Pre neki dan je kolega Aleksandar Goljc na stranicama Ježednevnog žurnala, takoreći zbunjen svojom sopstvenom nedoumicom, pisao o „dvojnim standardima“ koji danas važe u spoljnoj politici Rusije. Tobože Putin je nemilosrdno kritikujući Ameriku, praktično svu svoju pažnju usmerio na nju, dok Kinu uglavnom zanemaruje i čak često bespotrebno hvali. I to u vreme kada našoj bezbednosti (makar i teoretski) od Kine preti mnogo realnija opasnost nego od Amerike. Ona (Amerika), po rečima autora, i bez nas ima sasvim dovoljno problema. Ovaj paradoks Goljc objašnjava ovako: „Nagađam da je osnovni razlog tome to što moskovski načelnici iskreno misle da su njihove kineske kolege slične njima, odnosno da liče na njih. Ali to da kineski načelnici posle nekog vremena provedenog u vlasti otuda odlaze i više se ne vraćaju, to u Moskvi baš i nisu voljni da primete…“
Dozvoliću sebi slobodu da na račun toga i ja iznesem svoje skromno mišljenje. Mislim da se izbor prioriteta i čudna selekcija neprijatelja može objasniti ne samo tim razlozima koje je napomenuo Aleksandar. Jer iole pažljiviji posmatrač će primetiti da je osnovni smisao današnje spoljne politike postao njen efekat na politiku koju zovemo unutrašnja. To jest, spoljna politika je po svojoj suštini zapravo unutrašnja. U nizu ostalih članaka Putinovog predizbornog ciklusa, u Moskovskim novostima se pojavio i članak s njegovim stavovima u vezi sa spoljnom politikom i što se tog članka tiče, za razliku od kolege Goljca, ja nešto sasvim drugo „nagađam“ i podozrevam. Prva, a pretpostavljam i jedina namena tog članka je bila da očara nas, ruske građane, ne bi li se čitanjem tih vatrenih pasusa povećao broj pristalica nacionalnog lidera.
A kako se to pristalice pridobijaju? Pa dosta jednostavno. Sovjetska propaganda je još odavno smislila dosta efikasan način. Sećam se prvog razreda u osnovnoj školi i moje prve učiteljice koja je ušla u učionicu i prvo što je uradila, uzela je kredu i na tabli velikim slovima napisala: „Amerika je naš neprijatelj broj jedan“. Te su reči kroz čitavo školovanje govorili učenicima već nekoliko pokolenja unazad. Te iste reči su sa ekrana televizora svaki božji dan govorili i odraslima. Mi smo 40 dugih godina živeli pod tom parolom – sve do Gorbačova. A onda je nastupio kratak period skoro drugarskih odnosa – ali samo do Putina. Nakon njegovog dolaska na vlast, sve to besmisleno lupetanje je ponovo izvađeno iz stare škrinje i do te mere osveženo, da je buđavi miris starog antiamerikanizma danas takoreći ishlapeo.
Setimo se samo kakvu je burnu reakciju izazvao ovaj poslednji odlazak naših opozicionara u američku ambasadu. I što je najzanimljivije, niko nijednom rečju nije objasnio šta je u tom činu bilo kriminalno. Da li sama činjenica posete američkom ambasadoru? Još uvek se čudim tome – ako se sam ulazak u ambasadu SAD izjednačava sa izdajom, zašto ta ambasada već nije zatvorena?
Pre neki dan, ili bolje reći pre neku noć, na kanalu NTV su govorili o Hodorkovskom, a jedan od njegovih uslovnih protivnika, bivši predsednik Interpola u Rusiji, Vladimir Ovčinski, strašnim glasom nam je u poverenju dostavio podatke o tome da je Hodorkovski (naravno) planirao da preuzme vlast, da je potkupljivao deputate državne Dume i da se – sad ide ono najstrašnije – družio s Dikom Čejnijem! To je u stvari njegov glavni greh! Eto zašto je on bio toliko opasan za našu zemlju! Ma nije valjda! Da li je stvarno to pravi razlog tome što Hodorkovski već devet godina trune u zatvoru? Zar zbog druženja s Čejnijem?
Mi treba da zbijemo svoje redove. A zbijanju naših redova neophodan je neprijatelj. Zapad, NATO i, razume se, u prvom redu Amerika; to su naši provereni, prisni, takoreći intimni neprijatelji. A Kina… Šta Kina? Vremena našeg neprijateljstva su već davno zaboravljena. Ostrva Damanskij se ne sećaju čak ni oni koji su za vreme ovih događaja već bili odrasli. Kina asocira ljude na jeftine krpe i robu široke potrošnje, a ne na pretnju globalnih razmera, tako da plašenje naroda Kinom može da donese zanemarljivo mali broj političkih poena.
I još nešto. Plašiti ljude Kinom uopšte nije bezopasno. Ona je stvarno tu, sasvim blizu, praktično nadohvat ruke. S te strane granice je dvomilionska armija i milijarda stanovnika, a s naše, beskrajno pusto nenaseljeno prostranstvo. Pametnije je ne „sugerisati“ kineskim tovarišima primamljive varijante. I ni u kom slučaju ih ne treba ljutiti. Dakle, što dalje od toga. A pošto svi znamo da „Ameri“ nemaju apsolutno nikakve planove u vezi sa osvajanjem naših „bogatstava i otimanja naših žena“, plašiti narod Amerikom je potpuno bezopasno. A Kinezi?… Ko će ih znati. Zato je bolje da mi za našu unutrašnju upotrebu izaberemo nekog tamo dalekog neprijatelja, koji je zaista strašan, ali je za nas sasvim bezopasan.
Anton Oreh, Ежедневный Журнал, 22.03.2012.
Prevod sa ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 25.03.2012.
