Evropom kruži dobro poznati bauk, onaj koji nam se redovno vraća svakih pet godina. Dok građani izlaze na birališta da izaberu novi Evropski parlament, komentatori se ponovo pitaju hoće li krajnje desne antievropske stranke osvojiti dodatni prostor i ujediniti se da unište Evropsku uniju iznutra.
Istina je da oni koji u takav scenario sudnjeg dana ne veruju oduvek tvrde da će krajnja desnica zauvek biti podeljena, jer je nacionalistički internacionalizam contradictio in adjecto. Još je verovatnije da će politička neslaganja oko konkretnih pitanja – uglavnom oko rata u Ukrajini – i drastično različite vizije političkih strategija sprečiti krajnje desničarske partije Evrope da oforme „supersavez“.
Pred poslednje parlamentarne izbore 2019, Evropa je bila preplašena najavama da će Steve Bannon, američki politički operativac koji promoviše sebe i mračne veštine populizma, upotrebiti svoju magiju da ujedini krajnje desne stranke bloka. Većina komentatora nije shvatila da je savez kakav su zamislili Bannon i njegovi pomoćnici, zapravo, nezakonit. I mada je na izborima te godine ostvarila solidne rezultate, krajnja desnica je ostala podeljena između dve velike parlamentarne grupe: to su Identitet i demokratija (ID) i nešto manje evrofobični Evropski konzervativci i reformisti (ECR). Najave da će krajnja desnica paralisati rad parlamenta – slično republikancima koji prete blokiranjem rada američkog Kongresa – pokazale su se kao neosnovane.
U isto vreme, konvencionalna mudrost koja kaže da se izrazito nacionalističke stranke ne mogu ujedinjavati preko državnih granica odraz je političkog samozadovoljstva i nepoznavanja istorije. U devetnaestom veku, antiimperijalistički liberali iz čitave Evrope udružili su se oko načela nacionalnog samoodređenja i pomagali jedni drugima u borbama protiv Habsburga i drugih imperija.
Istina, u slučaju uspona šovinističkog nacionalizma u svim zemljama članicama EU, pregovori u Briselu bi verovatno bili mnogo teži nego što već jesu. Ali i krajnje desničarske stranke su se u međuvremenu približile viziji koju zagovara EU i odbacile planove za napuštanje bloka posle debakla brexita. Umesto toga, nastoje da ulogu Evropske komisije svedu na minimum i da njenog predsednika pretvore u običnog „činovnika“ u službi država članica, kao što je prošle godine rekao mađarski premijer Viktor Orbán. Takva gotovo degolistička vizija „Evrope domovina“ daleko je prihvatljivija biračima koji strahuju da bi drastična mera izlaska iz EU proizvela haos.
Na putu ujedinjenja krajnje desnice stoje duboka politička razilaženja. Orbán, koji se više zalagao za „okupaciju“ nego za razvod od Brisela, zagovara savez francuske opozicione liderke Marine Le Pen, čija je stranka Nacionalno okupljanje pogonska sila unutar grupacije ID, i italijanske premijerke Giorgie Meloni, važne figure unutar grupacije ECR. Ali Le Pen je poznata po mekom stavu prema ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, dok je Meloni stekla ugled na međunarodnoj sceni nepokolebljivom podrškom Ukrajini (što je otupelo kritike njenih autoritarnih unutrašnjih politika).
Takođe, Orbán, koji je 2021. godine povukao Fidesz iz vodeće konzervativne Evropske narodne stranke (EPP) da bi izbegao izbacivanje, blizak je Putinu – čak više nego Le Pen. Dakle, teško je zamisliti da će Fidesz, koji želi da posle izbora uđe u ECR, imati skladne odnose s Meloni i poljskom izrazito antiruskom strankom Pravo i pravda.
Tu je i problem različitih političkih strategija. Le Pen, čiji je primarni cilj pobeda na francuskim predsedničkim izborima 2027, nastavlja da primenjuje strategiju dedemonizacije. Da bi se dedemonizovala i učinila prihvatljivijom za širu publiku, njena stranka Nacionalnog okupljanja – nekada poznata kao Nacionalni front – mora se prikazati svetu kao stranka desnog centra na dobrom glasu, a ne kao marginalni nacionalistički pokret (dok istovremeno krivicu za politički haos u frakcijski podeljenom francuskom parlamentu svaljuje na krajnju levicu).
U tom cilju, Le Pen se distancirala od istorijskog revizionizma svog oca Jean-Marie Le Pena, prethodnog lidera stranke, koji je nacističke gasne komore proglasio za istorijsku „sitnicu“. Tako, kada je Maximilian Krah, vodeći kandidat krajnje desničarske stranke Alternativa za Nemačku (AfD), izjavio da nisu svi koji su nosili nacističke SS uniforme bili kriminalci, to je za Le Pen bio poklon s neba. Insistirajući na izbacivanju AfD iz grupacije ID pokazala je netrpeljivost svoje stranke prema revizionistima.
Ali ne rade sve radikalno desničarske stranke na dedemonizaciji. Političari koji se klade na radikalizaciju računaju da će šira publika prići njima i da nema potrebe da čine napor da joj se približe. Poznato je da su konzervativci i demohrišćani sve spremniji za koalicije s krajnjom desnicom. Čak i oni koji odbijaju saradnju s takvim strankama često preuzimaju njihovu retoriku i tako legitimizuju njihove pozicije. Godine 2022, Valérie Pécresse, predsednička kandidatkinja degolista, signalizirala je da možda ima nečega u teoriji o „velikoj zameni“, teoriji zavere koja uči da se muslimani šalju u Evropu da preplave domaće stanovništvo. Takođe, ministar unutrašnjih poslova francuskog predsednika Emmanuela Macrona optužio je Le Pen da je previše blaga prema islamu.
Čini se malo verovatnim da će stranke evropske krajnje desnice uspeti da se ujedine (ako im to nekako uspe, biće to druga grupacija po veličini u Evropskom parlamentu). Ali ulazak krajnje desnice u glavni tok političkog života svakako znači da će te stranke i dalje biti uticajne. To više govori o slabosti i oportunizmu desnog centra nego o snazi krajnje desnice. Kao što je naglasio holandski naučnik Cas Mudde, ako desno krilo EPP nastavi da se udvara Meloni – ili čak zapreti da napusti koaliciju centra Renew Europe i Progresivni savez socijalista i demokrata – krajnje desničarske stranke bi mogle uspeti da ostvare svoje ciljeve, od ukidanja sistema azila do potkopavanja planova za Evropsku zelenu tranziciju, čak i ako ne osvoje vlast.
Project Syndicate, 07.06.2024.
Preveo Đorđe Tomić
Peščanik.net, 11.06.2024.
