Mada nije bilo televizijskog prenosa, na sednici Narodne skupštine u Beogradu 31. januara 1875. godine raspravljano je o sledećim molbama: da se zadrži jedna prodaja imanja naređena zbog dugova, da se uništi jedna već izvršena prodaja, da se iznađe nekoj ženi njen nestali muž, da se produži rok plaćanja duga kod neke štedionice, da se neki regrut oslobodi službe u stajaćoj vojsci, da se nekoj udovici dopusti i peta udaja.
Da li se takva gama tema može pojaviti i danas u Narodnoj skupštini Srbije, posle više od 130 godina od sednice koju Slobodan Jovanović spominje u svojoj studiji o vladi kralja Milana, bilo ili ne bilo televizijskog prenosa? Da, naravno! Jer je u srpskoj političkoj tradiciji izgrađen mit da je Narodna skupština „najviši organ vlasti“, iako posle Sentandrejske skupštine 1858. godine, nijedna potonja „narodna skupština“ nikada zapravo nije samostalno donela nijednu istorijsku, pa ni neku krupniju političku odluku, ako kao takvu ne smatramo ubistvo lidera Hrvatske seljačke stranke u skupštinskim klupama Kraljevine SHS, 1928. godine.
Odlučivali su knezovi, kraljevi, regenti, narodni i stranački lideri, tajna oficirska udruženja, generalni sekretari, komesari i glavni udbaši. To ne znači da svi oni nisu, tu i tamo, imali neprilika s ponekim nedisciplinovanim skupštinskim sazivom, kada ga aktuelni ministar policije nije bio dobro pripremio. Naime, za „rad“ sa narodnim skupštinama, opet po tradiciji, u Srbiji je uvek bio zadužen ministar policije, što je verovatno i danas slučaj. No, skupštine ni tada, pa nažalost ni danas, nisu bile samo „najviši organ zakonodavne vlasti“, nego su po pravilu bile glavne arene političkog života, jer su naši mediji oduvek bili slabi, a najčešće i suviše kontrolisani od vladajućih centara. Verovatno bi se moglo naći dosta argumenata za ocenu da se i u tom pogledu u Srbiji malo šta promenilo od vremena Davidovićevih Novina serbskih i Pres biroa Matije Bana.
Da li se onda rad Narodne skupštine može danas suziti na zakonodavnu aktivnost, ako se ukinu kontinuirani televizijski prenosi, zbog kojih, navodno, i danas Narodna skupština više liči na stočni vašar nego na organizovano tržište više zakonodavnih koncepcija klasno i interesno profiliranih političkih stranaka koje su dobile ograničeni mandat od građana na parlamentarnim izborima? Ne, nikako. Opstrukcije, ad hoc i „neprincipijelne“ interesne koalicije, lobiranje i ucene, pretnje i potplaćivanja, koruptivni aranžmani, krađe na dnevnicama, naduvavanje poslaničkih plata i privilegija – sve to nastavilo bi da živi, a do javnosti bi dolazilo najčešće mimo nekredibilnih medija, uvećano i sa aurom dragocenih tajni. I gde bi se preselio takozvani „tekući politički život“, kada su sve naše institucije stranački ofarbane?
Naša novinarska udruženja nisu, istina, iznela stav da su televizijski prenosi ovih današnjih, doista, najčešće neodgovornih i komičnih skupštinskih debata – nepotrebni i da ih treba ukinuti, nego su iznela stav da javni televizijski servis treba zaštititi od, inače, političke, a ne zakonske obaveze da stalno prenosi plenume Narodne skupštine. Ipak, njihov stav je u stvari deo jedne kampanje koju je pokrenula vladajuća koalicija, nadajmo se samo iz taktičkih razloga, kako bi lakše progurala novi poslovnik o radu Skupštine. Jer, primitivizma u Tijanićevom servisu ima na pretek i mimo skupštinskih prenosa, a oslobađanje Drugog kanala najverovatnije bi obim tog televizijskog škarta samo uvećao, a njegove samohvale o najvećoj gledanosti (preko najveće državne mreže prenosa) umesto tri puta dnevno, slušali bismo verovatno deset puta češće.
Prema tome, meni se čini da je ukidanje direktnih televizijskih prenosa skupštinskih debata, koje je u velikim demonstracijama 9. marta 1990. izborila tadašnja demokratska opozicija, dobar lek za neku drugu, a ne glavnu bolest srpskog političkog života. Sa govorom mržnje i sirovim nacizmom, s niskošću i podlošću, podmitiljivošću i lenjošću, neznanjem i primitivizmom, narcizmom i karijerizmom itd., Srbija se ne može boriti guranjem pod tepih „najsvetijeg hrama srpske narodne demokratičnosti“, nego mučnom i svakodnevnom političkom borbom, prsa u prsa.
Ako na kraju ostavimo po strani patetično umovanje, treba istini pogledati u oči i naći neki način da se i kroz takvu narodnu skupštinu, kakvu sada gledamo, nekako progura onaj ogromni zakonski paket potreban za molbu za Evropu, jer Srbija nema vremena da čeka da se većina poslanika opameti na neki lep način.
Danas, 04.02.2009.
Peščanik.net, 05.02.2009.
