Uslovi za jedinstvenu nacionalnu politiku

Postoje različite fikcije na koje se pozivaju ustavi pojedinih država, neke prizivaju „tisućljetnu nacionalnu samobitnost“, druge tvrde da su ustrojene „u ime Božje“, treće da u njihov sastav ulaze određene teritorije koje im uistinu ne pripadaju. Ne zna se koja je fikcija teža i čija je obavezujuća prisila gora. Vremenska, metafizička ili prostorna? Reklo bi se da prema toj podeli koja proističe iz preambula treba da se diferencira i važnost esnafa u tim državama, te da u jednima budu privilegovani istoričari, u drugima teolozi, u trećima – geografi. Primer Srbije nas uči da nije tako, jer prostorna fikcija iz preambule njenog ustava poput bahtinovskog hronotopa obuhvata i vreme, a posredno i metafiziku. Stoga su povlašćene kaste u Srbiji danas podjednako istoričari, teolozi i pisci. Geografi su odavno isključeni iz ove elite jer bi samo mogli da unesu logičku pometnju. Oni mogu da rade u školama gde predaju fikcionalizovanu geografiju Srbije, koju su napisali predstavnici pomenutih povlašćenih esnafa. Kroz taj obrazovni sistem prolaze deca koja uče nauku iz preambule, jednog dana među njima se regrutuju novi istoričari, teolozi i pisci. Sistem se savršeno perpetuira. Fikcija iz ustava je jača od stvarnosti. U tome se slažu svi a posebno predstavnici vlasti. Političari vole da mašu ustavom kao što pisci u Srbiji vole da se zaklanjaju iza ustavne fikcije. Sportisti uživaju u ogrtanju zastavama, a činovnici ćute, rade, kupuju burek i glasaju za tu istu vlast, tj. ustavnu fikciju. Radnici koji ostaju bez posla takođe veruju u fikciju iz preambule. Ispostavlja se da je to jedina neporeciva stvar. Sve drugo su sitnice.

Sve po zakonu

Ovih dana je pored belih listića i drugog predsedničkog kruga, aktuelno i postizborno kalkulisanje. Najvažnije odgovore na to pitanje daju uglavnom predstavnici SPS-a, koji su se brzo opredelili da podršku pruže državotvornom Borisu Tadiću. Osim što zauzvrat traže mesto premijera i sve ministarske resore koje je do juče držao URS, članovi ove partije neprestano ističu i važnost održivosti ustavne fikcije. Naime, ulazak LDP-a u Vladu za njih predstavlja ozbiljan signal da bi se ta fikcija mogla narušiti. Šta to znači za sam LDP još uvek se ne zna, odnosno znaće se nakon 20. maja. V.d. predsednika Slavica Đukić Dejanović ovako je sažela odgovor na to pitanje: „Ivica Dačić je vrlo konkretno razgovarao o tome šta ne možemo prihvatiti. Program Vlade ne sme biti takav da se RS tretira kao genocidna tvorevina, jer je ona komponenta BiH, a mi garant Dejtonskog sporazuma. Oko Kosova imamo jasnu državnu politiku da nikada nećemo priznati nezavisnost.” Takođe, dodala je i to da se o Kosovu i RS moraju voditi razgovori kako bi se postigla “saglasnost oko ciljeva nacionalne politike”. U ovom kratkom odgovoru Slavice Đukić Dejanović mogu se pročitati svi ključni elementi srpske politike koji proističu iz ustavne fikcije. Ta politika se zasniva na konstantnoj integraciji srpskih zemalja čija je sinegdoha Kosovo. To je konstitutivni deo programa i Dveri srpskih, kao i linija distinkcije u odnosu na tzv. proevropske stranke. Ne, dakle, Evropska unija već Srpska unija. U čemu je onda razlika? Kada su pitali Boška Obradovića iz Dveri kako bi Srbija po njemu trebalo da bude uređena, on se pozvao na primer Republike Srpske. Zar Milorad Dodik nije najvatreniji podržavalac Borisa Tadića? Pre bi se reklo da je vatreni podržavalac srpske ustavne fikcije kao što je to odavno postao i Boris Tadić. Ustavna fikcija ima moć da oblikuje politiku kao i simbolička mesta koja zauzimaju eksponenti najviše vlasti. Ostaju samo spoljašnji ideološki predznaci koji tu vise kao stranački ukras, zastava ili logo. Stoga se politika Borisa Tadića danas sve manje razlikuje od politike koju je vodio Vojislav Koštunica. Milorad Dodik je i onda imao istu direkciju kao i sada. Emir Kusturica, takođe. Isto tako, blagonaklonost SANU prema aktuelnoj politici, jedan je od važnijih pokazatelja.

