Do sada je samo Peking spominjao opasnost od etničkog separatizma u severozapadnoj kineskoj pokrajini Sinđang, dok je većina Ujgura – muslimanskih stanovnika – ćutke ali nevoljno prihvatala kinesku vladavinu. Međutim, poslednji talas nasilja u glavnom gradu pokrajine Urumćiju do sada nije viđen, i pokazuje da je gnev Ujgura zbog nepravedne kineske politike počeo da kulja. Još je neobičnije to što su Ujguri ustali protiv vlasti u gradu koji je sada većinski nastanjen Kinezima.
Peking je kroz istoriju kontrolisao Sinđang, kao i Tibet, u isprekidanim intervalima. Sinđang i Tibet povezuje i nesreća da ih Kinezi doživljavaju kao strateške tampon zone za zaštitu od suseda. Tokom tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, oformljene su dve kratkotrajne nezavisne „istočno turkestanske“ republike, od kojih je druga bila pod velikim uticajem Sovjetskog Saveza. Nakon pobede kineskih komunista 1949. Peking je brže bolje uputio hiljade vojnika na izgradnju paravojnih državnih farmi: Sinđang je postao lokacija za kaznene centre, a nešto kasnije i za pripadnike Crvene garde „poslate na selo“. Kasnije su usledili migracioni talasi, i sada Han Kinezi čine 40% populacije, što nije mnogo manje od 47% Ujgura.
Dobro se sećam školskog igrališta u Urumćiju, koji sam posetio 1978, dve godine nakon Kulturne revolucije, gde su se svi Han Kinezi igrali na jednoj strani dvorišta, a svi Ujguri na drugoj. Deca su bila raspoređena u odvojena odeljenja i svaka grupa je pratila nastavu na svom jeziku. Prema izveštaju organizacije Save the Children, danas je situacija još gora. Ujgurskoj deci je sve teže da uče maternji jezik u školi; od 2005. zvanični jezik koji se koristi u svim školama je mandarinski, tj. „standardni“ kineski.
Kao i u Tibetu, mlađi Ujguri su očekivali da će imati koristi od privrednih reformi u Kini. Ali oni su skrajnuti, jer je glavni deo profita otišao Han Kinezima. Fakultetski obrazovani Ujguri žale se na diskriminaciju prilikom zapošljavanja, dok se u ruralnim područjima seljaci žale da se voda i drugi resursi preusmeravaju ka kineskim doseljenicima. Mnogi Ujguri veruju da se, kako piše u poslednjem izveštaju Amnesty International, njihov etnički identitet „sistematski uništava“.
Od kraja devedesetih, bilo je nekoliko manjih nasilnih incidenata, sa podmetanjem bombi i demonstracijama: odgovor Pekinga, kao i u Tibetu, bila je pojačana represija – uključujući i stotine egzekucija – u kampanji protiv tzv. „tri zla“ (terorizam, separatizam i verski ekstremizam).
Posle 11. septembra, Peking je često igrao na kartu navodne „terorističke pretnje“ u Sinđangu, delom kako bi pokazao Amerikancima da Kina sudeluje u borbi protiv terorizma, ali i da bi opravdao sveopštu represiju. Prema podacima iz zvaničnih kineskih medija, skoro 1.300 ljudi je prošle godine uhapšeno pod optužbom da su počinili „tri zla“. Profesor Dru Gledni (stručnjak za pitanja islama u Kini) opisao je kinesku demonizaciju pobune Ujgura kao slučaj „terorizma žrtvenog jarca“.
Ključno pitanje – opet, kao i u Tibetu – nije toliko u tome da Ujguri žele nezavisnost. Većina njih kaže da su se pomirili sa činjenicom kineskog suvereniteta, i da samo traže određeni stepen prave autonomije. (Sinđang je zvanično „autonomna pokrajina“, iako ima čak i manja ovlašćenja nego Tibet.) Pa ipak, scene napada Ujgura na Han Kineze iz Urumćija – koje kineskim medijima služe za selektivno izveštavanje – pokazuju da je etnički gnev dostigao novi, ozbiljniji nivo. Pretnja koju je Kina delimično izmislila sada je postala realnija.
Pre dve nedelje, Ši Đinping (zvezda u usponu u Komunističkoj partiji, koji će možda jednog dana naslediti predsednika Hua Đintaoa) posetio je Sinđang. Poseta je bila vrlo značajna, iako se o njoj nije mnogo izveštavalo. On je poručio da bi lokalni ogranak partije trebalo da izabere funkcionere koji će bolje rešavati probleme međuetničkih odnosa. Upozorio je da treba da se rešavaju „prave poteškoće“ Ujgura po pitanju stanovanja, hrane, zdravstvene zaštite, obrazovanja i zapošljavanja. To je važno priznanje, ali trebalo je da se uputi mnogo ranije.
Džon Gitins, The Guardian, 07. 07. 2009.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 08.07.2009.
