U poremećenom sistemu vrednosti koji je takav i zato što smo zločinačkim organizacijama iz devedesetih dozvolili da metastaziraju u prvoj deceniji 21.veka, moguće su svakakve ludosti. Šesti oktobar kao prazno mesto, crna rupa srpske istorije, svojim nedešavanjem omogućio je najgoroj fukari da danas drži moralne lekcije, da svakim svojim predlogom vređa našu inteligenciju, da opet poziva na zabranu onih koji drugačije misle. Računajući sa božjim usudom ovog naroda koji se zove kratko pamćenje, oni nas bestidno ubeđuju kako je bilo bolje u vreme plata od dve marke, milionskih inflacija, kako je bilo manje nezaposlenih, iako je retko ko radio, kako je zejtin koštao sedamnaest dinara, iako ga nigde nije bilo. Unesrećenom narodu koji pribegava zaboravu zato što nema ničega lepog da se seti, servira se zašećerena prošlost kao najjeftiniji slatkiš nove patnje i samoizolacije. Činjenice su izvrnute, događaji falsifikovani, kontekst izbrisan, crno je belo, laž je istina, a život se nastavlja, naizmenično, u larmi koja boli i tišini koja vređa.
U tom galimatijasu naše svakodnevnice, u kojoj smo ipak zapamtili da „svetac koji hoda“ nije ispratio na večni počinak onoga koji je vratio veronauku u srpske škole i presudno doprineo dovršavanju svetosavskog hrama, ali je otrčao da blagosilja početak rada privatne klinike julovskog ministra Milovana Bojića, u dnevnoj štampi se pojavila jedna vest koja spasava od opisanog zaborava i na najupečatljiviji način demantuje one koji sistematski uništavaju uspomenu na pokojnog Zorana.
Naime, dnevni list BLIC je pre nekoliko dana objavio vest pod naslovom „ĐAKA PRVAKA VIŠE ZA OKO DVE HILJADE“, u kojoj piše da će se ove godine u školskim klupama naći dve hiljade dvesta šezdeset osmoro dece više nego prošle godine. Posebno je zanimljiva činjenica da se u prvi razred upisuju deca rođena u periodu od marta 2001. do marta 2002.
Šta se desilo u tom periodu, pa su muškarci i žene, za razliku od prethodnih godina, poverovali da ima smisla živeti u ovoj zemlji i rađati potomstvo koje neće prolaziti kroz pakao devedesetih? Kakva se to nada rodila i šta je pokrenulo ljude da napuste civilizaciju smrti odlučivši da život i njegovo produženje opet nešto vrede? Ne mogu da se setim klimatskih uslova te godine, zaboravio sam i cene struje, potrošačku korpu, za cenu pelena i dečje hrane se već odavno nisam raspitivao, tako da među pomenutim elementima ne nalazim razloge za taj ohrabrujući baby boom sa početka novog milenijuma.
Ipak, jedan istorijski podatak, jedna neumitna činjenica sigurno može doprineti objašnjenju ovog fenomena – period mart 2001 – mart 2002. vremenski se poklapa sa prvom godinom rada prve demokratske Vlade premijera Zorana Đinđića. Teško da bi neko mogao da me ubedi da je bilo šta više inspirisalo ljude u ovoj zemlji da opet poveruju u budućnost, kao što je to učinila velika životna energija Zorana Đinđića. U statističkim zavodima Srbije i Beograda lako se može proveriti da je do marta 2004, dakle i 2002. i 2003, broj rođene dece i dalje bio u porastu, a da je nakon toga opet započeo pad. Dalje zaključke prepuštam vama.
Ako srpski narod preživi i ovo ludilo u nastajanju i odupre se pokušaju ponovnog utamničenja u istorijskim jarugama, predlažem da u budućnosti, pored svih marketinških, ekonomskih i socijalnih istraživanja i analiza, kao ključno merilo uspešnosti svake vlasti u narodu koji fizički nestaje, uzmemo podatak o broju novorođene dece za vreme njenog mandata. Sve drugo je manje-više laž i demagogija, prah i istorija.
U međuvremenu, svakog 12.marta gledajući niz ulicu razdraganu decu koja se spremaju da pođu u školu, setimo se Zorana Đinđića koji je, na neki način, nastavio da živi i kroz njih.
Radio Sport plus – Pirot, 07.03.2008.
Peščanik.net, 06.03.2008.
