“”Mi loše ocenjujemo rad guvernera Narodne banke Srbije”, kazao je Nikolić… Predsednik Srbije ocenio je da je veliki deo privrede Srbije nestao zato što se zaduživao po jednom kursu dinara, a danas se dug otplaćuje po 50 odsto većem kursu.” Tih 50 posto, to je promena od stanja pre krize do današnjeg. Guverner koji trpi kritiku i čija se smena sprema, zatekao je kurs od oko 106 dinara za evro (krajem jula 2010). Trenutno je, dve godine kasnije, evro oko 10 posto skuplji. Ostavimo to po strani, kao i nedoumicu na koga se to „mi“ odnosi, jer je Nikolić tvrdio da neće govoriti u ime svoje stranke, a neko drugo „mi“ je teško dokučiti. Bolje da vidimo ko bi trebalo da snosi rizik kursa i odgovornost za njegovo kretanje.

Dakle, zašto je došlo do takvog pada dinara od početka krize do danas? Zato što je u periodu pre krize vođena politika stabilnog kursa i visoke inflacije i zaduživanje u evrima je bilo sve jeftinije, pa je zemlja prezadužena prema inostranstvu. I to više preduzeća nego građani. To je, naravno, imalo za rezultat i visoki spoljnotrgovinski deficit i nekonkurentnost privrede i nestanak ili nepojavljivanje proizvodnje, pre svega industrijske, za izvoz.

Sa krizom su presušili strani izvori finansiranja, pa se morao značajno smanjiti spoljnotrgovinski i još urgentnije deficit na tekućem računu bilansa plaćanja, jer nema stranih kredita već samo stranih dugova, što znači da je morao da se smanji uvoz i poveća izvoz, a to zahteva devalvaciju dinara. Ona je značajno usporena od kako je promenjeno rukovodstvo centralne banke sredinom 2010, što se pokazalo kao neodrživo jer je bilans spoljne razmene i dalje veoma negativan i zahteva neprestana dodatna zaduživanja u inostranstvu. Dakle, dinar će morati i nadalje da se prilagođava.

Sada, dve Nikolićeve tvrdnje. Prva, da privreda trpi rizik promene kursa. Ko bi, dakle, trebalo da snosi rizik promene kursa? Budući da se krivi guverner, to znači da bi on trebalo da padne na teret rezervi stranog novca (uz verovatno neizbežno povećanje kamata). Pretpostavimo da je to učinjeno. Devizne rezerve nisu neograničene, šta se događa kada se iscrpu? Dinar bi devalvirao. Razlika bi bila da bi oni sa evrima zaradili, a zemlja više ne bi imala rezerve stranog novca. Veliki deo privrede bi svejedno nestao, jer je nesolventan i ne može da zarađuje na uvozu pri nižem kursu dinara. Ne bi bio nesolventan da se računalo sa rizikom promene kursa kada su uzimani krediti. Zbog toga je dobro da rizik promene kursa pada na one koji se finansiraju stranim novcem. Da li se taj rizik može izračunati? Ne može iz dana u dan, ali to i nije od značaja kod kredita koje uzima privreda. Na srednji i duži rok, svakako može jer su svi podaci koji su za to potrebni javno dostupni: platni bilans i kretanje kamatnih stopa. U svakom slučaju, šta zna centralna banka znaju svi, pa koliko može centralna banka da predvidi rizike promene kursa, može i svako drugi. Inače se rizik prebacuje na centralnu banku i dok je tako može da se očekuje da će se svi, neko pre neko kasnije, prezadužiti. Usput valja reći da je centralna banka odavno prešla na režim ciljane inflacije, što znači da je odustala od toga da brani bilo koji nivo kursa. To je naravno svima dobro poznato, usled čega se može reći da su oni koji su se zaduživali u evrima time i preuzeli rizik devalvacije.

Druga tvrdnja je da je veliki deo privrede nestao zbog devalvacije kursa. Da je kurs branjen dok ima rezervi, veliki deo privrede bi svejedno nestao, sve zajedno sa deviznim rezervama. Devalvacija dinara bi se eventualno odložila, kao što je činjeno mnogo puta u poslednje dve decenije, recimo u ovom slučaju u vreme posle izbora, ali para za uvoz i dalje ne bi bilo, kao što nema ni potrebne potrošnje, jer nema para. Javna potrošnja bi mogla delimično da pomogne, kao što i jeste, usled čega je sada javni dug izmakao kontroli, ali to ne bi spaslo taj veliki deo privrede od nestanka.

Mnogo važnije od toga, do najvećeg nestanka, odnosno nepojavljivanja, privrede je došlo onda kada je nastajao ovaj veliki deo privrede koji je u krizi nestao, a to je bilo u periodu 2004-2008, kada su politika kursa i cena pogodovale stalnom rastu uvoza, ali ne i razvoju izvozne privrede. Tada su oni koji su uzimali kredite morali da računaju sa time da će doći do devalvacije dinara, jer to nije video samo onaj ko nije hteo da gleda. Ali ako su očekivali da će rizik koji su oni preuzimali zadužujući se u evrima preuzeti rezerve centralne banke, dakle građani i poreski obveznici, onda je razumljivo da taj rizik nisu uzimali u obzir.

U stvari, i suprotno svim ovim kritikama, devalvacijom se stvaraju uslovi da se konačno isplati ulagati u izvoznu privredu, jer je ona značajno poboljšala konkurentnost usled smanjenja troškova u evrima. Što naravno ne znači da se ta šansa neće ispustiti kako bi se vratio u život veliki deo privrede koji je nestao, ili se održali oni koji su gledali kako im dugovi u evrima rastu, a onda se iznenadili kada je dinar devalvirao.

Možda ne bi bilo rđavo da se predsednik države i vlade ipak najpre obaveste, pa onda donose ocene o monetarnoj politici i uspešnosti rukovodstva banke. A da to kako se smena vrši ne sluti na dobro, teško je ne videti.

 
Peščanik.net, 02.08.2012.

Srodni link:

Miša Brkić – Okupacija


The following two tabs change content below.
Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija