Stric Albert u „Mućkama“ je svoje, najčešće izmišljene priče, koje Del i Rodni nisu želeli da slušaju, počinjao sa „During the war…“. Ovde i sada retko ko želi da sluša ili čita priče koje počinju sa „U vreme Miloševića“, svejedno da li su izmišljene i frizirane da autora prikažu kao veterana borbe protiv nedemokratskih režima (kao što se stric Albert predstavljao kao ratni heroj) ili su istinite i poučne.
Pošto sam se u naslovu i na početku teksta sakrio iza porodice Troter, podsetiću da su u vreme Miloševića stvari bile prilično jednostavne: Heterogena opozicija, sa podrškom Zapada, EU na prvom mestu, objedinjena u borbi protiv izolovanog režima. Jasno politički profilisani pokret Otpor, sa snažnom logističkom podrškom spolja ,„pumpa“ i podržava opoziciju, a njegova struktura, iako maglovita, ipak se nazire – prepoznaju se „lideri“ na nacionalnom nivou, kao i oni lokalni (neki od njih i danas politički aktivni, na jednoj ili drugoj strani). Otpor je nastao da bi se na izborima srušio Milošević, a nestao nekoliko godina kasnije, kada je i sam izašao na izbore.
Za studentski pokret retko ko spolja (ne mislim na „međunarodnu zajednicu“, već na nas „nestudente“) može da sa sigurnošću tvrdi da zna kako funkcioniše. Ili da svoje nepoznavanje i neznanje ne projektujem na zajednicu – ja ne shvatam kako se donose odluke u ime studenata (fluidan pojam, složićete se), ali taj tajanstveni mehanizam, spolja gledano, funkcioniše.
Ako je studentski pokret (kao širi front, ne niz spontanih reakcija na nadstrešnicu i nasilje nad onima koji su odavali poštu stradalima) u startu nastao sa idejom da se, krenuvši od nepartijskih i nestranačkih zahteva, izbegavajući sve što može da unese ideološke i političke podele i razdor, radi na sticanju podrške i poverenja građana, kako bi se u jednom trenutku izašlo sa političkom platformom i „uzmi ili ostavi“ izbornom ponudom, skidam kapu. Mada mi je teško da u to poverujem.
Verujem u teoriju evolucije i ne mislim da je neko više biće spolja kreiralo pokret i zahteve. I verujem da u ovom trenutku nije bitno kako se evolucija desila, da li neke karike nedostaju. Imamo toliko dugo traženu političku artikulaciju. Da se zadržim još tren na ovim darvinovskim metaforama – sišli smo sa grane. Sa grane nauke, ako vam se tako dopada, na tlo politike (nije tema je li tlo blatnjavo, klizavo ili tvrdo).
Sada više nije relevantno pitanje da li je trebalo da studenti insistiraju na prelaznoj vladi, izbornim uslovima, pre nego što zatraže izbore. Možda ćemo i tu borbu videti, možda je sadržana u pozivu za raspisivanje izbora i možda će nas iznenaditi neki novi koraci i akcije (kao što je bila ona sa blokadom RTS-a koja je rezultirala novim konkursom za REM).
Imaju pravo i oni koji se brinu da li je moguće, kakvo god bilo raspoloženje građana, dobiti izbore u ovim uslovima, kao i oni koji podsećaju na dosadašnja iskustva sa unapređenjem izbornih uslova i pitaju ko bi pristao i izabrao odnosno izglasao prelaznu vladu, bolje propise, poštene uslove – Vučić i njegovi poslanici? Jednako tako možemo pitati i ko će izabrati članove Saveta REM-a. Ako znamo da se u Srbiji ne možemo uzdati u institucije, ali i da ne možemo promeniti sistem mimo institucija, treba da procenimo gde je meki trbuh režima. Da li će sami stvoriti uslove za svoj pad ili ih treba napasti tamo gde misle da su nepobedivi. Studenti su procenili. Nisu nas konsultovali. Imamo političku ponudu. To su činjenice.
Za razliku od Otpora, u vreme Miloševića, studentski pokret ne podržava opoziciju, već traži podršku i na opoziciji je odluči šta će učiniti.
A građani? Imamo li mi, bilo da smo idolopoklonici ili britki analitičari, pravo (možda i dužnost) da tražimo od studenata da nam polažu račune, da rade stvari drugačije, da tražimo da nas pitaju (ili da se žalimo što nisu) pre nego što odluče i iznesu ponudu. Da li je to odluka u ime svih nas i u naše ime? Pa čak i ako smo se žrtvovali podržavajući ih – rizikovali hapšenje (ili bivali hapšeni, kažnjavani), rizikovali posao, trošili novac i grla putujući na mitinge širom Srbije.
Tražimo li od političkih partija da nas konsultuju kada odlučuju da li će bojkotovati izbore ili na njih izaći? Ili sami odlučimo da ih zbog tih odluka kaznimo ili nagradimo – glasom na izborima, aktivizmom.
Studentski pokret postao je politička opcija. Ta politička opcija odlučuje unutar svojih misterioznih struktura. Tu činjenicu možemo da prihvatamo ili ne, kao što i njih i njihove odluke možemo da podržimo ili ne. Od patroniziranja, kao ni od idolatrije, nema neke naročite koristi.
Peščanik.net, 07.05.2025.
NADSTREŠNICA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Zlatko Minić (see all)
- Uloga strica Alberta u rušenju nedemokratskih režima - 07/05/2025
- Neprijatelji, spas srpskog naroda - 19/04/2025
- Sličice iz života i rada - 02/04/2025
