Od sloma Sovjetskog Saveza izgledalo je da se uspostavljaju nova pravila ponašanja u međunarodnim odnosima u Istočnoj Evropi i Centralnoj Aziji. Osnovna gesla bila su nezavisnost i međuzavisnost; suverenitet i uzajamna odgovornost; saradnja i zajednički interesi. To su valjane reči koje treba odbraniti.
Kriza u Gruziji predstavljala je neprijatno buđenje. Prizor ruskih tenkova u susednoj državi na četredesetogodišnjicu sloma Praškog proleća pokazao je da su iskušenja politike moći i dalje prisutna. Otvorile su se stare rane i podele. Rusija se još nije pomirila sa novom mapom Evrope.
Njen unilateralni pokušaj da prekraja tu mapu označava ne samo kraj posthladnoratovskog razdoblja već i trenutak kada se od država zahteva da se izjasne gde pripadaju kada je reč o značajnim pitanjima državništva i međunarodnog prava. Ruski predsednik Dmitrij Medvedev kaže da se ne plaši novog hladnog rata. Mi ne želimo da se to dogodi. On ima veliku odgovornost da ga ne započne.
Ukrajina jeste vodeći primer za koristi koje se umnožavaju tokom vremena onda kada neka država preuzme odgovornost za sopstvenu sudbinu i teži savezništvu sa drugim zemljama. Izbori koje je napravila ova država ne bi trebalo da budu doživljeni kao pretnja za Rusiju ili čin neprijateljstva. U isti mah, njena nezavisnost zahteva novi odnos sa Rusijom – partnerstvo jednakih a ne odnos gospodara i sluge.
Rusija ne sme izvući lošu pouku iz gruzijske krize: ne smeju se kršiti osnovni principi teritorijalne celovitosti, demokratske vladavine i međunarodnog prava. U protekle dve sedmice pokazala je ono što su svi mogli da predvide: da može poraziti gruzijsku vojsku. Ali, danas je Rusija izolovanija, manje joj se veruje i manje je poštovana nego pre dve sedmice. Ruski premijer Vladimir Putin opisao je slom Sovjetskog Saveza kao “najveću geopolitičku katastrofu”. Ja to tako ne doživljavam. Većina ljudi iz bivšeg sovjetskog bloka ili Varšavskog pakta ne dele njegovo mišljenje. Bila bi tragedija za Rusiju ukoliko narednih dvadeset godina bude verovala da je tako.
Nesumnjivo, od 1991. niko nije “zabio nož u leđa” Rusiji. U stvari, ponudili smo Rusiji sveobuhvatnu saradnju sa EU i NATO; članstvo u Savetu Evrope i G8. EU i NATO osmislili su samite, mehanizme i sastanke ne da bi ponizili Rusiju već da bi je aktivirali. EU i SAD pružile su značajnu podršku ruskoj ekonomiji kada je bilo potrebno, a zapadne kompanije su mnogo uložile u tu državu.
Postoje delatnosti pokrenute u cilju daljeg napretka i povećanja ugleda Rusije. Ali, ta država ih u poslednje vreme dočekuje s podsmehom. Zbilja, dosije koji uključuje odluku Rusije da suspenduje učešće u Sporazumu o konvencionalnim oružanim snagama u Evropi, loše postupanje prema poslovnim ljudima i hakerske napade na susede nije dobar. Sada imamo kao primer situaciju u Gruziji.
Često se priča i postavljaju pitanja o jedinstvu u Evropi. Akcija Rusije doprinela je stvaranju evropskog jedinstva. Jedinstveni smo u zahtevu za povlačenje ruskih tenkova na položaje na kojima su bili pre 7. avgusta; jedinstveni u odbacivanju upotrebe sile kao osnove za prekrajanje mape Kavkaza; jedinstveni u podršci demokratski izabranoj vladi Gruzije.
Rusija mora da pojasni svoj stav prema upotrebi sile prilikom rešavanja nesuglasica. Neki tvrde da Rusija nije učinila ništa što prethodno nije uradio NATO na Kosovu 1999. Ali, ovo poređenje nije dovoljno dobro da bi se pažljivo razmatralo. Rusija sada mora da razmisli o odnosu između kratkoročnih vojnih pobeda i dugoročnog ekonomskog prosperiteta. Tokom sovjetske invazije na Mađarsku 1956. ili Čehoslovačku 1968. niko se nije zapitao kakav će biti uticaj tih akcija na rusku berzu, jer ona tada nije ni postojala. Nasuprot tome, konflikt u Gruziji sada je praćen naglim padom poverenja investitora.
Izolacija Rusije ne bi bila delotvorna. To bi bilo kontraproduktivno jer ekonomska integracija Rusije predstavlja najbolje sredstvo za obuzdavanje njene politike. Rusi bi tada još snažnije verovali da su žrtve, što bi rasplamsalo nacionalizam koji se ne može tolerisati. Ali, međunarodna zajednica nije nemoćna. Evropljanima je potreban ruski gas, ali i Gaspromu su potrebni evropski potrošači i investicije.
U ovom slučaju Ukrajina je ključna. Ona ima snažne veze sa Rusijom, što je od velikog interesa za obe države. Ali, Ukrajina je takođe evropska država. Ukrajinski lideri govorili su o težnji da dožive trenutak kada će njihova država postati članica EU. Član 49 Ugovora EU daje pravo svim evropskim državama da konkurišu za članstvo. Mogućnost i sprovođenje u delo zamisli o članstvu u EU bili su u prethodnom periodu sredstva za stabilnost, prosperitet i demokratiju širom Evrope i trebalo bi da to i u budućnosti ostanu. Kada Ukrajina ispuni kriterijume za članstvo u EU, treba da je prihvatimo kao punopravnog člana. Takođe, odnos Ukrajine i NATO ne predstavlja pretnju za Rusiju.
Štaviše, Evropa mora da uspostavi novu ravnotežu u energetskim odnosima sa Rusijom. Potrebno je da Evropa investira u skladištenje gasa da bi se izborila sa prekidima u snabdevanju. Evropa mora da deluje kao celina prilikom ophođenja prema “trećim stranama” kao što je Rusija.
Autor je ministar inostranih poslova Britanije
Danas, 01.09.2008.
Peščanik.net, 01.09.2008.