A grlo luta prstom

Najsigurniji simptomi da se radi o učinku ustavne fikcije pre svega su reči: Kosovo, RS i genocidna tvorevina. Očigledno je da ne pripadaju istom registru ali se podrazumeva da im je nešto zajedničko. Naravno, ne samo to što ih političari obično izgovaraju u nizu, osobito ovih dana kada se spremaju dogovori oko “jedinstvene nacionalne politike Vlade”. Radi se o dvema afirmacijama (Kosovo i RS) i jednoj negaciji (genocidna tvorevina). Te dve afirmacije i jedna negacija trebalo bi da daju jedinstvenu nacionalnu politiku. Ustavna fikcija baš kako to u fikciji funkcioniše, koristi samo jedan deo ovog niza. Ostatak se podrazumeva. Ostaje pitanje načina funkcionisanja ovog asocijativnog sklopa. Kako se od Kosova stiže do genocidne tvorevine? Možda bi trebalo pratiti hronologiju događaja tokom dužeg vremenskog perioda, recimo od 1981. do 1995. i nadalje, gde bi se takođe mogla uspostaviti slična linija. Ali ne verujem da je pisac preambule išao tako daleko. Izgubio bi sav dramatični potencijal ovog kratkog pasaža. Postoji nešto očiglednije, kao prepoznatljivi potpis, ili trag iste ruke, možda sličan onome o kojem je govorio haški tužilac Dermot Grum pre nekoliko dana, imajući u vidu Mladićevu ruku “kao zajednički element u svim zločinima”. Očigledno je i to da se političari/čuvari ustavne fikcije ponašaju isto prema svojim kritičarima kao i Mladić prema porodicama žrtava u sudnici, kada prelazi prstom preko vrata. Ova jeziva slika funkcioniše istovremeno i kao podsećanje i kao pretnja. Ne treba napominjati da se radi o potezu savršeno kompatibilnom sa vrstom fikcije iz koje proističe. Takođe, ovaj pokret rukom funkcioniše i kao posredno priznanje, neka vrsta potvrde užasa zajedničke prošlosti. On ukazuje na to da se u dubljim slojevima ustavne fikcije nalazi nešto mnogo strašnije što se, kako je to Srđa Popović primetio, može artikulisati samo kroz negaciju. Reč je o genocidu. Oko njegove negacije bi trebalo da se dogovore budući članovi Vlade. Ta negacija je garant srpske jedinstvene politike i podloga svih nacionalnih afirmacija i teritorijalnih aspiracija.

Peščanik.net, 18.05.2012.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Saša Ilić

Saša Ilić, rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio 3 knjige priča: Predosećanje građanskog rata (2000), Dušanovac. Pošta (2015), Lov na ježeve (2015) i 3 romana: Berlinsko okno (2005), Pad Kolumbije (2010) i Pas i kontrabas (2019) za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Jedan je od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Latest posts by Saša Ilić (see all)

Author: Saša Ilić

Saša Ilić, rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio 3 knjige priča: Predosećanje građanskog rata (2000), Dušanovac. Pošta (2015), Lov na ježeve (2015) i 3 romana: Berlinsko okno (2005), Pad Kolumbije (2010) i Pas i kontrabas (2019) za koji je dobio NIN-ovu nagradu. Jedan je od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.