Jan-Werner Müller

Istoričari će je slaviti zbog odluke da izbeglicama dopusti ulazak u Nemačku, ali njena nesposobnost da izgradi trajnu arhitekturu evropskih integracija dovodi u pitanje pozitivnu ocenu njene vladavine.

Pitanje nije da li populisti generalno mogu da vladaju – u mnogim zemljama su pokazali da mogu – već da li je novi tehno-populizam jednokratni eksperiment ili vesnik budućih događaja u zapadnim demokratijama.

Uzroci i posledice onoga što se često opisuje kao „uspon populizma“ predmet su dubokih neslaganja. Ali ako postoji jedna stvar oko koje se svi slažu, to je da je populizam pre svega napad na liberalizam.

Mađarska je na vrhu liste zemalja sa najvećom dobijenom pomoći iz evropskih fondova, koja je za vlast u zemlji isto što i prihodi od nafte arapskim despotima: besplatan resurs kojim se po volji kupuje politička podrška.

Posle brexita i Trampove pobede, izbori u Italiji na kojima su najveći uspeh ostvarili populisti i ekstremna desnica – sigurno će samo učvrstiti uverenje liberala da su građani sami krivi za vlast koju biraju.

Mladi glasači su posebno nezainteresovani za tradicionalne partije, jer ih vide kao previše birokratske, dakle dosadne. Setimo se dosetke Oscara Wildea o problemu sa socijalizmom: oduzima suviše večeri.

Posle Macronove pobede navodno smo prešli u doba post-populizma. Ova interpretacija ima manu koja se pripisuje populistima – previše uprošćava stvari.

Theresa May je obećala da će ukinuti ljudska prava koja „stoje na putu“ borbi protiv terorizma. To je uverljiva pretnja: ona je kao ministarka oduzimala državljanstva u ime nacionalne bezbednosti.

Kaže se da ratovi stvaraju države, a države vode ratove. Za razliku od toga, EU je izrasla iz tržišnog projekta. Pri čemu države mogu da stvore tržište, ali tržište ne može da stvori državu.

Mediji naklonjeni vladi su objasnili da su svi demonstranti Sorosevi plaćenici i da ih je on dovezao avionom; onda su učesnici protesta napravili papirne avione na kojima je pisalo Soros Airlines.