvim kakvi jesmo vazda treba tutor, ali obligatno pogrešan, jer čak ni to ne umemo da izaberemo. Nekako volimo da nas neko ponižava, kinji, izrabljuje, muze i pravi budale od nas, a nama sve nešto toplo oko srca kad to radi pravoslavni brat Rus.
Zato sam u debelom začuđenju i zbunu, jer se u celu priču opet umešao onaj što se u sve meša (gori je od margarina i štetniji od svih loših masnih kiselina na gomili), onaj što voli poštene četnike, a one manje poštene jok! Onaj što se busa u junačke grudi nad Srebrenicom, al mu nije mrsko da javno podrži one koji je negiraju. Naravno, ja nisam naivna da verujem da bilo ko, ko podržava ovakvu Vladu ima drugog interesa, osim ličnog, finansijskog ili bilo kakvog drugog, koji će pre ili posle rezultirati nekakvim ćarom. Zato sa mnogo sigurnosti mogu da tvrdim da bivši (da ne kažem skoro propali) političar, Muamer Zukorlić, preko svojih telala nastavlja da se preporuča novom „mladoženji“. Pošto je poslednjih dvadesetak godina probao da „se dobro uda“ i toplo preporuči svakoj srbijanskoj vlasti, ovo poslednje ljigavo šlihtanje Tomi nije ništa novo i do sada neviđeno. Očekuje, u ćošak saterani, Muamer Zukorlić da će na neku foru obrlatiti Nikolića i od njega dobiti status reis-ul-uleme srbijanskih muslimana, a to, naravno, podrazumeva i sve pokretnosti i nepokretnosti za koje dotični smatra da mu pripadaju. Leći će Muamer Zukorlić u krevet s crnim đavolom, samo da se nešto ovajdi, da svoj privatni biznis prikaže kao „stubove islama“, da se dovije za još neki poslić, da obeća neupitnu lojalnost i poslušnost, samo ako ga ne zaobiđu politički talovi i podele plena.
Za to vreme, njegovih par odbornika biće opozicija u novopazarskoj skupštini i ne sumnjam da će se isticati nevaspitanjem, prostaklucima i uvredama na račun neistomišljenika, što su činili u prethodnih par godina. Ne znam kakvi su mu puleni u Sjenici i Tutinu, ali sumnjam da su od bolje sorte od ovih novopazarskih, a o Prijepolju, Priboju i Novoj Varoši (ako i to računamo kao Sandžak) neću ni spekulisati, jer tamo i ne postoje.
I dok su se ovih dana javno kurvali mogući čimbenici nove Vlade, u Novom Pazaru je napravljena nova koaliciona vlast, podeljeni resori, izglasani direktori, namirili se vuci i ovce i sada nam preostaje da vidimo kako će koalicija dojučerašnjih smrtnih neprijatelja SDA Sulejmana Ugljanina i SDP Rasima Ljajića funkcionisati u realnom životu. Moram da priznam da sam bila najljući protivnik vraćanja snaga Sulejmana Ugljanina, ali još više priznajem da sam bila iznenađena uljudnošću kampanja koje su vodile obe stranke: u predizbornim gungulama mogli smo da vidimo i neke nove, mlađe i nekompromitovane ljude, nije bilo međusobnog prepucavanja, optuživanja i pljuvanja i, što je najvažnije, prvi put za dvadeset godina višepartijskog sistema u Srbiji, nije bilo pucanja, ranjavanja i ubijanja. Novi Pazar i Bošnjaci su pokazali da umeju da se dogovaraju i da imaju i po nešto demokratskog kapaciteta, kad to zatreba i kad se na horizontu pojavi zajednički neprijatelj. Tokom trajanja izborne kampanje, prvi put, iz Sandžaka su dopirali neuporedivo mirniji, tolerantniji i uljudniji tonovi od onih na nacionalnom nivou. Za mene, kao ljutu protivnicu Sulejmana Ugljanina, ovo je bilo pravo osveženje i dokaz da sve može da se promeni, ako za to postoje želja i interes. Sledeći isti ton, rado i zdušno ću pozdraviti svako približavanje stavova, stvaranje kakvog-takvog konsenzusa o miru u regionu i kreiranje osnova za demokratski i tolerantan dijalog i kada postoje razlike. Dugoročno, za Bošnjake u Sandžaku je od ključne važnosti da pored međusobnih razmirica i netrpeljivosti, nađu minimum zajedničkog jezika o najvažnijim ciljevima sopstvenog opstanka na ovim prostorima. To, naravno, podrazumeva mnogo dobre volje, ljudske, ali i političke mudrosti i ponajviše svesti o tome da se svako mora odreći nekog dela zajedničkog kolača. Zato bih bila jako srećna da u jednom trenutku i neki pametni, pristojni ljudi okupljeni oko stranke Bošnjačke demokratske zajednice koja je pod kontrolom Muamera Zukorlića, počnu da razmišljaju svojom glavom i o zajedničkom interesu za sve nas, pa da se uključe u dijalog sa ostalima, koji je neminovan.
I neka ostave Zukorlića, po vlastitom verovanju i nahođenju, najvećeg Bošnjaka i muslimana, a po rezultatima poslednjih izbora najvećeg sandžačkog gubitnika, da u narednim danima previše i preglasno ćuti. Iskrivljeno lice i stegnuta vilica govore da ovaj nokaut od vlastitog naroda ni u snu nije očekivao, pa sad mora da smišlja nove taktike kako da ponovo bude poželjna opcija na vedrom političkom nebu Srbije. Pošto je više nego očito da nije, niti će ikada biti, omiljeni sandžački lider, nije na odmet ulizička, poltronska i šibicarska taktika da se umili četniku, nevažno i nebitno da li velikom ili malom. Nije li, uostalom, naš narod još odavno rekao da pare nemaju ni baba ni majku… a neka prepusti boljima i pametnijima od sebe da istinski nešto dobro i valjano učine za svoj narod i region u kome žive.
Peščanik.net, 03.07.2012.
